Trebalo mi je dve godine da se nakanim, ali kako ove nedelje ovogodišnji Warnerov tentople superherojski film, The Flash, stiže na striming, tako sam se i ja vođen osećajem dužnosti upustio u epopeju gledanja skoro četvorosatne verzije filma Justice League čiju sam bioskopsku inačicu te sada već davne 2017. godine živopisao u prilično namrštenim tonovima.

Priča o ovom filmu i njegovim granajućim sudbinama je na neki način primer paralelnih univerzuma u stvarnom životu ali i pouka o povremenoj lepoti ekscesa. Kao Batajev Prokleti Udeo uguran u kostim od lateksa, nakićen najskupljim digitalnim efektima koje je Warner mogao da plati, onda uteran u 4:3 aspekt ekrana i na kraju remasterovan u crno-beloj tehnici, Zack Snyder’s Justice League je spomenik čvrstoj veri da superheroji ovaploćuju modernu mitologiju, a ne samo dobru bioskopsku zabavu, da se u njihovim pričama susreću političko, filozofsko i sakralno i da njihova publika sanja o nečem ambicioznijem, nego što je smandrljani, po diktatu studija skraćeni i „ozabavljeni“ Justice league koji smo pre šest godina gledali u bioskopima.

Zack Snyder je u vreme snimanja Justice League bio na vrhuncu opijenosti uspehom njegove vizije filmskog DC univerzuma, gurajući smelo – pa nek crknu dušmani – svoje verzije superheroja iz kojih će se metodom rasada razgranati i individualni mitosi za likove kao što su Wonder Woman, Aquaman, The Flash, Cyborg. „Snyderverse“ je delovao kao najprirodniji smer u kome će se Warnerove investicije u DC superheroje dalje kretati, sa Benom Affleckom koji je bio viđen za režiranje ovog filma o Betmenu i već pripremanim solo filmovima o Wonder Woman (koji je i ušao u bioskope nekoliko meseci pre zakasnelog Justice League)  i Aquamanu. Warner je konačno imao neku vrstu unificirane vizije o tome kuda njihov DC Extended Universe može da ide, kakvim glasom da priča i delovalo je kao da postoji kapacitet da se dosegne Marvelov u tom trenutku činilo se besprekorni nivo kvaliteta ali i uspeha na boks ofisu.

Film, kao što znamo, nikada nije bio završen u svojoj originalnoj verziji zbog smrti Snyderove usvojene ćerke Autumn, nakon čega su režiser i producentkinja Deborah Snyder, Autmunina majka, objavili da im je potrebno određeno vreme da isprocesuju ovaj tragični događaj i da se neće baviti daljom produkcijom filma.

Warner je onda doveo Jossa Whedona, računajući ne samo da čovek koji je Marvelu napravio neprecendirane hitove u formi prva dva Avengersa može da spase nedovršenu produkciju i napravi superherojski ansambl-film kakav DC tradicija zaslužuje, već i da je vreme za neke radikalne rezove. Znamo da je Whedonu naloženo da film učini zabavnijim – po ugledu na Marvelov duh kombinovanja akcione drame i humora – i da gotova verzija mora da bude kraća od dva sata. Warner je, čini se, u tom momentu sasvim napustio ideju o superherojskim filmovima kao autorskim delima režisera sa vizijama kojom se do tada hvalio, i iz sve snage se nadao da je moguće i na ovu produkciju primeniti „formulu“ koja je kod konkurencije palila (i žarila) već duže od pola decenije.

Propast Justice League na blagajnama ali i sahrana u kritikama su verovatno bili samo delić povoda koji je doveo do radikalnog prekomponovanja i spajanja Warnera sa Discoveryjem koje je usledilo ali su i značili da su planovi još jednom, po ko zna koji put izbrisani i dalja superherojska produkcija u ovoj kući je nastavila metodom probe i greške kroz Shazam!, The Batman, Black Adam, abismalni drugi Wonder Woman, ali i skoro šokantni uspeh The Suicide Squad Jamesa Gunna i njegovo potonje postavljanje na čelo studija koji će se dalje baviti superherojima u Warnerovoj produkciji.

No, svo to vreme, na internetu je kuvao nemir, kako to na internetu već zna da kuva, i gikovski vapaj za oslobađanjem „Snyder Cuta“ Justice League iz fiktivnog bunkera u kome se nalazio je bio sve glasniji. Ni prva ni poslednja tviter-kampanja i primer aktivizma usmerenog na najtrivijalnije ciljeve u istoriji čovečanstva rekli bi cinici, osim što je ovom prilikom kampanja urodila plodom, Zack Snyder bio raspoložen da sebi da drugu šansu a neko ili nešto u Warneru je pomislilo da je za lansiranje HBO Max zgodno imati nekakav „killer app“, pa je na kraju Snyder dobio još 70 miliona dolara i dozvolu da sebi pusti na volju. Zamišljen i kao šestodelna televizijska serija, pa na kraju ipak pušten na HBO Max kao film od bezmalo četiri sata, Zack Snyder’s Justice League je masterovan u „starinskom“ 4:3 aspektu da bi bio ugođeniji sa „kreativnom vizijom Zacka Snydera“ koji je negde objasnio kako su superheroji „figure“ i kako je vertikalnost njima prirođenija od widescreen aspekta danas uobičajenog za – pogotovo akcioni – bioskop. 2022. godine je urađena i crno-bela verzija, sa podnaslovom Justice is Gray i to je ona koju sam ja gledao na HBO, zabavljen destilisanim hubrisom koji emanira iz Snyderovog filma, ali i blago razočaran crno-belom tehnikom.

Da kažem to ovako: ja VEOMA volim klasični crno-beli film i njegovo igranje na jake svetlosne kontraste, no Justice League nije sniman u crno-beloj tehnici, niti su originalne boje i osvetljenje birani da bi izgledali dobro u crno-belom masteru. Otud nikakva količina kasnijeg masteringa i trikeraja „u kompjuteru“ ne čini ovaj film vizuelno impresivnijim od njegove kolor verzije. Jedna stvar koju možemo natuknuti je da smo ovim barem izbegli agresivno kolorno filterisanje koje je bilo zaštitni znak Snyderovih superherojskih filmova za Warner, ali to nije zaista tačno – Justice is Gray je, naprotiv, ekstremna forma kolor-filterisanja koja prosto ne izgleda tako dobro kao „nativni“ crno-beli filmovi i gde se veliki deo specijalnih efekata pretvara u puke bljeskove.

Sa druge strane, sasvim je neosporno da je Zack Snyder’s Justice League primetno bolji film od Whedonove bioskopske verzije, jedna epska priča kojoj uz sve kritike što joj je ljudski uputiti, ima viziju  i  ambiciju da superheroje sa zemlje kredibilno stavi nasuprot bogovima sa planete Apokolips čiji predvodnik Darkseid traži antiživotnu jednačinu kroz nebrojene galaksije i paralelne univerzume kako bi sve što postoji, u svakom univerzumu, lišio ne pukog života, nego sopstva i volje, i učinio ga ekstenzijom sebe. Darkseid u ovom filmu ne izgovara morisonovsku frazu „Darkseid is“ koja ga postulira kao nad-biće što se poistovećuje sa samim postojanjem, ali makar u njemu vidimo Darkseida i imamo određeni uvid u širinu NJEGOVE vizije što se ne bavi samo planetom Zemljom već svim paralelnim svemirima koji postoje, postojali su i postojaće.

Jack Kirby je šezdesetih godina prošlog veka svoju DC kosmologiju bazirao na konceptu Novih Bogova, jednom kompleksnom spoju klasične mitologije i naučne fantastike, dajući DC-ju prebogatstvo materijala koji i danas biva eksploatisan u stripovima, ali je i u Warneru postojao plan da se snimi film o Novim Bogovima, barem dok je Snyderverse još uvek bio na meniju. Ova je ideja u međuvremenu tiho napuštena, a, da budemo iskreni, Snyderov tretman bogova Apokolispa nije naročito maštovit niti svedoči o nekoj game-changing perspektivi. S pravom kritikovan kao plitak CGI negativac iz bioskopske verzije filma, Steppenwolf je ovde treća violina nakon zluradog middle-managera Desaada koji služi kao Darkseidova desna ruka i samog Darkseida, gde su obojica i sami CGI-tvorevine i jednostavni „grandiozni“ negativci nestrpljivih širokih gestova i pičšiftovanih glasova. Nema ovde naročite dubine u prikazivanju zla koje se nadvilo nad Zemljom i ostatkom multiverzuma, ali ima makar širine.

Slično se može reći i za materijal koji se bavi pojedinačnim herojima što će na kraju postati Liga pravde (a koji termin ni jednom niko ne izgovara u ovoj verziji filma). Radeći na ovom filmu kao na semenu iz koga će nići Snyderverse, Snyder je Betmenovu regrutnu ininijativu proširio na više od polovine trajanja ovog filma, dajući nam opširne pozadinske priče za likove Cyborga, The Flasha, Aquamana i Wonder Woman. Ova poslednja je, naravno, imala svoj film pre premijere originalnog Justice League i tu je Patty Jenkins uradila značajno kvalitetniji posao – Snyder po običaju ovde demonstrira fasciniranost „klasičnim“ i mitološkim na nivou imaginarijuma, dajući nam ostrvo ratnica obučenih u antičke oklope, sa frizurama od 300 dolara i šminkom od 150 i ulazeći u dugačke scene ozvučene melanholičnim ženskim pevanjem bez teksta, sa morem koje udara o bregove i strelama koje preleću čitava ta mora i pale vatre na dalekim ostrvima. Sve je to grandiozno ali i sasvim plitko i sugeriše da je originalni stripovski predložak zaista percipiran samo na nivou slika, pa kada pred finale filma Steppenwolf pokušava da isprovocira Wonder Woman insistirajući da je masakrirao njene Amazonke i da su one molile za milost pred njim, čini se da ni Gal Gadot, kao ni gledalac ne može u sebi da sakupi više empatije nego da promrlja jedno „lažove“ pre nego što nastavi da se bori. Naprosto, u Snyderovoj viziji ostrvo Temiskira i društvo Amazonki ni u jednom trenutku ne deluju kao više od nekakvog plesno-pevačkog igrokaza pred antičkim kulisama.

Aquaman je takođe dobio značajno bolji prikaz društva Atlantide i političkih previranja pod morem u sopstvenom filmu par godina kasnije ali ovde Jason Momoa deluje kao mnogo uverljiviji voljni otpadnik od svog društva i energičnom glumom mnogo bolje od anemične Gadot gledaocu sugeriše da postoji čitav jedan svet koji bi ovaj voleo da upozna.

Najveći je svakako „back story“ ovde posvećen Cyborgu, jedinom liku koji, ironično, do sada nije dobio svoj film i koji, za razliku od Aquamana i Wonder Woman nema iza sebe komplikovano mitološko nasleđe već, naprotiv, istoriju afroameričkog uzdizanja iznaad ropskog porekla i postizanja nezamislivih uspeha – pre nego što će postati osoba sa invaliditetom. Cyborg je značajno noviji lik u stripovima nego što su Aquaman i Wonder Woman i produkt je stripova sedamdesetih koji su se intenzivnije bavili socijalnim protivrečnostima i normalno je da i na filmu ima naglašeno drugačije poreklo. No, Snyder njegov lik koristi za dve bitne stavke. Prva je da napravi direktnu sponu između lika i „mother box“ mekgafina oko kojih se vrti najveći deo radnje i tako da svemu jednu ličniju dimenziju. Za razliku od prva dva mother boxa koje su  čuvale nacije (Aquamanovi Atlantiđani i Wonder Womanine Amazonke), Cyborg je praktično napravljen ili, ako hoćete, vaskrsnut korišćenjem ove tuđinske tehnologije i njegova spona sa kosmosom, kirbijevštinom i kibernetikom kao „prirodnom“ ekstenzijom (i apoteozom) organskog je jedan od centralnih motiva filma.

Druga stavka je odnos sa ocem, koji je od njega i napravio Cyborga u pokušaju da mu spase život posle incidenta za koji Cyborg, eto sedamdesetih u punom sjaju, krivi upravo svog oca. Kompleksan odnos oca i sina ovde nije, doduše, rezervisan samo za Cyborga i ako Zack Snyder’s Justice League ima jednu dominantnu temu a koja se ispituje iz više uglova to je odnos roditelja i dece, možda i naglašenije želja roditelja da budu shvaćeni i da njihov ponos decom bude prepoznat. Ovaj se obrazac ponavlja i sa Wonder Woman (znatno manje naglašeno s obzirom da ona zapravo nema scene na Temiskiri), i sa Supermenom, u elipsi i sa Betmenom i Aquamanom, a direktno je naglašen u priči o Flashu koji svog oca posećuje u zatvoru (gde ovaj, kao što sigurno znate, robija za ubistvo svoje žene koje nije počinio) i čitavu je svoju karijeru posvetio dokazivanju da mu je otac  nevin. Snyder ima sedmoro žive dece i svakako bi bilo pretenciozno nagađati da li je samoubistvo Autumn uticalo na ovakav tematski fokus ovog filma, ali je tema vidljiva, prepoznatljiva i na neki način izuzetno primerena superherojima kao likovima uhvaćenim u perpetualnoj mladosti, kojima diktat prirode medijuma u kome su ponikli zabranjuje da ikada do kraja sazre i zaista nadrastu svoje roditelje (bez obzira jesu li im ti roditelji živi ili ne).

Ovde se svakako mora ukazati i na veliki jaz između glumačkih performansa. Već sam natuknuo kako Gal Gadot deluje beskrvno i neubedljivo i mislim da je ovde fer reći da ona naprosto nije neka glumica, makar ne za ulogu koja treba da nosi sa sobom težinu mitološkog ali i otrzanja mitološkim okovima. Wonder Woman iz stripa je svakako prekompleksan lik za film – pogotovo moderni blokbaster – ali Gadotova ovde posrće na najjednostavnijim zadacima uverljivog izgovaranja replika i davanja svom liku ikakvog stvarnog karaktera. Jeremy Irons kao cinični batler me je konceptualno nervirao ali njegova sočna britanska pozorišna gluma deluje kao teleportovana iz nekog značajno boljeg filma kada se stavi nasuprot Gadotovoj.

Sličan kontrast je između Rayja Fishera koji glumi Cyborga i Ezre Millera kao Flasha. Cyborg je na neki način centar ovog filma, problem i rešenje spojeni u jedno, lik koji više od svih drugih treba da nadraste balast svog nasleđa ali i neverovanja u sopstvenu ljudskost, sa pričom koja ide kroz najkompleksnije prikazivanje njegovog „postajanja“ likom koji na kraju ulazi u Justice League. Ali Fisher liku ne daje ništa više od dimenzije „besnog crnog mladog čoveka“ i on je sveden na jedan ton kojim govori, jedan izraz lica, jedan tip gestikulacije. Fisher je glumac sa ekstenzivnim pozorišnim radom i malo je verovatno da je ovde krivica što je Cyborg terminalno nezanimljiv lik na njemu – pa se ona mora tražiti u Snyderu i njegovoj režiji koja kao da je sav karakter ostavila za Momoinog Aquamana i Millerovog Flasha. Jer kad Miller radi „ono njegovo“ ovaj film opasno prilazi „zabavnosti“ a za koju bi se reklo da je Snyder želeo da je samo kontrolisano i samo svedeno pusti u svoj „cut“. Miller je – na stranu da stavimo sve njegove privatne mane – glumac koji krade sve kadrove u koje ga puste i ovo bi se desilo čak i da njegov Barry Allen nije formatiran kao „razredni pajac“ koji scenama dramskog gravitasa treba da ubrizga malo „marvelovske“ humorističke kozmetike. Hoću da kažem, SADA znamo da je solo film The Flash najstrašnije pukao i kod kritike i kod publike, ali gledajući Millerovog Flasha u ovom filmu razumem što su u Warneru neki smatrali da je ovo jedini element Snyderverse mape puta koji treba da preživi masakr.

Naravno, to nas ostavlja sa duom Superman-Batman i ovo je verovatno najparadigmatičniji element filma u pogledu Snyderovog shvatanja superherojštine i toga kuda je dalje želeo da vodi DC-jeve superherojske filmove. „Tužni Betmen“ iz internet memova je ovde vraćen u punoj snazi, sa Affleckovim melanholičnim prilazom zadatku spasavanja sveta u koji on, vidimo to, odavno više ne veruje. Scene sa Betmenom u akciji su gotovo redundantne jer je jasno da je ovo Betmen planiranja i logistike, Betmen ekonomije ratovanja i cost of doing business procena, dakle, pre svega Betmen apstrakcije čija je motivacija da oživi preminulog Supermena ovde gonjena ne samo osećajem lične krivice za ulogu odigranu u njegovom umiranju, već i tim shvatavnjem da se borba na kraju krajeva i vodi za apstrakciju – slobodnu volju i „naš“ način života – te da je u toj borbi na čelu tima potrebna još jedna apstrakcija. Kapitalista sa old money zaleđem i firmama koje prave oružje jeste onaj koji će isplanirati i iskoordinirati finalni otpor Darkseidu, ali taj otpor na terenu mora da vodi neko mnogo čistija obraza, neko u kostimu primarnih boja, sa licem jasno vidljivim i osmehom koji uliva nadu. Otud je Supermen toliko bitan za ovaj tim.

No, problem sa ovom – sasvim legitimnom – koncepcijom je u tome što Snyderova vizija Supermena ima – a  to se vidi od prvog njegovog filma – fatalni problem. Snyder nije fasciniran Supermenovom velikodušnošću, skromnošću, empatijom i požrtvovanošću u koje je pretočio svoju snagu. Snyder je PREPADNUT od Supermenove moći i SVI njegovi filmovi su se suštinski bavili pitanjem „šta ako Supermen – biće sa moćima samo na korak ili dva udaljenim od božanskih – odluči da nas sve pobije?“

Otud Henry Cavill u ovom filmu ne ovaploćuje simbol nade, inspiracije i jedinstva, i njegov Supermen decidno, i uprkos celom halmarkovskom podzapletu sa Lois Lane, ljubavlju koja transcendira smrt i malom farmom u Kanzasu, NIJE dobroćudni country boy čijem širokom osmehu i ispruženoj ruci verujete na neviđeno. OVAJ Supermen je odsutan, neusredsređen na probleme koji more ovu planetu, samozaljubljeno fokusiran na svoju majku i verenicu, a onda i aristokratski nadmen u scenama kada interaguje sa drugim superherojima. Cavillov „celu noć sam pušio marokanski hašiš“ performans iz Whewdonove verzije filma ovde ne samo da nije suštinski izmenjen novim scenama, već je čak i produbljen. Kada se Supermen u finalu pojavljuje u minut do dvanaest da spase, čini se, već izgubljenu bitku, njegova replika Steppenwolfu čiji je napad na Cyborga osujetio je jedno kozersko „nisam impresioniran“ uz nadmen osmeh. Ovo nije Supermen koji, svestan da ceo multiverzum visi o koncu, dolazi da zaustavi čudovište što je već masakriralo Amazonke i Atlantiđane, demonstrirajući superiornost pravičnosti nad slepom, metakosmičkom pohlepom hipernarcisoidnih svemirskih fašista. Ovo je nadmeni snagator koji uleće u frku ne znajući tačno ni o čemu se tu radi, a koji je unapred spremio keči uanlajner što će ga ispaliti da ponizi protivnika a čije se lice krivi u grimasu sadističke mržnje kada se bori.

I to je, naravno, formula za veliki deo Snyderovog rada sa likovima generalno – ovo su likovi koji poziraju nakon što zadaju snažne udarce protivniku, ovo je Betmen koji češće u ruke uzima automatsku pušku nego beterang, bezbedan u znanju da parademoni koje ubija predstavljaju nekada slobodna bića sada porobljena Darkseidovom dominantnom voljom i, nagađamo, bespovratno degradirana na podljudski nivo. Ovo je Wonder Woman čiju smo porodicu videlu masakriranu u snyderovskom slow motionu, ali čiji rad žalosti nam film neće prikazati jer je film ne vidi kao STVARAN lik već samo ikonu koja se dobro bije.

No, da ne izgubimo ovde iz vida širu sliku – Zack Snyder’s Justice League je svejedno bolji film od originalnog Justice League, sa pričom koja je konzistentnija i, mada možete ne voleti Snyderovo otegnuto, vagnerijansko pripovedanje, zanimljivija i zaokruženija od onog što smo 2017. godine videli u bioskopima. Akcija je grandioznija, ekspanzivnija, likovi imaju mnogo više prostora da odigraju svoje uloge u timu i mada film ne uspeva da nas zaista ubedi da su ovi nekompatibilni ljudi postali „prava“ Liga pravde, njihov rad na terenu je impresivan i pruža superherojskoj publici ikoničnost koja je bila gotovo sasvim odsutna iz Wheddonove verzije.

Nikako, naravno, ovo ne bih stavio u ravan sa filmovima poput Kuma, ili Sedam Samuraja na čiju je grandioznost Snyder makar prećutno išao jer, da budemo sasvim jasni, Snyder nema ni suptilnost simbolike ni rad sa likovima ni, na kraju krajeva, osećaj za to kada su scene predugačke, prespore i pre-kičaste da bi napravio nešto na toj ravni, ali ovo jeste bolja, doslednije realizovana verzija vizije koju je on uneo u Warnerove filmove po DC propertijima nakon Nolanovog prelaska u producentsku stolicu.

Finale filma je sasvim paradigmatično za sve ovo o čemu smo gore pričali, sa praktično petnaestominutnim tizerom za budućnost ovog univerzuma u kojoj Snyder uzima predložak iz videoigara i stripova vezanih za „Injustice“ inačicu DC univerzuma, i konačno ima priliku da Supermena prikaže kao hiperfašističkog negativca na kog je aludirao još od Man of Steel, i Betmena koji radi rame uz rame sa Deathstrokeom i Jokeru doslovno kaže „and make no mistake, I will fucking kill you“.

Ova vizija je, sasvim očigledno, bila previše za Warner i za sada ostaje kao jedan intrigantni What If…, bljesak budućnosti koju nismo doživeli, paralelnog univerzuma koji je MOGAO biti veličanstven. U međuvremenu je, rekosmo, izvršeno veliko prekomponovanje Warnerovog studija okrenutog superherojima a James Gunn i David Zaslav imaju sasvim nove vizije i sasvim nove ideje za glumce koji će tumačiti uloge ovih ikona. Kao pretposlednji trzaj Snyderversea, Zack Snyder’s Justice League je zanimljiv alternativni put kojim je ovaj univerzum mogao da dalje krene, više fascinantan nego poželjan, više impresivan nego dobar film. S obzirom da je POSLEDNJI trzaj ovaploćen u filmu The Flash o kome ću pisati naredne nedelje, pitam se koliko će on biti u stanju da parira ovoj grandioznoj, ambicioznoj i na kraju prilično bizarnoj filmsko-televizisijskoj ekstravaganci koja je bila isuviše smela za ovaj univerzum.