Pomislio sam da, kad već ovih dana sebi nanosim bol pišući o novim Spajdermen stripovima, mogu da vidim koliko JOŠ bola mogu da izdržim. Prošle godine je Marvel pokrenuo novi tekući magazin o Spajdermenu – paralelno sa Amazing Spider-man – i ovo je nova inkarnacija „Spajdermena bez prideva“, tj. magazina koji se zove samo Spider-man. Za Spajdija je svojevrsna tradicija da ima više od jednog tekućeg serijala i u nekim trenucima naše istorije ovo je davalo dobre rezultate, sa dva jedan od drugog nezavisna stripa koji su nam davali VEĆU KOLIČINU SPAJDERMENA. What’s not to like? U drugim trenucima istorije ovo je bila užasna stvar sa u nekim periodima i po četiri magazina što su išla u isto vreme i besomučnim krosoverima između njih koji su brisali svaki trag individualnosti i karakternosti pojedinačnih serijala (i likova) i davali nam napumpane, loše pripovedane priče pune ispraznog spektakla.

Sad, Marvel periodično menja mišljenje o tome da li je bolje imati nekoliko paralelnih magazina ili jedan ali koji izlazi većom frekvencijom, i sada se čini da se nalaze u periodu kada je njihov odgovor na ovo ili/ ili pitanje jedno glasno „da!“. Tako je pored Wellsovog Amazing Spider-mana koji izlazi junačkim tempom (i sa kojim sam, jelte, prijavio da imam silne probleme) novopokrenuti Spider-man, koji izlazi od prošlog Oktobra iskorišćen kao dobra prilika da Dan Slott šmekerski ušeta u prostoriju i kaže „Deste pičke, stigo Zdravko Čolić. JEL SAM VAM NEDOSTAJAO?“

Reakcija na dobrom delu interneta je bila oglašena bučnim kolektivnim lupanjem po čelu. MISLILI SMO DA SMO SLOTTU VIDELI LEĐA kao da su govorila ta lupanja. Ja Dana Slotta, kao scenaristu u principu volim i mislim da je tokom svojih deset godina na Spajdermenu uradio dosta toga dobrog (i, svakako, i nezanemarljivu količinu lošeg) ali fakat je i da se Slott ozbiljno zamerio popriličnom delu Spajdermen fandoma svojim ulascima u rasprave po forumima (to dok su forumi još postojali) da objasni, da bi narod razumeo, a onda neizbežnim upadanjem u svađe i da mnoge njegove kreativne odluke, fer je danas to reći, nisu najbolje ostarile. Dosta se frekventno žalim na to šta je uradio sa likom Black Cat (koju je posle, hvaljeni svi sveci, spasao Jed Mackay) ali Slott je imao i neke druge prestupe, neke ozbiljnije neke manje ozbiljne. Jedna od ključnih karakteristika njegovog rada na Spajdermenu je bilo to insistiranje na „Spajderverzumu“ odnosno na pričama koje će se dešavati u mutiverzalnom kontekstu a gde će ne samo glavni junaci biti različite verzije Spajder-osoba iz paralelnih univerzuma već će i mnogo toga biti povezano „mrežom sudbine“.

Slott je tu uzeo ideju totema pauka kao temeljne sile u, jelte, svakoj stvarnosti, a koju je izmaštao J. Michael Straczynski početkom veka, i onda oko nje izgradio ne jedan nego dva multiverzalna krosovera, nazvana Spider-verse i Spider-geddon. Prvih sedam brojeva novog magazina Spider-man su treći, završni deo nečeg za šta nismo ni znali da treba da bude trilogija i zove se The End of Spider-verse.

Ume život da bude pun iznenađenja, pogotovo kada nam se za vrat sipa nešto što nikada nismo tražili. Mogu da pričam samo u svoje ime ali kladim se da poveliki broj makar starijih čitalaca voli Spajdermena zbog karakternih priča o dobro formiranim, višeslojnim likovima koji imaju komplikovane odnose i glavnog junaka koji snagom svog karaktera prevazilazi neverovatna iskušenja i pronalazi u sebi način da ispravi velike nepravde. Slottovi „verse“ krosoveri su na sasvim suprotnom kraju skale, i u pitanju su bučne priče sa ogromnim brojem likova definisanih samo u najgrubljim crtama (pošto se radi samo o varijacijama na „klasičnog“ Spajdermena) i komplikovanim zapletom koji kao da svakih nekoliko strana upada u kontradikcije u naporima da stalno podiže trilersku tenziju i supreherojski spektakl na naredni nivo.

The End of Spider-verse je APSOLUTNO to. Sećate se kako sam u prvom pasusu pričao o više Spajdermen magazina koji su izlazli u isto vreme i „besomučnim krosoverima između njih koji su brisali svaki trag individualnosti i karakternosti pojedinačnih serijala (i likova) i davali nam napumpane, loše pripovedane priče pune ispraznog spektakla.“ E, pa Marvel i Dan Slott su našli način da nam sve ovo prirede u okviru jednog jedinog magazina, i to u svega sedam njegovih prvih brojeva. Ekonomično!

The End of Spider-verse zapravo počinje dosta svedeno, naslanjajući se na ideju „tehnološkog Spajdermena“ i saradnje Spajdermena sa Normanom Osbornom, a što je sve kanonizovano u „glavnom“ serijalu, Amazing Spider-man, i mada ovo u početku deluje kao Slottova želja da se bavi sebi i inače omiljenim temama visokotehnoloških superheroja i granične nauke, priča VRLO brzo odlazi u mnogo širu ravan. Ili, jelte, pregršt ravni koje se sve seku u jednoj liniji ili već neku metaforu za multiverzum koja će vam najviše prijati.

Moj utisak je da je ovaj strip nastao manje zato što je Dan Slott imao sjajnu ideju za to kako da zaokruži svoju priču o multiverzumu centriranom na superheroje sa temom pauka a više da malko loži vatru ideje „Spajderverzuma“ pred novi Marvelov animirani film o multiverzalnim Spajdermenima, a onda i da posluži kao test-zona za razne verzije Spajdermena koje kasnije mogu da budu korišćene u stripu, na filmu, animaciji, igrama ili, što da ne, direktno u industriji igračaka.

Jer, fakat je da su zaplet i priča neinspirisani i prilično smoreni. Kako je ovo treći „Spider-verse“ krosover neophodno je da pretnja po „mrežu sudbine“ bude veća nego ikada a da Spajder-superheroji stradaju u buljucima, ali problem sa Slottom je što on svaki svoj DOGAĐAJ (uključujući i ne-multiverzalne stvari poput Spider-island ili Clone Conspiracy) piše kao da je poslednji i time sebe vrlo brzo pribije uz tavanicu, ostavljajući vrlo malo manevarskog prostora za kasnije. Njegovi radovi sa manjim brojem likova poput Ends of the Earth su bili daleko uspešniji jer su se fokusirali na karakterizacije i, jelte, šekspirovski tragične odnose i emocije (i iz toga smo dobili i na momente odlični Superior Spider-man), ali sa „verse“ stripovima je volumen odvrnut na jedanaest već na samom početku i osećaj eskalacije ili bilo kakvog progresa koji bi The End of Spider-verse trebalo da u nama izazove naprosto izostaje.

Glavni negativac ovde više nije Morlun i njegova rasa multiverzalnih vampira što se hrane totemskim bićima, ali Slott, naravno vraća Morluna u zaplet i uspeva da jednog lika nastalog u ovom veku koji je delovao kao legitimno zastrašujući neprijatelj za Spajdermena pretvori u komični predah. Gore od toga, glavni negativac ovde jeste Shathra – interdimenzionalno biće sa aspektima ose (i to od one sorte koja ubija paukove) a koja je još jedan od likova iz vremena kada je JMS pisao Spajdermena, i koja ima, uh, praktično nula karaktera. Slott je ovde Shathru i njene akolite predstavio kao pošast koja hara multiverzumom i paukove pretvara u ose što su nadalje mentalni robovi moćne boginje, ali ovo je izuzetno rudimentarno osmišljeno, Shathra je praktično karikatura, a njeni robovi su zombifikovani spajder-superheroji koji, neobjašnjivo, ni kada su brojniji u odnosu od trideset prema jedan ne uspevaju u tuči da poraze ne-zombifikovane, još uvek „normalne“ Spajdermenove verzije.

Slott se u priličnoj meri ovde oslanjao na klasične avanturističke narative svoje mladosti pa ovaj strip ima i doslovne citate Star Warsa i Indiane Jonesa i imam utisak da su oni tu bili pre svega da ga drže budnim jer je veliki deo ostatka narativa skarabudžen, meandrirajućeg tempa i sa očiglednim smišljanjem izgovora za set pisove koji nekako treba da popune zadati broj strana. Priča se ubrzo događa na nekoliko lokacija odjednom sa ogromnim brojem likova u Spajdermen kostimima koji pričaju jedni sa drugima i sve se opasno približava teritoriji najgorih stripova Briana Bendisa gde se table guše pod težinom GOMILE tela koje na njima moraju biti nacrtane i akcionim scenama koje su crtane satima (i danima) a koje će čitalac preleteti za dve sekunde jer one ne pričaju nikakvu PRIČU.

Ono što Slott pokušava da uradi u ovom stripu je blago filozofiranje o, jelte, sržnoj prirodi Spajdermena ili, generalno Spajder-osoba pa je jedan od centralnih delova zapleta zasnovan na vrlo mekgafinskom bodežu koji seče vezu Spajder-osobe sa mrežom sudbine i time je, kaže se na početku, potpuno briše iz postojanja a što je demonstrirano smrću (naše) Spider Woman koja ne samo da umre i rastoči se u niti nego se onda i tvrdi da je izbrisana unatrag kroz vreme i da ništa što je u životu radila više ne postoji. PA JEBENO ROĐACI. Slott ovaj koncept onda koristi da se igra sa likom „glavnog“ (dakle, NAŠEG) Spajdermena, ali tako da odmah promeni pravila koja je uspostavio par brojeva ranije (HAHA ZEZALI SMO SE BODEŽ U STVARI SAMO PREKIDA NJIHOVU SPONU SA TOTEMSKIM KONCEPTOM PAUKA) pa još i gurne svoju kreaciju, Silk u centar narativa tokom jednog perioda. Ljudi koji su škrgutali zubima na njegovo kreiranje i uvođenje lika Cindy Moon, odnosno Silk pre nekih devet godina, ukazujući da je koncept ženske superheroine korejskog porekla i paučijih apsekata puki „virtue signaling“ i „woke“ nametljivost su, naravno, nezreli papci, ali stoji da Silk nikada nije postala zanimljiv lik. Ma koliko da su se Slott i drugi scenaristi trudili, kod Silk ni karakterizacija (koja je trebalo da bude prikaz heroizma nastalog iz produžene decenijske traume) ni dizajn kostima naprosto nikada nisu proradili. Silk mene ovde nije iritirala, ali je čak i to njeno promovisanje u Spajder-superheroja prvog reda na kraju smandrljano kako bi se napravila vrlo veštačka poenta o „kraju“ Spajderverzuma.

Finale ovog događaja je, prosto, serija deus ex machina momenata i puka izjava „našeg“ Spajdermena da je multiverzum „gotov“ iako ništa u samom narativu ni na koji način to ne sugeriše. Ovo je još jedna od tipično slottovskih karakteristika, gde Spajdermen nešto proklamuje i to treba da bude tema serijala, ali se na to vrlo brzo zaboravi. Na primer pre desetak godina se Spajdi zakleo da niko nikada više neće poginuti dok je on u blizini i to je trebalo da bude tema Slottovog samostalnog Amazing Spider-man serijala. A nije bila. No, vrlo slično tome, posle kraja The End of Spider-verse, u osmom broju ovog magazina koji Slott sada piše, Spajdermen maltene ponavlja identičnu zakletvu i identičan napor da spasava sve ljude na svim mestima u isto vreme. Nije da superherojski stripovi ne počivaju na reciklaži, ali Slott se sad već maniristički ponavlja.

No, da se još malo vratimo The End of Spider-verseu – zaplet ovde nije bio dobar, glavni negativci su bili potpuno bez karaktera a masa Spajder-likova u većini scena svedena je na „karakterizacije“ od po jedne replike. Ono što je meni možda valjalo je kreacija alternativne realnosti za „našeg“ Spajdermena a koja je još jedna verzija njegove istorije u kojoj stric Ben nije poginuo a Peter nije postao otuđeni, socijalno povučeni depresivac. Naravno, Slott troši čitavu jednu epizodu na ovo, a što je u ovoj vrsti narativa vrlo problematično, pogotovo jer 1) ova realnost kasnije biva poništena i 2) jer smo slične stvari već viđali onoliko puta, ali to je i jedini deo ovog stripa koji je napisan odmerenim ritmom i gde se može primetiti rad sa karakterima.

Ostalo je sve, nažalost, buka i bljesak sa premalo supstance, previše Slottovog ugađanja sopstvenim starim idejama (koje se nisu „objektivno“ potvrdile kao zaživele u Marvelu) i humorom koji povremeno spadne na prilično sramotne igre reči.

I sad, rekao bih da je svetla tačka ovde to što ovaj serijal crta omiljeni veteran Spajdermen stripova, Mark Bagley, uz tuševe koje ponovo radi John Dell i kolore koje je isporučio Edgar Delgado, te letering Joea Caramagne. Ovo je uhodana zla mašina i Bagley je jedan od istorijski najdražih crtača Spajdermena na planeti, pa ovaj strip uvek drži nivo grafičkog kvaliteta koji biste očekivali od „važnog“ stripa u Marvelovoj ponudi. Ali problem je ovde ta „bendisizacija“ samog scenarija koja zahteva previše likova u sličnim kostimima na previše tabli i dijaloge koje vodi njih deset u isto vreme. Ja ne znam koliko je Bagley znoja prolio da nacrta neprebrojne panele sa po dvadeset ili trideset Spajder-osoba u njima, i da svakoj od njih da osoben identitet, telesnu mimiku i slično ali i uz nadljudske napore koje su svi očigledno uložili, strip se na kraju pretvara u maltene kolekciju akcionih figurica i gubi potreban karakter. Greota je, hoću da kažem, trošiti Bagleyja na isprazne scene masovki i tuča koje nisu „režirane“ već samo predstavljaju mnogo tela na istom mestu, uhvaćenih u pokretu koji nije ni toliko bitan, jer se glavni deo pripovedanja ionako odvija kroz tekst.

The End of Spider-verse je, dakle, slab strip, iako me nije iziritirao kao neki drugi Spajdermeni u poslednje vreme (a i vratio nam je Kainea – I TO JE NEKA VAJDICA ROĐACI). On je haotičan, ignoriše sopstvena pravila, ima slabe negativce a čak i među „našima“ slabo koristi dobro i temeljito postavljene likove poput Milesa Moralesa (a što je poseban faul jer, što se tiče filmske publike, Miles je pravi nosilac koncepta Spajderverzuma). Prvenstveno ovom stripu fali ne samo duša već i stvarni razlog za postojanje pošto se radi samo o prepakivanju već viđenih zapleta i likova a, kako rekosmo, pomenuti “kraj“ Spajderverzuma se zaista događa samo na rečima glavnog junaka, što je po svakom kriterijumu naprosto premalo. No, imanentni šarm crteža od strane Bagleyja i ekipe, te ipak Slottovo izbegavanje da se, uprkos žestokoj reciklaži svojih i tuđih ideja, preda depresivnom pesimizmu toliko prisutnom u Spajdermenu ovih dana su malo pomogli. Nije baš da ga snažno preporučujem za čitanje, ali serijal Spider-man na Amazonu možete pratiti ovde a kolekciju koja izlazi za koji dan ćete imati ovde.