Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Ponekada su džezeri naprosto drsko hermetični i sve što mislimo da unapred znamo o njima se trude da izvrnu naopačke. Na primer, današnji ansambl se zove Triio, tako, sa dva „i“, da bi bio čudniji, ali ako mislite da je to drugo „i“ dovoljno da čovek podesi svoju percepciju na potrebnu frekvenciju začudnosti, evo i prve rečenice iz biografije ovog sastava: „osnovan 2012. godine od strane Alexa Fourniera, Triio je od kvarteta prerastao u sekstet“.  Dovoljno da se pošten čovek malo zagrcne i opsuje. No, taj isti pošten čovek će imati, nadamo se, malo povoljniju somatsku reakciju na minialbum Triio: Magnetic Dreaming izašao za kanadski Elastic Recordings pre nekoliko dana, osim što naravno, nije ZVANIČNO izašao i u nekoj budućoj istoriografiji će se kao pravi datum izlaska ove ploče voditi 29. Septermbar 2023 godine, datum koji je, primećujete, skoro dva meseca u našoj budućnosti. A opet, album je tu, pred nama, na Bandcampu i njegov digitalni daunloud možete kupiti istog ovog trenutka, svući ga na svoju mašinu i posedovati zauvek u onoj meri u kojoj išta uopšte posedujemo u ovom današnjem smutnom vremenu.

Sve je, dakle, smutno u vezi sa ovim albumom, pa i to da nije zaista album nego, rekosmo, minialbum, jedna kompozicija podeljena u šest delova, sa, kako kaže izdavač (ali verovatno i autor) „veoma različitim tlom i atmosferama, a koji su svi povezani formom na koju je uticala snolika logika“. Ako posle ovoga niste malo opsovali i pljunuli, znači da vam je imunitet solidno izgrađen ali i da ste verovatno ciljna grupa za muziku koja je zbilja hermetična, neprozirna, snolika i nastoji iz sve snage da pobegne od većine preovlađujućih teorijskih modela. Naravno, ne pričamo o nekom potpuno inovativnom i revolucionarnom radu, „avangarda“ je danas manje-više stil za sebe a ne bekstvo od svih postojećih stilova i Triio ovde svira, vrlo autoritativno i kompetentno, u prilično dobro poznatoj i u literaturi opisanoj formi spajanja džeza i savremene akademske kompozicije sa uticajima filmske muzike nudeći, zbilja, i neku vrstu muzičkog narativa koji ima svoj tok i dinamiku i njima se bavi više nego harmonijom i ritmom. Prilično to dobro bude na kraju, samo da odmah kažem, da se neko ne poplaši od sve te priče o avangardnosti i hermetičnosti.

Triio je, rekosmo, 2012. godine osnovao Alex Fournier, kanadski kontrabasista i kompozitor koji, kako njegova zvanična biografija veli „ima interesovanje da idiome svoga instrumenta istraži u celini“. Prevod: svira i prstima i gudalom! Šalim se, naravno, Fournier je akademski obrazovan sa studijama na Univerzitetu Toronto, gde su mu predavači bili Dave Young, Andrew Downing i Jim Vivian, a kompoziciji su ga podučavali Downing i Phil Nimmons. Nakon diplomiranja 2011. godine, pohađao je više kreativnih muzičkih radionica pa i učestvovao u Jazz programu konzervatorijuma Peabody univerziteta Johns Jopkins. Paralelno je svirao u više džez gurpa, kamernih orkestara i klasičnih ansambla, dalje se učeći uz Michaela Formaneka i Paula Johnsona i radeći konerte u raznim postavama – uključujući solo – da bi 2016. dobio diplomu koja se na Engleskom zove „Graduate Performance Diploma in Jazz Performance“ a ja neću ni pokušati da je prevedem.

Fournier svira sa više postava u Torontu u ovom trenutku, uključujući Money House, koji se fokusira na post-bop zvuk kasnih šezdesetih, trio Huet//Fournier//Kuhl fokusiran na „slobodnu i teksturalnu improvizaciju“, The Dan Pitt Trio/ Quintet i Pineapple, koji je 100% free improv sastav. No, Triio, čiji je osnivač mu je centralni projekat u kome on vodi glavnu reč po pitanju pisanja i aranžiranja muzike i do sada je sa njim snimio dva albuma, od kojih je drugi izašao prošle godine. Magnetic Dreaming o kome danas pričamo je snimljen još 2021. a Fournier nabraja jako veliki broj muzičara sa kojima je do sada sarađivao od kojih ću ja pomenuti samo zvezde avangardne muzike kao što su Tim Berne, Tony Malaby ali i mladu saksofonistkinju iz Toronta  Karen Ng. Fournier je izvodio i muziku za nekoliko filmova a Magnetic Dreaming apsolutno deluje kao njegova vizit-karta budućim producentima koji će tražiti nekog što ume da pravi muziku naglašene atmosfere, evokativnu ali slobodnu od žanrovskih idioma.

Jedna od za mene najprepoznatljivijih dimenzija „atmosferične“ i „filmske“ muzike je kada ona koristi vibrafon i Triio definitivno i prominentno ima ovaj instrument u svojoj postavi. Michael Davidson, vibrafonista, je istovremeno i jedan od dvojice suosnivača izdavačke kuće Elastic Recordings (drugi je kontrabasista Dan Fortin koga iz razumljivih razloga nema na ovom snimku), a koja je sa svoje strane više kolektiv saboraca i eksperimentatora što istražuju dodirne tačke između kompozicije i improvizacije. Misija firme je da promoviše muziku koja se inače teško klasifikuje i ne uklapa se sjajno ni u jedan odabrani žanr pa je Magnetic Dreaming, najnovije izdanje ove kuće (a koja ih nema mnogo ali su u pitanju vrlo brižljivo rađeni projekti), jedan vrlo dobar pokazni primer. I za to kako je muzika uhvaćena na snimku zapravo neka vrsta reprezentativnog uzorka procesa svog nastajanja, radije nego nužno poslednja reč u ovom procesu ali i za to kako vizuelna komponenta dizajna izdanja nije nešto o čemu se misli tek kad je sve drugo gotovo, već direktno komunicira sa tim procesom i onim što se čuje. AJ Wright odnosno Astral Spill je vizuelni umetnik koji se bavi analognim i digitalnim kolažima i njegov dizajn omota za ovo izdanje je prva upečatljiva stvar u vezi sa njim.

Druga je odličan zvuk. Sekstet koji ovde svira snimljen je uživo u studiju i kako se radi o muzici koja zaista treba da ima jedan snoliki kvalitet, ali i da se sva vrlo autoritativna svirka na njoj dobro čuje, miks i mastering ovde (a koje je uradio Jeff „Fedge“ Elliott) obavljaju odličan posao.

Fournierova kompozicija je, naravno, vrlo „teška“ u smislu da ovde ako i ima tema, one služe samo za to da slušaocu privuku pažnju pre nego što ih sekstet brutalno dekonstruiše. Album počinje dvominutnim preludijumom koji nudi tihu, intimnu atmosferu i jasan uvod za soporifične pustolovine koje će uslediti ali već drugi deo, Basalt Pillars and the Field Outside the Ferrimagnetic Order, kreće telegrafskom temom na vibrafonu nakon koje saksofonistkinja Bea Labikova uleće u free jazz kovitlac a bubnjevi i perkusije ispod nje lomataju se kroz neprebrojivu metriku.

Fournierova muzika nije haotična, ovde teme postoje, a postoje i solaže i jasno odeljeni momenti improvizacije, ali je ona haoidna, sa smelim, tenzičnim harmonskim radom i ritmom koji je često toliko komplikovan da bi i članovi Henry Cow, da su ovo nekako mogli da čuju tamo negde 1973. godine malo trepnuli i posegli za abakusom.

No, Fournierove kompozicije ovu kompleksnost stavljaju u službu atmosfere i narativa i ovde postoji jasna improvizatorska dimenzija muzike. Fournier voli da različite instrumente stavi u različite metrike i natera ih da svi sviraju u isto vreme kako bi slušaočev mozak svakih četvrt sekunde uletao u kratke spojeve pokušavajući da nekako posloži sudarajuće ritmičke linije i natera ih da imaju SMISLA JEBEMMUMATER, ali njegov glavni cilj je baš suprotno, da vas natera da ne slušate ni jedan pojedinačan ritam, već sve njih u isto vreme, prepuštajući se logici sna i shvatajući muziku kao nekoliko transparentnih slojeva zvuka koji se skladno dopunjuju kada ih shvatate kao vertikalnu strukturu, dok u horizontalnoj ravni oni pričaju priču.

Naravno da je to apstraktna priča ali Magnetic Dreaming onda više i nije težak album. Fournierova kompozicija ima dinamiku i narativ i ovde su improvizacije i teme uredno odvojene u celine, sa pažnjom da se ne pretera ni vremenski ni po intenzitetu ni u jednu stranu. Ovde nema ni previše agresije ni previše „kontemplacije“ i Triio kroz kompoziciju prolazi šampionski, izvodeći je sa vrlo organskim kvalitetom. Što, priznajem, možda nije ODMAH vidljivo, s obzirom da pričamo o u krajnjoj liniji veoma apstraktnom komadu i muzici koja jeste dobrim delom neprozirna za teoriju i uho naviklo na prirodniji gruv, ali ovde jeste primetna ta džez komponenta tradicije koju Triio baštini. Magnetic Dreaming naprosto ne pati od one akademske distanciranosti i hladnoće kakva je često prisutna u sličnim izvođenjima i ovde nas uvek iza ugla čekaju fine solaže na saksofonu ili klarinetu (Naomi McCarroll-Butler svira običan i bas-klarinet), koje daju lepu kontratežu apstraktnom teksturalnom radu gitare (Tom Fleming), vibrafona, udaraljki (Stefan Hegerat)…

Svakako, radi se o kompoziciji koja potrebuje slušaoca spremnog da se prepusti zvuku što ne poštuje mnogo pravila, ali ovo nije prenaglašeno radikalna muzika. Fournier se ugodno smešta u tradiciju avangarde koja spaja džez sa klasičnom muzikom i njega ovde prevashodno interesuju atmosfera i logika sna, pa jedan relaksiran odnos ka ovom kratkom albumu može slušaocu da podari dosta zadovoljstva:

https://alexfournier.bandcamp.com/album/magnetic-dreaming-elastic-recordings