U nekom mi je trenutku, dok sam gledao skoro dvoiposatni Spider-Man: Across the Spider-Verse pažnja malo odlutala i počeo sam da razmišljam o tome kako je prošlogodišnji Everything Everywhere All at Once dobio ne samo sedam oskara već i one najvažnije, kao što je oskar za najbolji film i režiju. I kako se verovatno ne nalazimo predaleko od istorijskog momenta u kome će animirani film o Spajdermenu legitimno moći da se nadmeće za ovu nagradu, pa možda i da je dobije. Na kraju krajeva, rezonovao je moj dokoni mozak, Spider-Man: Across the Spider-Verse je praktično isto što i Everything Everywhere All at Once ali je više kul jer je animiran, ima bolje scene akcije i preslatku bebu koja navlači masku Spajdermena pre nego što sa tatom krene u akciju.

Zvuči kao da se šalim, ali sa jedne strane Spider-Man: Across the Spider-Verse jeste jedan veoma impresivan film sa zanatske strane, nudeći još više energije i audiovizuelne svežine kojima je 2018. godine Spider-man: Into the Spider-Verse isprskao bioskopska platna širom sveta i ustoličio se kao najbolji ikada napravljen dugometražni film o Spajdermenu sa solidnom distancom ispred potencijalne konkurencije. Sa druge strane, nagrade Američke akademije za film i nauku, odnosno oskari, su već duže vreme u priličnoj meri signalizacija vezana za to koji filmovi i šta u tim filmovima najbolje pogađa trenutni zeitgeist i ne moraju nužno oslikavati najviše umetničke domete po nekom strogo „akademskom“ kriterijumu.

Spider-Man: Across the Spider-Verse koncepciju multiverzuma* nosi već u svom naslovu i vrlo autoritativno podseća na to da je ovaj serijal bio možda ne prvi koji se ikada igrao sa ovom koncepcijom ali jeste bio prvi koji joj je dao snažnu emotivnu dimenziju i pritom bio blokbaster razmera o kakvima Sony do tada nije mogao ni da sanja, stavljajući njihovu produkciju animiranih bioskopskih filmova u domet Diznijevih monstruoznih hitova kao što su Frozen ili Zootopia. Nagrađen oskarom za najbolji animirani film on je istovremeno vrlo lako nadrastao taj format animiranog filma i nametnuo se prosto kao kul, sada-i-ovde film koji će o superherojskim temama – od kojih je publika u 2018. godini već lagano krenula da se umara – progovoriti na svež način.

*spakovanu u tu pomalo apsurdnu polusloženicu „pauk-verzum“ a koju su domaći distributeri u očaju i nemoći pre pet godina preveli kao „spajder-svet“ uspevajući, impresivno, da joj daju i manje značenja od originala PLUS da ono značenja što je preostalo nakon prevoda bude pogrešno

Veliki uspeh Spider-man: Into the Spider-Verse je bio upravo u tome što je „stripovski“ osnov sušerherojštne znalački i nadahnuto razvio u sasvim drugom estetskom smeru od onog što su u tom trenutku već više od decenije radili filmovi u superherojskom mejnstrimu. Kreirani često kao Halmark drame sa CGI akcionim scenama oni bolji među njima su obasipani pohvalama za svoje priče, likove i teme, ali oni slabiji su često otpisivani kao teški da se shvate ozbiljno na ime toga što im akcija „izgleda kao crtani film“. Spider-man: Into the Spider-Verse je pokazao što STVARNO znači kreirati akciju koja ne mora ni da se pravi da se uklapa uz fiziku i biologiju stvarnog sveta, eksplodirajući u psihodeličnom vatrometu boja i izuzetno dinamične režije i uspeo da pored svoje vrtoglavo nadahnute kombinacije dvodimenzionalne i trodimenzionalne grafike i animacije ispriča i priču koja je odustala od šezdeset godina starih Spajdermen tropa i oslonila se na likove nove generacije, bliže današnjim klincima, pepoznajući status Spajdermena među ne-belačkim populacijama, prepoznajući prijemčivost ovog lika i koncepta među devojčicama, prepoznajući da je, kako sam nekako naveo i u prikazu tog filma, Spajdermen „deljeno iskustvo“ radije nego unikatan lik koga će svojatati samo beli, muški nerdovi.

Ovo je, NARAVNO, samo proširivanje polja borbe na novi medijum nakon što su stripovi godinama i decenijama unazad radili to isto, kreirajući alternativne Spajdermene i svetove koji će uz njih ići, dajući ponekada redundantne, ponekada nadahnute varijacije na sržnu stripovsku istoriju Spajdermena. No, Spider-man: Into the Spider-Verse je uspeo da unutar jedne priče proda ne samo koncept multiverzuma već da nekoliko likova iz stripova apgrejduje u zbilja ikoničke figure sa velikog ekrana, posvećujući jednako pažnju grafičkom dizajnu njihovih kostima koliko i njihovom unutrašnjem životu, nudeći zaslepljujući spoj do tada neviđene akcije, halucinantnih prizora svakodnevnice koja to više nije kada ste svesni da napolju postoje drugi univerzumi u kojima se današnji dan odvija na nešto drugačiji način, i karakternih portreta koji su ideju o „Peteru Parkeru“ kao default verziji Spajdermena sa poštovanjem ali bez mnogo sentimentalnosti pohranili u penziju. Bilo je veličanstveno – a to kažem kao čovek koji Spajdermena čita duže od četiri decenije i za koga će Peter Parker UVEK biti default verzija Spajdermena.

Napraviti nastavak ovog filma a da to ne bude samo ponavljanje istih koncepata i ideja je svakako bio izazov, no, Phil Lord i Christopher Miller su ovde jasno demonstrirali da spadaju u apsolutno najjače igrače na polju animiranog filma u ovom trenutku i mada Spider-Man: Across the Spider-Verse ima potpuno drugačija imena u režiserskoj stolici ovo je vrlo sigurno dalje razmotavanje priče o multiverzumu povezanom likovima sa odličjima pauka i kreiranje korporativne franšize koja – još uvek – ima priličnu količinu duše.

Naravno, činjenica da filmska produkcija oslonjena na Marvelove stripove ima onolike decenije priča i likova da iz njih slobodno zahvata i bira ono što joj odgovara ne treba da zamagli drugu činjenicu: da Lord i Miller vrlo dobro razumeju šta mogu da iskoriste i šta će zapravo dobro raditi na velikom platnu. Na kraju krajeva i Warnerovi filmovi o DC superherojima imaju jednako dubok IP-rezervoar pa su im rezultati često upitnog kvaliteta, da ne pominjem neke od recentnijih Marvelovih filmova. Štaviše, Lorda i Millera moramo pohvaliti na ime toga kako uspevaju da uzmu i neke loše stripove, prepoznaju šta je u njima dobro i to dobro iskoriste za svoj film, uspevajući da iz prenaduvane, neusmerene celine izdvoje dragocenu, potentnu srž. I sam sam nedavno pisao o najnovijim „Spider-verse“ stripovima Dana Slotta ili o Ghost-Spider avanturama jedne Gwen Stacy, vajkajući se da su u pitanju koncepcije i likovi koji naprosto zaslužuju bolje stripove. Spider-Man: Across the Spider-Verse ih onda na neki način osveti, stavljajući i koncepte i likove u jedan mnogo smisleniji, mnogo funkcionalniji okvir.

I onda, kao magijom, Gwen Stacy, čiji su mi stripovi uvek bili propuštena šansa za propuštenom šansom u ovom filmu apsolutno BLISTA kao moralno središte i heroina bez oreola, glamura i prepoznavanja od strane zajednice. Gwen je ovde, naprotiv, kao i u stripovima, terminano nesrećna, skoro potpuno polomljena osoba koja nikada ne uspeva da nađe svoj mir ili makar izbalansiran odnos sa svojom okolinom a čiji je heroizam u naporu da zaštiti slabije i pomogne ljudima oko sebe tim nesebičniji i plemenitiji. Gwen je, da se razumemo, lik kome je potrebnija terapija nego lomatanje po multiverzumu ali u ovom filmu ona dobija jedan plemeniti luk iskupljenja koji na neki način spasava i te loše stripove.

Slično tome, ideja o stotinama spajder-likova iz paralelnih univerzuma koje gledamo u masovnim scenama i koji tu nešto zajednički rade na očuvanju „mreže života i sudbine“ trudeći se da spasu multiverzum i ekonomišu sa pojedinačnim žrtvama da bi zaštitili SVE OSTALO – to je nešto od čega na sam pomen u stripovima ja malo povratim u svoja usta, toliko je to izlizan i nenadahnut scenario postalo. Ali u ovom filmu – ne. U ovom filmu ovo ne samo da ima zaprepašujuće impresivan vatromet vizuelnog dizajna i neverovatne animacije, nego i scenario izuzetno pazi da ne izgubi fokus i drži se centralnih likova, njihovih glavnih motiva, njihovih, jelte, emocija i sudbina.

Ovo je, kao i prvi film, priča centrirana na Milesa Moralesa, Spajdermena koji NIJE trebalo da bude Spajdermen, dečaka koji je neka vrsta greške u multiverzalnom kanonu o Spajder-likovima i otud se Spider-Man: Across the Spider-Verse velikim delom bavi istraživanjem sindroma samozvanca ali i generalne ideje o tome da mlada osoba – Miles ima samo 15 godina u ovom filmu – mora da prepozna i razume ograničenja i sebi dostupne putanje kroz život i da je TO proces odrastanja. Radije nego, jelte, otkrivanje razmera svojih kapaciteta (i moći), eksperimentisanje sa sobom i svetom, sticanje iskustava za koja nećete unapred znati jesu li dobra ili loša i oslanjanje na bliske osobe da iz svega toga izvučete smisao i ZBILJA odrastete.

Sa ovakvom temom je pomalo i prirodno da ovaj film, iako ima glavnog negativca, zapravo njega sasvim deakcentuje, drži ga u pozadini i koristi ga više da omogući filozofski konflikt u središtu radnje nego da ga proizvede. Pritom, glavni negativac, Spot, je jedan ugodno kempi old school protivnik originalnog Spajdermena čija su motivacija i ponašanje zapravo vrlo dosledni, ali centralni konflikt o kome govorimo se zapravo pre svega tiče sistema uvedenog tako da Spajder-osobe iz različitih univerzuma rade zajedno na očuvanju multiverzuma, hijerarhiji koja unutar ovog sistema postoji, buntu protiv autoriteta koji nije samo moćan nego je na neki način i KUL.

Ovo je sa jedne strane ulazak u standardnu matricu nastavaka superherojskih priča gde se opasnost po spoljni svet koristi samo kao uokvirujući motiv koji će dobiti poneku referencu, ali gde se stvarna borba, konflikti i stvarna radnja fokusiraju na odnose unutar zajednice supermoćnih bića i ostavljaju spoljni svet iza sebe. Sa druge, ovo je dobrodošla analiza moralnog sivila koje ide uz preinačavanje mladalačke ideje o pravednosti – „uz veliku moć mora ići i velika odgovornost“ – koja definiše Spajdermena u organizovan, sistematičan napor u kome se gubi taj direktni kontakt sa bazom i pojavljuju se koncepti „cost of doing business“, pa i prihvatljivih žrtava. Naravno, film nam pokazuje Milesa kao legitimno zgađenog birokratizacijom superherojskog posla, jer je mlad i idealističan, ali u jake strane mu se mora ubrojati i to da nikada antagoniste ne pretvara u puke psihopatske, autoritarne zločince koji se kriju iza parola, dopuštajući i njima da imaju nijanse i da njihova dela dolaze iz želje da se učini ono najbolje za zajednicu, a koja je prirođena svakoj Spajder-osobi.

Film se izuzetno autoritativno nameće kroz nekoliko akcionih set-pisova, prvo u njujorškom muzeju Gugenhajm, kasnije u Indiji, naposletku u neksusu Spajder-verzuma, kreirajući scene akcije koje su naprosto nedostižne za „live action“ filmove ma koliko jak njihov CGI bio, pokazujući da je sinergija stilizacije i suspenzije neverice put u „stvarnu“ ekstrapolaciju scena iz stripova na veliko platno. U ovim trenucima film je praktično savršen, kombinujući izvanrednu akciju, duhovite replike i savršeno kul kostime i poze likova. Posebno se mora pohvaliti korišćenje nekih alternativnih verzija Spajdermena koje DALEKO nadrastaju svoje stripovske predloške po kul-faktoru. Spider-punk Hobbieja Browna je ovde apsolutno neodoljiv dok je indijski Spajdermen, Pavitr Prabhakar toliko sjajan da nekako retroaktivno čini slabašni strip Spider-man: India star skoro dvadeset godina važnijim i lepšim nego što je ikada bio.

Vrlo su solidno urađene i „obične“ scene civilnog života protagonista, sa Milesovim odnosom sa familijom i komšijama u Bruklinu ali i odličnom hemijom između njega i Gwen, dvoje neverovatnih a živih i toplih likova od kojih ni jedan nije trebalo da postane „Spajder-osoba“. Utoliko, ono gde film posrće je ulazak u finale i pripremanje terena za nastavak koji sledi u Junu naredne godine.

Nije što se Spider-Man: Across the Spider-Verse završava klifhengerom – ovo može da bude efektna dramaturška alatka – već je više problem u tome što film prelazi u spori, trilerski mod rada u finalu gde je prirodnije očekivati nekakvo razrešenje, pa onda još ide dalje u smeru alternativnih univerzuma, dajući jedan „sliding doors“ senzibilitet završnim scenama u kojima Miles dobija uvid u to kako je njegov život mogao da izgleda da su se kockice samo malo drugačije složile. Na ovaj način Spider-Man: Across the Spider-Verse na svom kraju prelazi u jedan drugi film, drugu PRIČU kojoj su prethodna dva sata VATROMETA bila samo prolog a kul likovi poput pomenutih Browna i Prabhakara u njoj ne figurišu.

No, ako je ovo blago razočaranje, ono svakako ima šansu da bude ispravljeno trećim nastavkom koji nećemo predugo čekati. U ovom trenutku, Spider-Man: Across the Spider-Verse je impresivan, upečatljiv film za mladu i staru publiku koji ne impresionira toliko time ŠTA govori – mada su i njegove teme zrelije i relevantnije za gledaoca od većine „live action“ superherojštine – već time KAKO to radi, nudeći pokretnu eksploziju boja, sudarajućeg dizajna (sa sve direktnim Lego Movie omažima, podsećajući na prethodnu, jelte, karijeru Millera i Lorda), strip referenci i nagradica za dugogodišnje fanove, a koja nekako, uprkos svim distrakcijama za oko i intelekt ne narušava centralnu priču o likovima koji pate, smeju se, ali imaju snagu da uvek izova navuku masku i zalete se u smeru najbliže nepravde ne bi li je ispravili. Da lik Bena Reillyja pred finale nije iskorišćen za jeftino podsmevanje (mada… videvši i šta je urađeno i sa Muguelom O’Harom, fer je reći da film nema mnogo simpatija za likove nastale devedesetih) imao bih još  bolji završni utisak o Spider-Man: Across the Spider-Verse, ali i ovako, radi se o filmu koji postavlja letvicu kvaliteta i ambicije za – ne samo animiranu – superherojštinu bezobrazno visoko. Film je na Disney+ platformi dostupan već par nedelja a fizički nosači izlaze početkom Septembra pa ako ste Spajder-fen ili spajderfenovskog roda a nekako ste ovo do sada propustili, obradujte sebe. Zaslužili ste.