Tamo negde prošle jeseni kada je izašao peti tom serijala Reckless, Ed Brubaker je rekao da je ubitačni tempo što ga je on sam nametnuo sebi i tandemu Phillips prosto neizdrživ i da će njihov sledeći rad biti nešto novo. Dakle, ne da će se iko od njih odmoriti, ili makar promeniti brzinu, već da će samo sledeći njihov strip biti nešto drugo, novo, a ne Reckless. To drugo, i novo, stiglo nam je nekih osam-devet meseci kasnije u formi grafičkog romana Night Fever. I za slučaj da se iko plaši kako će ovo biti nekakvo radikalno odstupanje od introspektivnog noir thriller formata na koji su nas ovi autori navikli i, pošteno je reći, razmazili nas sa čak pet Reckless romana u nepune dve godine, pa, nema mesta strahu. Night Fever je svakim svojim delićem kontemplativna, pomalo i ispovedna noir mašina za kreiranje nelagode i katarzična pražnjenja u scenama nasilja, koliko su to pre njega bili Reckless ili Criminal ili Kill or be Killed ili…

Sasvim mogu da zamislim i čitaoca koji je pomalo umoran od identičnog tona i tempa kojim idu ovi stripovi, evo, već godinama, pa i decenijama i koji u sebi gunđa da je sve to korektno ali da je u pitanju već maniristička reciklaža, ali, evo, uz rizik da se posvađam sa tim fiktivnim čitaocem, reći ću da ono što Brubaker i Phillipsi rade i dalje uspeva da ima skoro idealan odnos prepoznatljivih žanrovskih tropa sa jedne strane i životne, jelte, supstance sa druge. Ovo nisu samo korektno napisani krimi-stripovi u kojima i bez okretanja stranice znamo ko će kome da šukne aperkat u bradu a kome, jelte, glans penisa niz vaginalni kanal, već i „prava“ literatura koja koristi žanrovski jezik i kodifikacije da progovori po koju i o proverbijalnom ljudskom stanju ili se pozabavi istorijskim i sociološkim promišljanjima. Utoliko, Night Fever je i pomalo uznemirujući strip ne toliko na ime onog što se u njemu događa – a događa se uobičajen koktel nasilja i devijantnosti – koliko na ime promišljanja odakle zapravo sve to dolazi.

Sam Ed Brubaker u pogovoru kaže da je zametak ideje za strip zapisao još 2010. godine, beležeći rečenicu „lik koji ne može da spava izlazi noću i pretvara se da je neko drugi, neko ko bi želeo da bude“ i da se ona, eto, krčkala duže od decenije, ali da nije spreman da javno govori o tome šta je suštinski inspirisalo nastanak ovog narativa – što je fer, pogotovo kada vidite koliko su lični neki momenti u radnji*. Ono što se na prvi pogled primeti je da se Night Fever dešava u Evropi (konkretno u Francuskoj) a što je velika promena u odnosu na Criminal, Reckless ali i praktično sve ostale creator-owned radove koje je ova ekipa radila poslednjih godina. Brubaker je sa drugim crtačima imao i neke druge avanture – juče sam pisao o serijalu Friday sa  Marcosom Martinom, mada se i on dešava u Novoj Engleskoj – ali praktično svi stripovi rađeni sa Seanom i Jacobom Phillipsom su smešteni u SAD.

*mada je u jednom intervjuu pomenut i Nicholas Winding Refn, sa kojim je Brubaker sarađivao godinama, kao inspiracija za jednog od likova

I ovo ima rezona u smislu da je Brubaker već izvesno vreme u vrlo reflektivnom modu. Njegovi najbolji stripovi su ionako uvek bili zasnovani na pisanju o onome što poznaje i što je u nekoj formi sam preživeo a Reckless se pogotovo isprofilisao kao serijal koji istražuje poluzaboravljene istorije Los Anđelesa i Kalifornije generalno.

A što je za Seana Phillipsa, naravno, neka vrsta posebnog izazova s obzirom na to da je najveći deo života proveo u Ujedinjenom kraljevstvu. Night Fever je i ovaploćen kao narativ što se događa u Evropi nakon što je Phillips scenaristi natuknuo da bi bilo lepo da se neki od sledećih stripova dešava u Evropi ili u UK, kako bi zapromenu imao priliku da crta nešto što dobro poznaje.

Sve ovo deluje kao da je možda od površne važnosti, ali mislim da se stripovi iz Bubaker/ Phillips fabrike od druge žanrovske ponude izdvajaju upravo tim elementom autentičnog i proživljenog koji često nedostaje radovima njihovih kolega. Hoću reći, pismenost i poznavanje literature su svakako zgodni prerogativi da neko bude, jelte, pisac, ali ništa na svetu ne može da zameni proživljeno iskustvo.

I to se u radu oseća. Neću, naravno, da kažem da je Night Fever prepričavanje nekakvog Brubakerovog vikenda u Francuskoj jer, mislim, čovek je već bio u zatvoru i siguran sam da bi avanture opisane u ovom stripu zakopao u najdublje ponore zaborava da su one STVARNO stvarne, ali misli i emocije koje more glavnog junaka, oh, to sve deluje VEOMA autentično.

Night Fever je pomalo kao i pisan u groznici sa povremeno praktično slobodnim asociranjem motiva, slika i ideja. Koncept o čoveku koga muči nesanica – samo delimično izazvana džet-legom nakon transatlantskog leta na kome se nije odmorio – transformisan je u priču koja zaista ubedljivo komunicira taj osećaj izmeštenosti iz uobičajenog, svakodnevnog, pa na kraju iz stvarnog, a Brubaker je pisao scenario dok je Sean Phillips uveliko crtao strip pa u jednom intervjuu kaže da je u nekim momentima bio samo desetak strana ispred crtača. Ovo Night Feveru daje jedan grozničavi prizvuk, i mada je strip do kraja vrlo uredno ispripovedan, osećaj da ni čitalac ni glavni junak ne znaju šta može da se desi u narednom trenutku je jedan od njegovih najupečatljivijih kvaliteta.

Glavni junak Night Fever se nalazi ne samo u stranoj zemlji, već na drugom kontinentu. Godina je 1978. – dakle, bez mobilnih telefona, imejlova i ostale danas uobičajene instant komunikacije – i John Webb radi kao komercijalista u izdavačkoj kući koja objavljuje savremene bestselere. U Francusku ga šalju na poslovni sajam  ali u avionu se on iznervira kada u romanu koji samo što nije izašao za njegovu firmu, a koji je napisala zvezda u usponu Denn Pickett, pronađe deskripciju sna kakav je i sam mnogo u životu puta sanjao, sna primalnog, pretećeg, zastrašujuće stvarnog.

Ovo ga toliko uznemiri da do kraja leta ne uspe da zaspi a onda u Francuskoj ulazi u period od nekoliko dana dezorijentisanosti, nesanice, iscrpljenosti, tokom kojih počinje sve mučnije da razmišlja o svom životu. Webb nije planirao da bude, u suštini, trgovački putnik. Rad za izdavača je trebalo samo da bude kratka tezga dok ne napiše svoj prvi roman, ali sada već ima 45 godina, više od dve decenije iskustva u poslu, ženu i dvoje dece a roman nikada nije napisao… Nesposoban da zaspi, sredovečni se Amerikanac otiskuje u noć grada u kome ga niko ne poznaje, niko mu ne zna ime, istoriju karakter…

Ako poznajete Eda Brubakera, onda znate i da će se u daljem nastavku radnje Webb upoznati i sa nekim likovima sa… recimo interesantne strane zakona, ali iako se Night Fever kvalifikuje za žanr krimi-trilera, njegova prevashodna tema je upravo ta izmeštenost. Iz svoje zemlje, svog okruženja, svoje vremenske zone, svog jezika, svog imena, svoje lične istorije, svog identiteta. Night Fever je žanrovska, dinamična, a opet vrlo analitična studija karaktera koja pokazuje koliko je taj karakter pa čak i „sopstvo“ kao takvo zapravo tanka pokorica nad urnebesom nagona i afekata koji nas vode kroz život. U jednoj od svojih kontemplacija glavni junak doslovno kaže da je negde pročitao kako sve naše odluke donosi nesvesno a da onda svesno ima zadatak da racionalizuje te odluke, podari im opravdanja što su u skladu sa idejom o sebi koju imamo. No, Webb ne mora da se ponaša u skladu sa tom idejom jer je u gradu gde ga (gotovo) niko ne poznaje i nalazi da je beskrajno lako stupiti u sasvim drugu personu, zauzeti sasvim drugi identitet, sušinski BITI neko drugi.

Ovo je fascinantno kao ideja baš zato što nije uopšte prenaglašeno spekulativno. Brubakerov uobičajeno reflektivni stil pisanja sav u internim monolozima je zapravo perfektan medijum da se isprati logika kojom glavni junak ove priče sebe pretvara u nekog drugog i čitalac ovu transformaciju kupuje jer u njoj može da prepozna misli koje je bez sumnje i sam imao.

Opet, ovo nije pisano stilom beketovskog modernističkog romana koji bi išao na reductio ad absurdum i Webbova bizarna Odiseja – koja traje više od jedne noći – ima razrešenje koje je trezveno i dolazi uz pouku. Ne mogu da se otmem utisku da je Brubaker ovde, nevezano za neke lične emotivne momente što ih je proživljavao, ispisao i jednu interesantnu meditaciju o prirodi pisanja fikcije. Uostalom, veliki deo onoga što pisac radi je izmišljanje novih persona da se u njih njegov duh useli i oživi ih, a Night Fever je umešno formatirano upozorenje da pisac ne sme da dopusti da te persone njega preuzmu i da se nametnu kao „stvarnije“ od onog što on po sebi jeste – ma koliko adiktivne one bile.

Brubaker kaže da je crtež Seana Phillipsa na ovom stripu među njegovim najboljim radovima ikad i nije se teško složiti sa tim. Očigledno nadahnut radom sa evropskim mizanscenom i arhitekturom ali i zapletom stripa koji spaja middleclass Ameriku sa romantizovanom, dekadentnom Evropom gde elita svoja grešna zadovoljstva i zabranjene radnje izvodi pod pokrovom noći (sve standardni žanrovski nameštaj, naravno), Phillips je ovo crtao na hamerima dvostruke veličine, emulirajući pristup crtača iz pedesetih godina prošlog veka, poglavito EC-jevih vedeta kao što su bili Wally Wood i Johnny Craig, radeći sa nešto jačim senčenjima i većim crnim površinama nego što mu je u poslednje vreme običaj. Kontrasti između dnevnih scena, koje se velikim delom dešavaju na sajmu, sa „običnim“, poslovnim ljudima i noćnih scena gde vidimo maske, zanimljive frizure, ekstravagantne fizionomije su takođe jako nadahnuti. Kolori njegovog sina Jacoba su ovde prosto izvanredni, sa izuzetnom sinergijom između linija, šrafura, senčenja i kolornih tonova koji su istovemeno i bogati i perfektno uklopljeni uz željenu atmosferu. Iako se može povući i očigledna paralela sa radovima pominjanog Nicholasa Windinga Refna u koloritu i atmosferi, vredi istaći i da Night Fever nije „kinematski“ strip, već baš „stripovski“ strip, sa pripovedačkim tempom koji je istovremeno i relaksiran i brutalno efikasan, gde se karakterizacija i atmosfera ostvaruju kroz crtež i kolor brže i efektnije nego kroz tekst što  ih onda prati nekoliko koraka iza i kontekstualizuje ono što vidimo. I ovo funkcioniše unikatno dobro.

Night Fever je, prosto, odličan žanrovski strip koji uspeva da nadiđe puki zanat i progovori ponešto o ljudima i njihovoj prirodi, a da se i dalje zadrži u ugodnom, uzbudljivom formatu nasilničkog trilera. Njegova nepredvidivost je ono što će vas nezadrživo vući napred kroz priču ali nakon čitanja ostaje ta zapitanost o prirodi sopstva i, šire od toga, same ljudskosti, a što je svakako odlika dobre literature. Amazon vam ovaj strip nudi baš ovde.