The Flash je stigao na HBO tek nekih devet nedelja nakon svoje bioskopske premijere, ovenčan, ili je bolje reći STIGMATIZOVAN oreolom najnovijeg holivudskog visokoprofilnog neuspeha. Nije ni bio prvi ove sezone: za svaki letnji blokbaster u vidu Barbi i Openhajmera koji je industriji dao nova krila i citantne podatke o obaranju rekorda i nestašici roze boje NA GLOBALNOM NIVOU, dobili smo i po jedan ozbiljan promašaj u vidu, recimo novog Indijane Džonsa. Daleko od toga da propast na bioskopskim blagajnama znači da je film po automatizmu loš, ili, nedobog, obrnuto, da je uspešan film isto što i dobar, i The Flash sa svojih, za mene malko i prepumpanih dva sata i dvadesetak minuta trajanja zapravo nije toliko loš, koliko on dosta nesigurno dolazi na kraju niske uglavnom slabijih Warnerovih filmova vezanih za DC-jeve propertije i svedoči o ultimativnom neuspehu Snyderverse inicijative.

Vredi svakako podsetiti da su The Batman i The Suicide Squad bili pristojan i dobar superherojski film, ali da su ovo decidno filmovi izmešteni iz one verzije DC univerzuma koju je Zack Snyder gradio od svog prvog filma o Supermenu. Nasuprot njima stoje Wonder Woman 1984, Black Adam i Shazam! Fury of the Gods, filmovi koji se kreću od očajnog preko nekonsekventnog do neobaveznog i ovo je možda i svedočanstvo Warnerove ambicije da eksperimentiše, da proba različite pristupe i vidi šta od svega toga može da zaživi.

Odgovor je, sada to znamo, „ništa“. The Flash zakucava poslednji ekser u kovčeg Snyderversea, pre nego što ga porinu u talase zaborava i Aquaman 2, koji ga tamo čeka je sada film za koji studio, cenim, više nema nikakva očekivanja i samo je neočekivani uspeh prvog dela na blagajnama zaslužan za to što ova produkcija još nije otkazana. Warnerov superherojski univerzum je odavno krenuo novim putem u kome sve kreće iz početka a napor da se kreira niska povezanih filmova sa ikoničnim likovima što smo ih – ako ih ranije nismo poznavali – upoznali kroz Justice League, je i zvanično napušten.

Kola su se slomila na The Flash iako je on možda i bolji film od sva tri nabrojana u pretposlednjem pasusu, a svakako nije gori od najgorih među njima, ukazujući da kada vaši planovi obuhvataju filmske serijale što traju godinama i rade ih različiti autori sa različitim timovima, uspeh ili neuspeh mogu zavisiti od gotovo bilo kojeg broja faktora, uključujući reputaciju samog  glumca u narodu. Jedna od teza koju vam Google izbaci kada tragate za razlozima što je The Flash loše prošao na boks ofisu je i to da su film uglavnom gledali muškarci jer su žene masovno odbijale da ga gledaju zahvaljujući vrlo lošim stvarima koje je glavni glumac Ezra Miller uradio u poslednjih nekoliko godina a tiču se zastrašivanja i maltretiranja žena (i dece).

Naravno da ovo možda nije tačno, ali jeste indikativno da je Warner, koji je praktično gotov Batgirl film bacio u đubre da bi dobio umanjenje poreskih obaveza, odustao od trećeg Wonder Woman, Jasonu Momoi saopštio da novih Aquamana neće biti, Dwayneu Johnsonu prestao da se javlja na telefon, a Henryju Cavillu se zahvalio na saradnji i odabrao novog glumca da igra Supermena u budućim filmovima, vrlo dosledno i nepokolebljivo išao na dovršavanje projekta The Flash koji je u nekim fazama razvojnog pakla bio najmanje deset godina, potrošivši mnogo para, centrirajući se na kenslabilnog glavnog glumca i generalno stižući na žurku u samu zoru, kada su kola hitne pomoći već krenula da odvoze glavne aktere na detoksikaciju, dok sa razglasa neko pušta Šemsu Suljaković.

Ima neke simpatične pravde u tome da je Warner rešio da The Flasha izgura u bioskope pa makar sve izgorilo – lik The Flasha je esencijalan za DC-jeve stripove ali i za savremeni superherojski strip generalno, nadilazeći po nekim elementima značaj „velike trojke“ (Superman, Batman, Wonder Woman). Grant Morrison je u svojoj knjizi Supergods argumentovao da nije Zevs već Hermes onaj bog čiji su atributi izrodili koncepciju superheroja, a The Flash ne samo da je vidljivo baziran na Hermesu, već su neke od najbitnijih priča u DC stripovima zasnovane upravo na njegovim kapacitetima da, koristeći „siilu brzine“ prevaziđe linearno kretanje vremena, ali i probije barijeru između dimenzija i upozna paralelne svetove. Flash of Two Worlds, epizoda 123 serijala The Flash iz 1961. godine smatra se temeljom ideje multiverzuma onako kako je DC stripovi poslednjih šezdesetak godina baštine, a i uticajni krosover Crisis on Infinite Earths iz 1985. i 1986. godine je u svom centru imao Flasha.

Film Andyja Muschiettija, po scenariju Christine Hodson, neće vas iznenaditi, u ovom ili onom formatu citira i jedan i drugi strip, povezujući se sa DC-jevim decenijskim legatom, ali to nikako nisu i jedine spone sa istorijom koje ćete u ovom filmu videti. Štaviše, The Flash je ČITAV zasnovan na ideji legata, citata, reference i rekonstrukcije i u pitanju je okasneli postmoderni eksperiment sa budžetom od preko dvesta miliona dolara koji gotovo potone pod teretom citiranja i referenci.

Sigurno ste već negde čuli da je The Flash kao Back to the Future ali sa superherojima, ali on je mnogo više od toga – on je kao sva tri dela Back to the Future, pod presom spojena sa filmom Man of Steel Zacka Snydera, sa ubrizganim Batmanom Tima Burtona i prepričavanjem priča koje je vernija Warner/ DC publika zapravo već videla ne jednom već više puta.

Bioskopski The Flash je svakako uvek nad glavom imao hipoteku činjenice da na televiziji već deceniju postoji uspešna serija o istom junaku koja je veliki deo zapleta i motiva što će ih film koristiti – da ne pominjem likove, moći itd. – već proradila, opširnije, dublje i, zlobnici će reći (i neće baš SKROZ biti u krivu) sa boljim specijalnim efektima. No, i ideja multverzuma, paralelnih Zemalja i drugih verzija istih likova iz drugih univerzuma, sve, dakle, ono što treba da budu aduti ovog filma, već je takođe dosta solidno prorađeno u drugim Warnerovim produkcijama, od Crisis on Infinite Earths koji je u televizijskom Arrowerseu išao pre nekoliko godina, pa do animiranog filma Justice League: The Flashpoint Paradox iz 2013. godine.

Utoliko, iako je The Flash u nekim elementima filozofski ambiciozan i zapravo pati od toga što nema dovoljno vremena da kompleksne ideje o više verzija istih likova i njihovim razlikama i sličnostima obradi dublje, a publici se ideja multiverzuma i razlika između paralelnih unverzuma mora objašnjavati kao detetu od 5 godina, on je istovremeno i kreativno dosta neambiciozan, koristeći kao osnov nekoliko starih motiva iz stripa (prevashodno Flashpoint Geoffa Johnsa iz 2011. godine iz koga uzima nekoliko ključnih scena) i onda naguravajući u scenario reference na stare Warnerove filmove u nadi da će čeklista koju publika mentalno vodi i podgurkuje se u mraku biti dovoljna kompenzacija za često nedopečenu akciju i te – čuli ste sigurno – iznenađujuće loše digitalne efekte.

Ezra Miller je, pa, energičan i, s obzirom da ga ovde imamo u velikom broju scena uduplanog na ekranu, mora se odati priznanje tamo gde je zasluženo: i Millerovo igranje naspram druge verzije sebe i efekti i montaža koji ovo omogućuju su dobri i da je The Flash bio „samo“ Back to the Future sa superherojima, mogao je ovo biti osoben, karakteran “manji“ superherojski film koji bi se pamtio.

No, The Flash, ili bar dobar deo njega, se događa unutar zapleta Snyderovog Man of Steel i tera(de)formiranja planete koju izvode kriptonske okupacione snage, s namerom da izbrišu ljudsku rasu i izgrade novi Kripton. Jedino što OVA verzija Zemlje, koju The Flash tvrdi da je stvorio menjajući prošlost na, mislio je on, sitan, nekonsekventan način, nema Supermena koji bi se invaziji suprostavio.

„Nauka“ koja se koristi da objasni paralelne Zemlje, kauzalnost i grananje univerzuma ovde je toliko arbitrarna i odokativna da jedan od likova koristi tanjir skuvanih špageta umazanih sosom, da objasni kako to sve izgleda. Naravno, nije superherojski strip medijum naročito poznat po plauzibilnoj spekulativnoj fantastici, ali kada imate film koji dolazi u bioskope negde u sendviču između Spider-man: Across the Spider-verse i Oppenheimera, dakle, filmova koji se bave paralelnim univerzumima i kvantnom mehanikom, možda se isplati da budete malo vredniji u kreiranju svoje naučnofantastične koncepcije. The Flash ovo shvata prilično lapidarno, ne dosežući ni nivo neke bolje epizode Zone sumraka, pa od te nedorečenosti i nedoslednosti u objašnjavanju pravila paralelnih svetova i multiverzuma dosta pati i emotivni ulog koji gledalac treba da ima. Flashova razumljiva ambicija da se vrati kroz vreme i spase majku a ocu sa imena skine ljagu vezanu za ubistvo koje nije počinio (preuzeta iz pomenutog Flashpoint) podupire se emotivnim, nostalgičnim porodičnim scenama, koje nisu loše ali nejasna pravila kauzalnosti i toga šta je paralelni univerzum a šta isti univerzum u drugom trenutku vremena dosta zamagljuje emotivni naboj filma.

Slično tome, lik Superdevojke, kao zanimljiv odmak od Flashpoint predloška je nažalost nedovoljno razvijen. Iako je scenario u finalu koristi kao motivaciju za dalju manipulaciju vremenom Kara Zor-El je – uprkos solidno prezentnoj Sashi Calle i vrlo lepom kostimu – ovde na kraju samo alatka a ne stvarni lik.

No, film donekle onda spasavaju Betmeni. Ben Affleck – koga ZAISTA nisam očekivao – sa objašnjenjem da su možda naši ožiljci ono što nas čini onim što jesmo, u kontrastu sa Michaelom Keatonom koji je optimističan i pun swashbuckling energije – to je zapravo možda najefektnija osovina ovog filma. Keatonova paralelna Zemlja je svog Betmena izgubila i film na zapravo malom prostoru odrađuje uspešan luk povratka i iskupljenja old school superheroja koji je jednom izgubio volju i svest o tome ZAŠTO navlači kostim i radi to što radi ali koji se, kada sebe vidi u ogledalu, jednom tako iskreno i zadovoljno osmehne da čitav taj superherojski posao odjednom ima (filmskog) smisla. Keaton je relaksiran, veoma zadovoljan, veoma ubedljiv kao Betmen koji zna svoj posao i nije emotivno osakaćen, već na kraju krajeva inspirisan gubitkom roditelja i, eto, ovaj film je zaista mogao da bude TO i da bude mnogo uspešniji, sa boljim fokusom na intimniji zaplet i manje gubljenja u spektaklu.

Muschietti svakako nije štedeo na spektaklu i set-pis na početku sa spasavanjem beba koje ispadaju kroz prozore bolničkog krila što se ruši je baš onakav momenat u kome moći koje ima The Flash treba da zablistaju. No, ova scena a onda i ostatak filma po inerciji, imaju više od jednog problema. Prvi je naravno taj da je scena sa Quicksilverom iz X-men: Days of Future Past i dalje nedostižni standard na osnovu kog procenjujemo sve druge scene sa „speedster“ herojima i koji ni jedna kasnija nije zaista dosegla. Drugi je ta potpuna odvojenost od realnosti i ulazak u džunglu šljaštećih specijalnih efekata koja sve čini naprosto nestvarnim. U filmu u kome se i radi o tome da vreme nije linearno i da posledice postupaka mogu biti promenjene ako se vratite kroz vreme onda imamo dvostruko odvajanje od realnosti i gledaočev gubitak stvarne investicije u likove i ono što im se dešava. Finalni sukob sa ponovljenim smrtima (ne samo jednog od) likova i očajanja u pokušajima da se ponovljenim povratcima kroz vreme stvari isprave bi trebalo da ima najveći stepen emotivnog gravitasa, ali apsolutna vizuelna buka u ovom delu filma, vrlo loš CGI i umetanje scena iz prastarih Warnerovih produkcija sve čine haotičnim i malo iritantnim. Čak i slatka vizuelna referenca na to kako je George Perez crtao „Infinite Earths“ na nebu ne može da zaista spase to finale koje je prosto previše izdvojeno iz opipljivog sveta da bismo mi zaista uspeli da se tu investiramo.

I to možda i nije sasvim Muschiettijeva krivica. Njegovo finale uspeva da bude dovoljno čitko da publika razume šta se desilo, dok je mesto dešavanja UVEK moralo da bude neko mesto izvan svih univerzuma. No odabir vizuelnog dizajna za „hrono posudu“ u kojoj se ovo događa i očajno renderovani trodimenzionalni modeli (za koje je režiser, ako su ga tačno citirali, negde izjavio da je u pitanju estetska odluka, u šta je stvarno teško poverovati) drastično vuku celu konstrukciju na dole.

Kako sam pre par nedelja argumentovao, uspeh animiranih filmova o Spajderverzumu je velikim delom baziran upravo na ideji da gledamo stilizovan animirani prikaz nečega što simboliše ali ne pretenduje da reprezentuje realistično tu veliku borbu koju superheroji vode preko multiplih univerzuma. Animacija kao posebna grana vizuelne umetnosti ovde se pokazuje kao daleko bolji medijum za ovakve priče od „realističnog“ filma koji pati od upitnog vizuelnog dizajna i povremeno loših efekata.

No, i sam narativ, sa potencijalom da ispriča jednu interesantnu priču o tome da sazrevanje znači život sa posledicama radije nego stalne pokušaje da se uzrok izbriše, odrađen je mnogo puta mnogo bolje od mnogo drugih autora. Back to the Future smo već pomenuli – a i ovaj film ga EKSTENZIVNO pominje više puta koristeći činjenicu da je u našem univerzumu Michael J. Fox na kraju dobio ulogu prvobitno namenjenu Ericu Stoltzu kao signal da smo u paralelnom univerzumu – no, Bradburyjeva čuvena priča A Sound of Thunder, ali i prva sezona video-igre Life is Strange iz 2015. godine su sa ovim motivima ispričale mnogo bolje narative.

Ultimativno, The Flash je haotičan u pripovedanju (Miller na momente mora da naglas izgovara objašnjenja za publiku pa njegov lik deluje kao da je poludeo), nesiguran u tonu i preterano oslonjen na citate i reference, sa neiskorišćenim (ženskim) likovima i par vrlo solidnih muških rola (Miller i Keaton pre svega). Ovo ga čini zanimljivim za gledanjem ali ga u najboljem slučaju kvalifikuje da bude okarakterisan kao „a beautiful mess“. A to je i dalje, jelte, MESS. Ono što The Flashu ali sve više i drugim superherojskim filmovima nedostaje je, pa, uz rizik da zazvučim kao stara, ogorčena osoba, dakle – sam filmmejking. The Flash je paradigmatičan primer valjda i zato što je on maltene u svakoj svojoj sceni oslonjen na digitalne efekte, što za superheroje, kostime i moći, što za prisustvo dvojice Ezri Millera u kadru. I iz ovog filma, ali i iz dobrog dela superherojskog žanra je nekako postepeno nestalo sve ono iz klasičnog pravljenja filmova, od izbora lokacije, preko postavljanja svetla i biranja sočiva, do rešavanja kretanja kamere, reflektora, glumaca, mikrofona, dakle, sve iz domena rada EKIPE FILMMEJKERA koja od mesta, ljudi i svetla pravi filmski kadar. The Flash je u tolikoj meri pravljen „u kompjuteru“ da njegov dodir sa stvarnim svetom ali i filmom kao umetnošću – dakle laži koja pravi stvarnost – gotovo da je potpuno iščileo. Ovo je ultimativno spektakl trodimenzionanog modelovanja, animacije i kolor korekcije koji se i dalje pretvara da je „stvaran“ film i u tome ostavlja mnogo slabiji utisak nego što profesionalni potencijal ljudi koji su ga pravili obećava. I to je njegov veliki problem. Ali, da podsetim, ne mora da bude i naš. The Flash ima stvari koje ga spasavaju a ima i stvari koje ga sahranjuju i kao takav on je znak vremena. I kao takav je na neki način koristan.