Ljubaznošću Crippled Avengera, čiji mi je napis o ovom filmu i inicijalno privukao pažnju, pogledao sam iransku produkciju iz 2018. godine, Be Vaghte Sham, naslov preveden na Engleski, prilično nebulozno kao Damascus Under Fire, iako su plakati kojima je reklamiran na zapadu (ili makar u Australiji) nosili nešto precizniji prevod – Damascus Time. Da bude jasno, u filmu ne samo što Damask nije ni pod kakvom paljbom, već se proporcionalno ne više od 5% minutaže dešava u sirijskoj prestonici. No, prevod na stranu, gotovo da ne postoji element ovog filma kojim nisam bio impresioniran.

Kada se pomisli na iranski film, na pamet prvo dolaze ili gorkoslatke a tople ljudske priče u madžidijevskom ključu (Deca neba, Boja raja, Pesma vrabaca, Vrba) ili artističkije svedene drame kjarostamijevskog senzibiliteta (Ukus trešanja, Shirin…), ali naravno da ova velika država proizvodi i svu silu filmova drugih žanrova. Ratni film je nešto što, najverovatnije iz političkih razloga, nije često prisutno na zapadnjačkim festivalima niti u katalozima zapadnih distributera, ali režiser i scenarista Ebrahim Hatamikia je tokom devedesetih godina, nakon napuštanja studija dramaturgije, svoju reputaciju izgradio upravo serijom filmova koji će tematizovati dugački rat između Irana i Iraka na osobene načine. Hatamikijini filmovi poput Vasl-e nikan (Union of the God), Az Karkheh ta Rhein (From Karkheh to Rhein) ili Ajans-E Shisheh-I (The Glass Agency) su izmicali sudbini pukih propagandnih uradaka i uglavnom bili centrirani na likove, baveći se posleratnim sudbinama traumiranih veterana ili pokušajima „običnog“ sveta da tokom rata vodi normalan život.

U izvesnom kontrastu sa tim Be Vaghte Sham bi se mogao posmatrati i kao u dobroj meri propagandni film, već i na ime budžeta koji je sasvim očigledno bio prilično visok za ovu produkciju zdravo oplemenjenu pravovernom ratnom akcijom i specijalnim efektima, ali on istovremeno čuva taj Hatamikijin fokus na likove i potragu za humanim u njima.

Rat u kome se ovaj film dešava je rat u kome Iran zvanično ne učestvuje i ako smo prošle nedelje gledali irački film koji tematizuje rat protiv ISIS-a da priča o ženskim pravima unutar modernog Kurdistana, onda ove nedelje Be Vaghte Sham nudi pogled na sirijski deo ovog konflikta. Glavi junak, Ali (igra ga belmondovski fotogenični Babak Hamidian) i njegov otac Younes (igra ga još fotogeničniji televizijski i pozorišni reditelj Hadi Hejazifar) su iranski vojni piloti pozajmljeni sirijskim oružanim snagama da kao konsultanti, treneri pa i povremeno izvođači misija pomognu borbi protiv Islamske države. Film odmah na početku naglašava da je Iran bio prva zemlja što je pritekla u pomoć Siriji kada je Daeš napao, ali ovde nekakva eksplicitna propaganda staje. Sve ostalo što u filmu vidimo dobija se organski, kroz podtekst i spretnost autora je upravo u tome kako dobro odmerava odnos između ratnog trilera i (melo)dramatične ljudske priče da provuče i nekoliko jasnih političkih poruka kroz narativ filma.

Ali i Younes ne voze bombardere za sirijsko vazduhoplovstvo i njihova ekspertiza je, vidimo na početku prevashodno u tome da su obučeni za upravljanje ruskim letelicama, pa kada je neophodno da se  izvrši evakuacija stotinak civila opkoljenih u gradu Palmira, a koji su na aerodromu zabarikadirani oko ruskog teretnog Iljušina čiji je pilot nestao u akciji, otac i sin se svađaju oko toga koji od njih dvojice treba da ode u ovu opasnu misiju. Ali se već spakovao u civilni avion koji treba da ga odveze kući kod trudne supruge i tašte što mu s pravom zamera da nikada nije kući i da mu je rat u drugoj zemlji važniji od porodice, no osećaj dužnosti ga ipak odvlači na jedan poslednji „službeni“ let. Younes sa svoje strane ne dozvoljava sinu da dalje stavlja glavu u torbu i insistira da se ovaj vrati kući iako je njemu samom licenca za letenje odavno istekla i po pravilima ne bi ni smeo da sedne u kokpit aviona.

Naravno, sat vremena kasnije obojica su u Palmiri, svađajući se ogorčeno oko toga da je sin neodgovoran i beži od obaveza a da je otac celo sinovljevo detinjstvo proveo odsutan od kuće ratujući u Iraku i Bosni. Ipak, tu su da obave posao i pomognu opkoljenim civilima da se dokopaju bezbednosti u Damasku.

Hatamikia Irance prikazuje kao okorele veterane, obojicu sa priličnim bagažom vezanim za ratove u koje je Iran ovako ili onako bio umešan, ali im daje i crtu odgovornosti, profesionalizma i vojničke discipline koja treba da služi za ugled. Be Vaghte Sham nije klasičan akcioni film pa ni glavni junaci nisu prikazani kao Sylvester Stallone i Richard Crenna i stilizacije su ovde suptilnije.

Nasuprot njima stoje arapski vojnici u Palmiri a koji se nalaze na celom spektru od dostojanstvenih iskusnih oficira koji prepoznaju sebi srodne kolege u dvojici Iranaca pa do mlađe vojske usijanih glava koja maltretira zatvorenike. Kada počne ukrcavanje u avion i postane jasno da će sa civilima leteti i četvorica zarobljenih vojnika ISIS-a, vojska ipak dela u smeru umirivanja pobune koja nastaje među civilima. Ovo je vrlo dobro urađena scena u kojoj normalan svet, mnogi od njih ranjeni a svi prljavi i iznureni, besno protestuje što se prema ISIS-ovim ratnim zarobljenicima postupa iole humano. „ISIS ne uzima ratne zarobljenike, zašto mi to radimo?“ pita jedan od njih, a oficiri podsećaju da je na njima svima dužnost da budu pre svega ljudi.

Naravno, Hatamikia ovu scenu sledi bez gubljenja koraka pokazujući da sa svima lete i tri civilna zarobljenika, sva trojica u lancima, a koji su pobunjenici iz redova Muslimanske braće. Kada Yousef pita jednog od njih koliko je dugo u pritvoru ovaj kaže da je to više od dvadeset godina i da nema ni najmanji razlog da ako jednom bude oslobođen ne uzme pušku u ruke i i sam zarati protiv Asadovog režima.

Naravno, legitimno je i reći da ovde imamo situaciju koju Englezi zovu „pot calling a kettle black“, pogotovo nakon nedavnih (i zapravo još uvek aktuelnih) nemira u Iranu vezanih za smrt mlade žene Mahse Amini u rukama teheranske Moralne policije prošle jeseni, ali dobar deo političkog teksta ovog filma se bavi upravo razlikom između država i njihovih svetonazora u okviru zajedničke islamske kulture kojoj ovi narodi pripadaju, pa je ova vrsta indirektne kritike Asada i njegovih represivnih taktika konzistentna sa ostatkom narativa.

Jer, iako film počinje kao „normalna“ ratna drama, posle nekih pola sata se on transformiše u „avionski“ triler sa neočekivanim preokretom vezanim za ISIS i talačku krizu koja eskalira na sve bizarnije načine.

Hatamikia ovde demonstrira vrlo siguran žanrosvki rukopis. Tih prvih pola sata filma su rađena u vrlo prepoznatljivogm džordžmilerovskom maniru sa prljavom pustinjskom akcijom, izvrsno kadriranim scenama improvizovanih oklopnih vozila i brzo montiranim krešendima pucnjave i eksplozija gde se automobili prevrću, unaokolo lete delovi tela a eksploziv raznosi ljude u paramparčad. Hatamikijina odmerenost u ovim scenama pomaže da film ne sklizne direktno u medmaksovsku eksploataciju i da sačuva osećaj „prave“ drame.

Kada krene zaplet u avionu, ovde prelazimo na napete trilerske igre između ljudi koji svi drže parčence moći u pregovorima i mogu se povući paralele sa Air Force One i Executive Order, uz jednu bitnu razliku. Naime Hatamikia se izrazito uzdržava od ulaska u stereotip akcionih heroja i protagonist filma, Ali, će do kraja priče postati heroj pre svega na ime svoje humanosti i požrtvovanosti. Ovo je definitivno differentia specifica što Be Vaghte Sham izdvaja iz uobičajene moderne ratne filmske naracije i mada film ne čini manje „propagandnim“, svakako ga čini propagandnim na jednoj drugoj ravni od one koju očekujete.

Jedna od apsolutno najbitnijih tema kojima se Hatamikia ovde bavi a koja možda i potkazuje Be Vaghte Sham kao namenjen pre svega zapadnom gledaocu, je taj diverzitet između nacija i naroda umešanih u ovaj konflikt. Svakako, stvari jesu postavljene unutar predefinisanih kalupa – Persijanci su definitivno moralno najsuperiorniji i likovi oca i sina imaju najveću dubinu, sa najjače izraženim emocijama, ljubavlju prema porodici itd. Arapa ima i ovakvih i onakvih, ali u prikaz ISIS-a je uloženo najviše napora da se demonstrira zašto je njihova verzija radikalnog islama pogrešna i štetna PRE SVEGA po druge muslimane.

Film ovde svakako donekle karikira borce Islamske države, prikazujući autohtone sirijske Arape koji su pristupili ISIS-u kao napaljene ekstremiste koji jedan drugom stalno mere kome je veća odanost Kuranu i Alahu i ko je spremniji da se baci na metak, da iskoči iz avioan u pokretu ili na neki drugi ekstreman način prikaže odanost Jednom Bogu. Oni se stalno deru jedni na druge i pričaju u proklamacijama direktno citiranim iz Kurana i mada se ovde može govoriti o blagoj dehumanizaciji neprijatelja, ona zapravo nije radikalna. Autohtoni Sirijci koji pripadaju ISIS-u su ipak u krajnjoj analizi oslikani kao ljudi koji razumeju čast na isti način kao i ostali muslimani i mada su svirepi i radikalni, sa njima može biti postignut dogovor. Svađa između Yousefa i predvodnika ISIS-ovih boraca o teologiji se jasno postavlja na dva suprotstavljena pogleda: jedan koji je utemljen na humanosti što, u krajnjoj liniji može da se poveže sa zoroastrijanskim nasleđem, i drugi utemeljen na nihilističkom preziru za ljudski život a koji je posledica vekovne samopercepcije Arapa kao žrtve „krstaša“ i eksploatisane populacije što jedino može da se nada osveti, a gotovo nikada pravdi. Film ovo sve pakuje u podtekst, ali je zavisnost bliskoistočnog sukoba od zapadnih uticaja vrlo, VRLO jasno prikazana.

Jer, u svojoj drugoj polovini film eksplicitno prikazuje da su zapravo najekstremniji, najviše nihilistički nastrojeni članovi ISIS-a sa kojima se protagonisti susreću svi poreklom iz Evrope, konkretno iz Belgije, Čečenije i Ujedinjenog kraljevstva i da je njihova investicija u ovaj rat negde i eksplicitno degenersana. Umesto muslimanske skrušenosti, njihov „Džihad“ je sav u HD kamerama, vizuelnom spektaklu i lajvstrimovima, nametljiv, eksploatativan, nameran da uplaši, zgrozi i terorom ljude natera na pokoravanje. Ovo na kraju krajeva i jeste bio i eksplicitni modus operandi Abu Bakr al-Baghdadija i njegove vrhuške koja je sa projektom Islamske države i kreiranja modernog kalifata zasnovanog na javnim prikazima svireposti, seksualnog nasilja i ropstva namerila da osvojene teritorije drži u potpunoj pokornosti.

Hatamikijin film ovo prelama upravo kroz prizmu zapadnjačkih članova ISIS-a koje loži ova vrsta nihilističke energije. Čečen je tu jer uživa u nasilju. Belgijanac jer mu je važan spektakl i scena u kojoj on kao pozorišni reditelj postavlja i vraća svoje borce postrojene da svi u istom trenutku na komandu preseku grkljane zarobljenicima je sa jedne strane zastrašujuća jer vrlo verno prenosi duh stvarnih ISIS egzakucija koje su preplavile internet u prošloj deceniji, ali sa druge strane i mračno satirična.

Konačno, tu je Engleskinja, žena nekada u postpank bendu što je u kameru, sa gitarom u rukama vrištala o kolapsu a sada nosi veo preko lica i drži u ruci daljinski upravljač za prsluk sa eksplozivom navučen na glavnog junaka kako bi se obezbedila njegova potpuna poslušnost. Njena vizija islama se iscrpljuje upravo u anihilaciji sopstva, u samoubilačkom gestu koji, slutimo, treba nešto da znači na ime drugih života koje će ona sa sobom povući u ništavilo, jer sa sopstvenim životom ona ne zna šta da radi.

Naravno, fer je reći da bliskoistočne nacije moraju da pronađu u sebi iskrenosti i snage da identifikuju i isprave i svoje nedostatke i da optuživanje „krstaša“ za sva zla koja im se i danas dešavaju, mada donekle legitimno ne može biti univerzalno opravdanje. Utoliko je Hatamikijin film bitan kao napor da se uđe u dijalog između nacija i pronađu elementi zajedništva ali i jasnih podela koje moraju biti prepoznate.

Ponovo, ovo je sve deo podteksta i scenario dosta spretno uspeva da dijaloge između likova koji znaju da odlutaju na teritoriju teologije, prikaže organski i kao legitiman deo drame koja se odvija pred našim očima. Ovde svakako ima upitnih dramaturških rešenja – velikim delom vezano za samu logistiku korišćenja velikog aviona, njegovu situaciju sa gorivom ali i prostu činjenicu da on najveći deo filma leti sa otvorenim zadnjim vratima – ali likovi i njihovo ponašanje u sukcesivno sve dramatičnijim situacijama nisu među njima.

Ono što je najvažnije i gde film radi skoro besprekorno je da do kraja priče glavni junak biva lišen gotovo svega što ga je činilo ličnošću, ali da njegovo ljudsko dostojanstvo ne biva dovedeno u pitanje pa je i njegov poslednji herojski čin, u najboljoj bombaškoj tradiciji, prikaz duboko ljudskog požrtvovanja. Snažan kontrast koji ovo čini u odnosu na prikaz ISIS-ovih boraca koji život preziru i zato ga tako lako žrtvuju sasvim dobro radi kao pančlajn filma uprkos nesumnjivo melodramatično intoniranom finalu.

No, kvalitet režije, montaže i specijalnih efekata je na takvom nivou da ni ta melodrama filmu zapravo ne škodi. Hatamikia ne stavlja u film akciju zato što je ona obavezan sastojak žanra već taman onoliko koliko je potrebno da se dobiju akcenti u priči koja je usredsređena na ljude i ovo, kao i kod mnogih dobrih ratnih filmova iz prošlosti, uključujući Dragojevićeva Lepa sela, u krajnjem produktu daje finu sinergiju žanrovskih elemenata a koji svi podupiru taj centralni, humani narativ. Vrlo, vrlo impresivna produkcija i film koji se lako i sa velikom investicijom gleda bez obzira na nacionalnu, religijsku ili ideološku pripadnost.