Ne znam kada ćete vi ovo čitati ali ja ga kucam na dan koji su meteorolozi najavili kao najtopliji dan od početka godine u godini koja je već imala najtopliji dan na svetu od početka sistematskog merenja temperature i u kojoj su već najavili da je sasvim verovatno da će sledeće leto biti još toplije. Nije, dakle, ni malo slučajno što se danas bavimo strpom koji se odvija u norveškim brdima, golim predelima tek skromno prekrivenim travom, sa jedva po kojim stadom ovaca koje se tuda muva i snegom koji pada u Maju. Cold Front je grafički roman izašao na Engleskom jeziku krajem Marta za, naravno, Europe Comics, originalno publikovan za belgijski Le Lombard nešto ranije ove godine i ako vam treba strip u kome ćete zalutati, ali najprijatniji način, osetiti oštar vazduh severa Evrope i mirnoću koju donosi spoznaja da ste sami na jedan fundamentalan način – jer kilometrima ukrug oko vas nema ni jedne druge osobe, a i gavranovi su retka pojava – ne tražite dalje, skrolujte do kraja teksta, kliknute na link i kupite ga. Cold Front nije SAVRŠEN strip, ali neke stvari on radi savršeno.

Jean Cremers, autor ovog stripa je rođen 1996. godine i, evo, ja moram malo da sednem da se saberem. To znači da ovaj crtač i scenarista nema ni trideset godina i da je već spoznao neke stvari u životu koje su ga promenile, možda i na fundamentalan način, ali i da ima sposobnost i kapacitet da tu spoznaju i te promene pretoči u strip koji čoveka dosta snažno uzdrma, uprkos tome što je čitav njegov trik u tome da ide sporo i svu interpersonalnu dramu koja se dešava na njegovim stranicama utapa u naoko beskrajno prostranstvo norveškog severa, njegovih brda, snežnih smetova, vetrova i retkog drveća.

Cremers je rođen u Liježu, u velikoj porodici i ima još četvoro braće i sestara, pa je i on, kaže njegova kratka biografija, sledio njihov put kroz obrazovni sistem, sve dok se posle završene srednje škole nije odlučio da se malko odmetne i krene da studira stripove na visokoj školi Saint-Luc Liège. Ovo mu je, očigledno, prirodan životni poziv jer je Cremers ne samo odbranio master iz stripova na Kraljevskoj akademiji u Liježu već je i još kao student dobio nagradu za mlade talente na takmičenju u Saint- Malou. Vague de Froid, kako se Cold Front zove na Francuskom, mu je prvi samostalni strip-album, i mada njegova Art Station stranica ima gomilu kadrova i skica iz ovog stripa, naravno da tu ima i drugih stvari. Verujem da će, nakon Cold Front, Cremers imati malo problema da nađe izdavače za svoje naredne radove jer ne samo da se radi o jednom prilično zrelom i naglašeno kinematskom slice-of-life radu kakve evropska publika, ali, mislim, i sve više američka, prilično voli, nego je i on VRLO kompletan i vrlo ubedljiv grafički umetnik koji radi sjajno sa linijama, izvrsno sa kolorima, a grafička naracija mu je jako izgrađena. Posledično, i Cold Front, sa svojim, rekoh, vrlo kinematskim senzibilitetom i snažno naklonjen kreiranju atmosfere, ima više od dvestapedeset strana, ali je ovo strip čiju brzinu čitanja određuje čitalac.

Naime, onaj koga samo zanima da vidi šta će biti dalje i kako će se razrešiti porodična drama između dva brata na proputovanju kroz Norvešku, moći će da kroz dugačke dekomprimovane scene u kojima nema dijaloga i one samo prikazuju protok vremena, proleti za jednu sekundu. Onaj, pak, koji u ovom stripu želi da provede više vremena, imaće impresivne slike hladnih, ali ne i neprijateljskih prostranstava da kroz njih luta onoliko koliko mu duša ište.

Cold Front je, kad već pominjemo dušu, jedan u sšptini on the road narativ a, kao i svako dobar on the road narativ, i u njemu je prelazak fizičke distance metafora za prelazak do malopre naizgled neprelaznih prepreka i raskolina u čovekovoj duši. Ovo je putovanje, jelte, samospoznaje i povezivanja sa svojim suštinskijim „ja“, pa i mistična potraga u kojoj se simboli što ih susrećete mogu razobličiti i kao puke praznoverice, dok će drugi, neočekivani, možda biti prepoznati kao sudbinski određujući za ostatak vašeg života.

Zaplet stripa je jednostavan: dva brata Belgijanca, Jules i Martin, odlučuju se da provedu nekoliko dana odmora zajedno, tako što će iz rodnog Liježa otići u Norvešku, sa sve vernim automobilom, tamo se odvesti do severa koji je pust, hladan, i srazmerno negostoljubiv, da bi u ovakvom okruženju hajkovali. Martin, stariji od njih, po profesiji bolničar, naglašava da je čitava ideja ovog putovanja da im ne bude udobno i da pred sebe stave izazov koji će podrazumevati uspone na visoka brda, obilazak udaljenih turističkih tačaka peške, spavanje u šatoru na snegom prekrivenim čistinama. Krupan, snažan, bradat i drčan, Martin je i pomalo sumanuto opsednut nordijskom mitologijom, objašnjavajući svom mlađem bratu da je on u punoj meri vernik stare vikinške religije, i na najmanji podsticaj upadajući u opširne gikovske eksplikacije karaktera i simbolike starih germanskih božanstava. Jules mu se zbog ovoga blago podsmeva ali već na početklu stripa postaje jasno da on i brat nisu bliski. Martin je, pokazuje se brzo, osoba koja ima PROBLEM. Kog je tipa taj problem nećemo otkrivati u nastavku teksta jer je njegova identifikacija i prepoznavanje da se taj problem ne rešava samotnjaštvom i izolacijom jedna od poenti ovog stripa. No, dovoljno je reći da je Martin zbog svog problema u priličnoj meri presekao veze sa svojom porodicom i da je dogovor sa Julesom da se zajednički ode na ovaj hajking trip zapravo za njega nekarakterističan gest pružanja ruke natrag ljudima koji ne razumeju u potpunosti zašto ih je stavio na, jelte, blok, i koji žele da mu pomognu samo ako im to on dopusti.

Jules je, prilično očigledno, insertovan sam autor ovog stripa, Jean Cremers, u sopstvenu priču. On je mlad momak u bermudama i sa kačketom, student grafičkih umetnosti na fakultetu u Liježu i za njega je, formalno, ovo putovanje način da stekne inspiraciju kako bi odradio zadatu količinu crteža koji se traže u okviru njegovih akademskih studija. Jules sa sobom tegli beležnice i olovke i koristi momente susreta sa retkim ljudima, ali i prizore divlje lepote surove nordijske prirode da pravi skice koje će kasnije biti razvijene u crteže.

Cold Front nije žanrovska priča, bar ne u nekom standardnom smislu, ali jeste žanrovska u meri u kojoj je slice of life drama mladih odraslih osoba sada već žanr za sebe. Više i određenije na filmu nego u stripu, reklo bi se, mada stripova sa ovakvom tematikom i sličnim zapletima sada već ima mnogo. Ovo su ugavnom tihe, svedene drame, čiji se veliki deo dešava unutar sami protagonista, bez mnogo ili makar bez dovoljno izrečenog, pre nego što u prelomnim trenucima narativa brana popusti i napolje procuri i koja eksplicitna emocija. Cremers ovim modelom vlada izuzetno i, čak, ako ovo ne zvuči kontradiktorno, možda i PREVIŠE dobro.

Naprosto, Cold Front je narativ koji se ne može oceniti kao manje nego majstorski vođen, ali je deo tog majstorstva i jedna rutiniranost a koja dolazi iz poznavanja drugih dela iz istog ili srodnih žanrova. Utoliko, Cold Front vas neće ni jednom iznenaditi, on će teći, preokrenuti se i završiti se baš onako kako i očekujete da se sve desi, odnos dvojice braće će prolaziti baš kroz ona iskušenja, probleme, sukobe i pomirenja koja ste navikli da viđate u sličnim pričama, najčešće na filmu. I mada je ta izražena kinematičnost i Cremersovo besprekorno vladanje ritmom i tempom pripovedanja velika vrlina ovog albuma, one su, paradoksalno, i njegova mana. Ne sad neka PRESUDNA mana, da se neko ne zabrine, ali svakako se da primetiti da Cremers u svojoj demonstraciji kinematičnosti na neki način zapostavlja ono što strip kao medijum čini osobenim i svojim. Drugim rečima, serija storibordova nije isto što i strip, mada ne njega podseća.

Ali molim da se ovde shvati da ne smatram da je Cold Front serija storibordova niti da smatram da je ovo na bilo koji način slab strip. Samo da Cremers, ovako IZUZETNO talentovan kakav već jeste, i sa ovako zrelim, izgrađenim izrazom kakav nam je ispostavio, ima prostora da JOŠ napreduje i uvođenjem tehnika karakterističnih za strip učini svoje buduće radove JOŠ impresivnijim.

Jer, ja JESAM impresioniram Cold Frontom. Jer Cremers JESTE izuzetan ilustrator (kome čak ni užasan odabir fonta za letering u izdanju na Engleskom nije presudno naštetio). Njegovi likovi su impresivno ekspresivni, ljudi sa stilizacijama koje im daju VIŠE ljudskosti i izražajnosti od onog što bi nudio neki realističniji stil. Njegova priroda je toliko prirodna da imate utisak da možete da ušetate u slike, uprkos tome što vidite linije tuša i poteze četkicom kojim je nanesena boja, onako odmereno, uzdržano, baš kako je, čini se, i neka primordijalna sila formirala severne predele, oblikujući ih vetrovima, kišom i ledom, ne dopuštajući vegetaciji da prikrije izvajani, čvrsti profil stenja. A opet, onako kako Cremers crta Norvešku, ona ne deluje negostoljubivo, naprotiv, predeli u kojima Martin, posle mnogo MNOGO MNOGO iskušenja nalazi mir pa i početak oproštaja sebi deluju intimni, domaće, poznato i prijateljski. Sva nordijska mitologija, sva nabacana simbolika koju u ovom narativu nose gavranovi, ovce, pastiri i ljudi sa tačno određenim imenima su sekundarne u odnosu na ćutljive ali i neosuđujuće severnjačke goleti u kojima se Martin prvo izgubio a onda pronašao.

Pa vi sad vidite. Amazon vam to prodaje ovde.