Isplakah se ko kiša čitajući My Heart in Braille, a što ne mora da bude garancija da je u pitanju DOBAR strip, ali ukazuje da ima makar neki emotivni naboj. I naravno, niko ovde neće tvrditi da je sposobnost stripa da u čitaocu izazove emotivni odgovor ono najvažnije i da umetnost mora da gađa emocije kako bi uošte bila vredna našeg vremena, ali opet, ima nečeg i u stripu koji tako stručno pronađe i povuče tačno određenu pantljičicu u osetljivom ljudskom sistemu osećanja i hormona da se to mora ceniti. I ovde ne pričamo o emocionalnoj manipulaciji, ne, rekao bih da je My Heart in Braille vrlo iskren, vrlo neposredan narativ koji svoju poruku o samospoznaji, odrastanju i postajanju (dobrom) osobom plasira bez ikakvih zadnjih namera, no, svakako je interesyntno na jednom bezinteresnom, od emocija očišćenom nivou analizirati šta u stvari ovaj strip radi i zašto neke stvari u njemu funkcionišu, a neke, iako možda ne funkcionišu, ne smetaju da se priča dokotrlja do kraja a vi odsutno shvatite da  ste potrošili čitav paket papirnih maramica.

My Heart in Braille se u originalu zove Le coeur en braille i zapravo je vrlo uspešan IP kome je ovaploćenje u vidu stripa došlo tek kao neka vrsta počasnog kruga. U početku beše, jelte, reč, ili, konkretnije, roman, a koji je napisao Pascal Ruter, Parižanin koji se preselio u Fontenblu, pretpostavka je da bi imao mira u kome će pisati svoje knjige za decu i odrasle. Ruter je uspešan autor sa doslovno desetinama objavljenih naslova, a Le coeur en braille, izašao 2012. godine (i to, kažu, na prvi Januar) mu je verovatno najpoznatiji roman. Preveden na Engleski 2017. godine, kao A Friend in the Dark, ovaj je roman zapravo godinu dana pre toga već dobio filmsku adaptaciju u formi romantične, gorkoslatke francusko-belgijske komedijice u originalu nazvane isto kao i roman a na Engleski prevedene kao Heartstrings. Možda ste ovaj film i gledali? Režirao ga je ugledni Michel Boujenah i radi se o jednom solidno uspešnom projektu.

No, strip o kome danas pričamo je, dakle, prvi put da se prevod ili adaptacija ove priče na Engleskom konačno objavljuje sa naslovom koji tačno i neposredno prenosi izvornik i time već sugeriše, da ne kažem spojluje šta će biti jedna od centralnih tema pripovesti.

Scenario za strip radio je Joris Chamblain, stripadžija i autor knjiga za decu koji je u našim krajevima, čini mi se dosta poznat na ime stripova iz serijala Višnjin dnevnik (u originalu Les Carnets de Cerise, ili, ako preferirate engleski prevod – Cici’s Journal) koje mu je u prevodu na Hrvatski objavila neumorna Fibra. Chamblain je srazmerno mlad čovek – rođen 1984. godine – odrastao na stripovima i sa puno fanzinske aktivnosti u mladosti, da bi 2010. godine debitovao zapaženim profesionalnim radom La recherche emploi. Višnjin dnevnik započeo je već 2012. godine i ovaj će strip vrlo brzo postati senzacija, sa neprebrojnim nagradama koje su serijalu dodeljene i prevodima na više od petnaest jezika. Ostatak biografije možete da pročitate na Fibrinom sajtu, a za nas je bitno da je na njegovom albumu iz 2017. godine, Journal d’un enfant de lune radila crtačica Anne-Lise Nalin.

Nagađate, Nalinova je i crtačica, kao i koloristkinja na My Heart in Braille i njen romantični ali razigrani, duhoviti stil, njeni mladalački dizajnirani likovi ali i efektno pripovedanje su pravi pogodak za priču koja je lako mogla da završi kao vrlo patetičan srceparajući narativ od kog vam bude malo neprijatno. Annel-Lise Nalin je rođena 1992. godine u Marseju, i prvo je bila blogerka da bi profesionalno počela da se bavi ilustracijom negde od 2011. godine. Onda je 2014. objavila prvi strip i ostalo je istorija, a koju možete i sami pregledati posećivanjem njenog sajta.

Chamblain i Nalinova očigledno imaju već razrađen pristup kreiranju stripa a kako je ovde već postojao literarni predložak, verovatno je najveći deo njihovog kreativnog postupka bio usredsređen na to kako ovom albumu dati osoben karakter i prepoznatljiv identitet. I mada je tekst veoma dobar i možda i vrlo vidljivo literaran, za moj novac upravo su crtež i kolor ono što adaptaciji daje potrebnu osobenost i toplinu koja obezbeđuje da taj emotivni paket u centru pripovesti bude isporučen tamo gde treba. Nalinova ima stilizovan duhovit crtež, sa likovima koji deluju mladalački – čak i kada su u pitanju odrasle, sredovečne osobe – i jakim a opet umirenim kolorom što daje jedan skoro fotorealističan kvalitet čak i crtežima koji su, kad se malo bolje zagledate, svega nekoliko grubih poteza olovkom. Zagasiti tonovi sa jedne strane, a onda i prilično oštar, siguran rad sa linijama sa druge, gde neki od likova deluju kao da su išetali iz nekog stripa Andrea Franquina iz šezdesetih godina prošlog veka, pa onda i čitav sloj interesantnih trikova preko toga (na primer crtanje nepostojećih predmeta belim konturama kako bi se sugerisalo šta likovi misle, kao i često korišćenje nedijegetičkih simbola, poput strelica) daju ovom stripu zanimljiv balans između romantičnog, emotivnog, old school (grafičkog) romana koji priča o, rekosmo, odrastanju i sazrevanju, i razbarušenog stripa koji je svestan da je u pitanju derivat drugog reda u odnosu na izvornik i učiniće sve da pokaže koliko originalnih ideja može da donese u ovaj projekat.

Glavni junak ovog stripa je Victor, tinejdžer koga pubertet žešće puca i kome je, prirodno, važnije da sa dvojicom ortaka drlja gitaru u garaži nego da uči za školu. Otac, automehaničar, je pun razumevanja i svog sina ne prekoreva preoštro što se ne hvata knjiga i, čak naprotiv, služi kao emotivna podrška kada ovaj krene da prolazi kroz egzistencijalnu (i ljubavnu, naravno) krizu. Ćaleta je, da se razumemo, žena ostavila i odselila se daleko od obojice jer je tražila neki drugi život i on je ovde prototip martirskog roditelja koji svoje dete ne sputava, ne smara, ali mu je posvećen 1000% i od njega se uvek može očekivati samo podrška, razumevanje i humor, a nikada osuda.

Victor nije glup – on će vrlo lako memorisati gomile podataka vezane za stare auutomobile, jer ga to loži, ali se oseća glupo pored najboljeg druga iz škole, mladog Arapina koji KIDA šah, dok sam Victor ne ume da upamti ni pravila. No, kada na jednom kontrolnom iz matematike on prepiše od nove devojke iz razreda i dobije neočekivano visoku ocenu – čak višu i od nje koja je i sama prepisivala ali je namerno pogrešila da ne bude sumnjiva – njegov život se menja. Svi počinju da pričaju kako je, eto, on sve vreme mogao da bude dobar đak, samo nije hteo da se trudi i kako sada od njega očekuju da, jelte, iskida. Ovo u Victoru proizvede ne samo sindrom samozvanca već i užasan pritisak da ne razočar oca i nastavnike, ali se pomenuta devojka, Marie-Jo, jedna pametna, crvenokosa, raščupana klinka s naočarima, ponudi da mu pomogne. Njih dvoje krenu da uče zajedno i Victor zbilja počne da napreduje ali posle nekog vremena počinje da shvata da sa Marie-Jo, nešto MOŽDA nije baš kako treba.

Naravno, naslov stripa, rekosmo, spojluje ovaj preokret i kada Victor shvati da devojka koja razbija sve predmete u školi a pritom i sjajno, strastveno svira violončelo, zapravo progresivno gubi vid a to krije od svojih roditelja kako je ne bi smestili u školu za slepe i time osujetili njenu ambiciju da upiše muzički koledž – on ne samo da doživi sve vrste kopernikanskih obrta u glavi nego se i, jelte, zaljubi, a i shvati da mu je dužnost da joj pomogne da školsku godinu završi bez toga da iko otkrije njenu tajnu i na kraju uspešno položi prijemni za željenu muzičku školu.

My Heart in Braille od te tačke na dalje ide prilično predvidivim tokom ali… prijatan je sve vreme. Kada sam rekao da neke stvari možda ne funkcionišu idealno, mislio sam prevashodno na to da ova priča naprosto zna šta mi očekujemo da će se do kraja dešavati i onda nam daje baš to, tempom koji se podrazumeva, sa preokretima i emotivnim akcentima koji se podrazumevaju. Neki dobri likovi potvrđuju se kao još bolji, neki „loši“ pokazuju se kao zapravo sasvim dobri, samo Victor toga nije bio svestan, mladi, zaljubljeni par prolazi kroz krize, pa i jedno bekstvo od kuće ali na kraju mladalačka plemenitost, požrtvovanost i odanost trijumfuju.

Ono što pomaže da se kompenzuje utisak da čitamo jednu generičku, algoritamski sklopljenu pripovest je, kako rekoh, u prvom redu sjajan crtež i kolor, ali ne treba zanemariti ni kvalitet teksta. Ruterov original je ovde stručno kondenzovan u najvažnije pasaže koji daju stripu jedan zreo, dubok karakter, a da se nema utisak kako se odlazi predaleko od adolescentskog senzibiliteta koji mu čini srž. Likovi izgovaraju neke rečenice isuviše pametne i prodorne za njihove godine, ali ovo ne smeta previše jer strip na kraju sve prikazuje kao jednu omladinsku dramu u kojoj nema previše „neverovatnih“ preokreta i previsokih emotivnih amplituda, već stvari ostaju u domenu uverljivog (sa sve Victorom koji krije od devojke da svira u rokenrol bendu jer je ona u nekom momentu rekla da to njoj sve zvuči kao buka). I mada je moglo više da se radi sa drugim likovima, od kojih jedan nudi i deus ex machina rešenje u finalu, makar su dva glavna lika obrađena vrlo solidno i funkcionišu kao uverljiv mladi par koji ne zna šta zaista radi ali je reše da to uradi zajedno. I, mislim, dobro to na kraju bude. Pa nismo ni mi od kamena. Amazon će vam ovaj album, a koji je originalno objavio Dargaud a na Engleskom nam ga obezbedio Europe Comics, prodati ovde.