Iz nekih, i meni samom neobjašnjivih razloga tek sad sam pročitao prestižni, trodelni miniserijal Aquaman and the Flash: Voidsong, a koji je DC završio prošlog leta, sa kolekcijom što je izašla još u Februaru. Možda sam podsvesno smatrao da je spoj crtanofilmovskog stila crteža i imena scenarista na koricama neprirodan pa sam ga zbog toga izbegavao? Kako god bilo, moj mozak se u nekom trenutku probudio, lupio mi par šamara da me podseti koliko volim Aquamana i Flasha i ja sam se po ubrzanoj proceduri probio kroz nekih 140 strana ovog stripa. Odmah da kažem da mi ovo nije među najboljim radovima koje je ovaj izdavač imao u ponudi poslednjih godinu dana, ali da se radi i o časnom naporu da se team-up između dvojice članova Lige pravde u borbi za odbranu planete Zemlje od međuzvezdane invazije postavi i kao karakterna studija što će oscilovati između lake buddy-cop rutine sa jedne strane i istraživanja najdublje nutrine njihovih (super)herojskih persona sa druge.

Voidsong su napisali Collin Kelly i Jackson Lanzing, scenaristički tandem poznat i kao The Hivemind koji trenutno uživa vrlo solidnu mejnstrim reputaciju na ime svog rada za Marvel na serijalu Captain America: Sentinel of Liberty. On se u trenutku dok ovo kucam završava ali su Lanzing i Kelly već startovali svoj rad na Guardians of the Galaxy što znači da ostaju u gornjem ešelonu Marvelovih stripova. Sa zajedničkim iskustvom rada na Star Treku, ali i na nekim drugim stripovima, plus individualnim scenarijima za DC, dvojica Amerikanaca se trenutno vrlo solidno snalaze u brzacima korporativne superherojštine. Ovaj serijal je sasvim moguće i neka njihova priprema terena za kasniji ulazak u mejnstrim kontinuitet u DC-jevim stripovima i preuzimanje nekog od glavnih serijala, onako kako im je to lepo pošlo za rukom u Marvelu.

Voidsong, dakle, nije povezan sa stvarima koje su se u DC stripovima dešavale prošle godine, ovde nema smrti Lige pravde i Dark Crisis kriziranja i u pitanju je još jedan od onih out of continuity serijala koje DC poslednjih par godina solidno često pravi, shvatajući da NIJE BITNO može li se svaki, pa i najmanji strip uklopiti u jednu konzistentnu biografiju pojedinačnih likova, prepoznajući da je „Aquaman i Flash spasavaju planetu od pevajućih zavojevača“ dovoljno kul koncept sam za sebe bez neophodnosti da bude uvezan sa najsitnijim detaljima iz njihovih aktuelnih života.

Ovo naglašavam jer je Voidsong i na jednom dubljem nivou pokušaj da se analiziraju psihologije dvojice protagonista, da se pronađe energija u kontrastiranju dva različita pa i, postavlja ovaj strip tezu, nekompatibilna karaktera, te da se do kraja pokaže kako i ljudi koji jedan drugom ne veruju pa i osećaju legitimnu iritiranost onim drugim, mogu na posletku da udruženim snagama spasu svet i opravdaju te herojske atribute kojim ih popularna kultura ovenčava. Aquaman je već, u sklopu proslave svog osamdesetog rođendana, imao team-up sa Green Arrowom (koji me nije sad nešto oborio s nogu, ali cenim trud) i, uopšte, ideja da se Justice League drugopozivci, dakle, ekipa izvan trojstva Superman-Batman-Wonder Woman, koriste za ovakve kratke, samostalne priče je meni vrlo ugodna.

U tom smislu, ono što bih ubrojao u velike prednosti na strani Voidsong je upravo taj srazmerno aistorijski pristup građi. Da biste u ovom stripu uživali – ili makar da ne biste njime bili frustrirani i morali da svakih par strana palite wikipediju – nije potrebno da ste završili više studije DC kontinuiteta i istorije dvojice titularnih likova. Najopštija svest o tome da postoji Liga pravde, da su Aquaman i Flash njeni članovi i da obojica imaju supermoći koje ih svrstavaju u šačicu najmoćnijih individua na planeti će biti dovoljna da se isprati zaplet ovog stripa, a pojavljivanje lepših polovina obojice protagonista ionako služi prevashodno da se osvetle specifične strane njihovih karaktera i nije neophodno da SUŠTINSKI znate ko su Mera i Iris West.

Meni je ovo osvežavajući pristup u vremenu kada primetan broj superherojskih stripova kao svoj osnovni zadatak vidi polemiku sa starim superherojskim stripovima, prepričavanje njihovih zapleta modernim jezikom, esejistiku u formi akcionog narativa a koja analizira i citira stare stripove itd. Voidsong je skoro pa nevino častan pokušaj da protagoniste tretira kao zatečene likove kod kojih će biti značajno kako se ponašaju i kako osećaju OVDE I SADA, suočeni sa pretnjom koja je čitavu Ligu pravde izbacila iz stroja a celokupnu populaciju Zemlje paralisala u hipnotičkom transu, bez baziranja radnje na stripovima od pre trideset ili pedeset godina koje morate pročitati da biste pravilno shvatili šta se ovde dešava.

Sa druge strane, najveća mana Voidsong je jedan relativno naivan pristup karakterizacijama. Za strip koji se prevashodno bavi upravo analizom karaktera, motivacijama glavnih junaka, njihovim odnosom sa sebi bližnjima i pronalaženjem u sebi snage da čine žrtve što se podrazumevaju u superherojskoj profesiji, Voidsong ima jedan pomalo detinjast ton teksta. Svakako, može se argumentovati da je čitava ideja ovog stripa da podseća na cenjene DC/ Warner crtane filmove kao što je bio Justice League Unlimited, pa i crtež, a psoebno vrlo jarki kolor donekle sugerišu ovu nameru, no, Voidsong nema taj perfektni balans sapunske opere i pametne karakterizacije koji biste priželjkivali (i koji nam je dao Justice League Infinity) i bliži je jednom standardnom spoju operetske drame i na momente zamornog sitkom-humora.

Ovo zvuči kao da potežem teške reči, ali Voidsong nije loš strip i samo mislim da je najtanji tamo gde se najviše računa. Njegova ambicija je da pokaže da su dvojica likova, pored svih svojih, jelte, superherojskih, većih-od-života persona, zapravo ljudi sa sumnjama u sebe, brigama i strahovima kao i svi mi i da je njihovo prevazilaženje ovih ograničenja, pa makar pri tom prevazilaženju bili i uništeni, ono što čini suštinu njihovog heroizma. No, kada krene da to prikazuje, Voidsong koristi uglavnom prilično nemaštovite set pisove u kojima se iskusni superheroji ponašaju kao deca netom izašla iz obdaništa, zapanjena veličinom i komplikovanošću spoljnjeg sveta. Naravno da su pomalo detinjaste karakterizacije praktično standard u superherojskom stripu već decenijama, ali naravno da je strip koji u svoj centar stavlja baš te karakterizacije morao da napravi napor da ode u dubinu.

No, hajde, osnovna ideja je svakako zdrava. Flash se svađa sa svojom ženom oko toga kako njegova superherojska karijera utiče na njegov porodični život, a Aquaman se svađa sa svojom oko toga da, iako je on kralj Atlantide i time čitavog podmorskog sveta, i dalje insistira da svaki problem rešava sam, umesto da delegira odgovornost. Flash će zbog svoje svađe početi da brzo trči kako bi se, jelte, dekompenzovao, a Aquaman će se sukobiti sa Black Mantom u najdubljim dubinama okeana i samo ove ekstraordinarne okolnosti u koje su se obojica sami uvalili jer nisu u stanju da kao zreli muškarci pričaju sa svojim ženama ih spasava od toga da budu, poput ostatka populacije planete, uhvaćeni u hipnotičku „pesmu“ tuđinskih osvajača i zamrznuti, praktično zajedno sa vremenom, u jednom, nikad prolaznom trenutku.

Kelly i Lanzing ovde potežu jedan relativno često korišćen naučnofantastični motiv, ali je on i sasvim funkcionalan za ovu priču, kako na pukom logističkom planu (niko još nije povređen jer nije suštinski prošao ni jedan trenutak), tako i na onom malo metafitzičkijem, a koji se tiče koncepta „sile brzine“ odnosno „speed force“, izmaštanog za potrebe objašnjavanja praktično magičnih atributa koje Flash i njemu slični likovi imaju  u DC univerzumu. Takođe, vanzemaljci su zanimljivo koncipirani u grafičkom i konceptualnom smislu, i uspevaju da deluju uverljivo tuđinski iako je sam tekst koji izgovaraju relativno neinspirisan.

No, ono što se događa u procesu shvatanja šta se desilo planeti Zemlji i kreiranja uspešne strategije da se ona oslobodi, a vanzemaljska invazija odbije, je meso ovog stripa i tu sad imamo možda i nezadovoljavajuću kombinaciju akcije i karakterne studije. Aquaman i Flash su, ispostavlja se, nekompatibilni partneri ali strip često njihovim odnosom samo iritira čitaoca umesto da u njemu potencira do tada neprimećene načine na koji se njih dvojica zapravo dopunjuju. Ovako kako jeste, strip ističe njihove razlike – jedan je kralj kome kraljevanje prestavlja opterećenje i odgovornost što on samo postepeno uči da prihvati, drugi serijski bežalac od svega koji svoju brzinu na kraju pretvara u način da pomaže drugima iako je svestan da živi u suštinski drugom univerzumu od svih ostalih – i kreira jednu džombastu saradnju punu frikcije, ali kad treba da se nađe ta harmoničnost, to što spaja dvojicu likova na najsuštastvenijem nivou, onda mora da posegne za prilično nebuloznim vratolomijama i pripisivanju Aquamanu nečega što nema nikakve veze sa njegovom istorijom ili karakterom generalno.

„Ali čekaj Mehmete“, kažete sad vi, „pa gore si hvalio to da se strip ne oslanja na istoricistički pristup. Kakva je sad ovo sotonska đavolija?“

I istina je, jesam, ali ovde pričamo o nekim vrlo centralnim elementima DC mitosa iz poslednjih nekoliko decenija, i ako kažem da ideja Aquamana koji (makar iz dobrih namera) zloupotrebljava speed force naoprosto ne leži prirodno ni u jednom scenariju, plus da me cela psihološka dimenzija Flashove uvređenosti oko ovoga nije ubedila, onda mislim da centralni, jelte, konflikt ovog stripa, oko koga je izgrađeno i kasnije razrešenje, naprosto nije dobro postavljen. Ima mnogo drugih načina da se prikaže kako Aquaman, u želji da pomogne svom narodu, malo i izda ostatak planete i da je invazija koja onda usledi jasna karmička kazna za to, meni je to kao koncepcija sasvim legitimno i zapravo uvodi tu temu dobrih ljudi, heroja koji iz dobrih namera čine loše stvari i prikazuju se kao nesavršeni. No Lanzing i Kelly su odabrali jedan nezgrapan, nespretan i neuverljiv, jelte, način, što svakako opterećuje narativ od te tačke pa do kraja.

Srećom, ne opterećuje ga i sasvim fatalno, a finale priče je obeleženo i nekim spektakularnim crtežima. Bugarski crtač Vasco Georgiev i iskusni filipinski kolorist Rain Beredo pružaju neke od najboljih momenata upravo u tom krešendu narativa kada se svemirski i morski vizuelni motivi atraktivno izmešaju i ovde ima malo ukusa tog nepojmljivog koje treba da osetimo kada se suočavamo sa tuđinskim oblikom života koji je radikalno STRAN. Voidsong zapravo nema puno klasične akcije jer je neprijatelj decidno neantropomorfnog tipa tako da kada u finalu Georgiev i Beredo dobiju priliku da se razmahnu u psihodeliji i ekspresiji, ovo daje nekoliko vrlo upečatljivih tabli. Troy Peteri na leteringu se, naravno, perfektno uklapa u strip koji i inače karakterišu jake, vibrantne boje i dinamične kompozicije, pa je ovo, sa svojom donekle crtanofilmovskom a donekle realističnom karakterizacijom na kraju vizuelno dovoljno uspešan strip za moje pojmove.

Nadam se da će biti i za vaše. Aquaman and the Flash: Voidsong ima mane zbog kojih sam ja dosta gunđao ovde i mislim da scenaristi nisu iskoristili potencijal karakterološke postavke koju su odabrali, ali ovo nije ni loš strip i mada on ne pomera stvari na nekom fundamentalnom nivou (tamo gde to pokušava, sa tom zlopupotrebom speed forcea, tu je najslabiji), makar se potrudi oko likova. I to cenim. Amazon kolekciju ima ovde.