Kako niko nije želeo da ide sa mnom da ga pogleda u bioskopu, tako sam i ja strpljivo sačekao da The Super Mario Bros. Movie dođe na striming platforme pa da ga pogledam. Da bude jasno, to da je film pušten na striming svega šest nedelja posle američke premijere (svega tri nakon japanske) je u normalnim uslovima znak teške, kataklizmične propasti na boks ofisu i žurba da se makar sekundarnim tržištem povrati deo troškova dok su efekti glavnog marketinškog juriša pred premijeru još uvek sveži u sećanju potencijalnih gledalaca. Međutim, sa The Super Mario Bros. Movie stvari stoje sasvim drugačije. Ovo je ne samo najdefinitivniji dokaz do sada da videoigre mogu da budu konvertovane u bioskopske blokbastere, već i najuspešniji film na planeti u 2023. godini, makar u prvih pet meseci. Da je Shigeru Miyamoto u svojoj sedamdesetprvoj godini potpisan kao producent filma koji je za manje od dva meseca zaradio jednu zarez dve milijarde dolara je… pa skup reči koje nikada nisam očekivao da vidim u jednoj rečenici.

Naravno, Super Mario Bros. je jedna od najvećih igračkih franšiza svih vremena – toliko svi znaju. Ali Super Mario Bros. je i decenijama služio kao simbol nekompatibilnosti igračkog medijuma sa filmom. Iako površno srodne animiranim filmovima još od kraja sedamdesetih a, sa unapređenjem grafičkih kapaciteta modernih mašina i softvera sve (površno) srodnije „normalnim“ filmovima i televiziji, video igre su bez ikakve sumnje i dalje distinktan medijum kome, uprkos Bruceovima Strahleyjevima i Hideima Kojimama ovoga sveta ambicija dostizanja konačne forme NIJE da se pretvore u film.

Stvari bi trebalo da su jasne izvan svake sumnje već time da je jedan od ova dva medijuma interaktivan a da se drugi bavi pasivnim posmatranjem, no naravno da je granica tokom decenija konstantno zamagljivana evolucijom igara čiji je jedan deo sa protokom vremena postajao sve „narativniji“ i „kinematičniji“ (ali i činjenicom da neretko u savremenim filovima namenjenim, jelte, publici odrasloj uz video igre, vidimo dramaturgiju koja kopira strukturu „kvestova“ i misija iz igara). To uzajamno oprašivanje između dva medija je, naravno, dalo i mnogo zanimljivih i pozitivnih rezultata – koliko zimus, iste ove godine, The Last of Us je ovaploćen kao jedna od najuspešnijih televizijskih serija u recentnom sećanju, bazirana na serijalu igara koji je originalno vrlo programski, vrlo metodično zasnovao veliki deo svoje estetike i svetonazora na peak TV predlošcima. Naravno, postoji i velika populacija unutar (inače vrlo raznolike) demografije „igrača“ koja video igre smatra medijumom umetničkog izražavanja ne samo kadrog već i na neki način dužnog da priča priče i bavi se analizom proverbijalnog ljudskog stanja pa igre u rasponu od Mass Effect i GTA, preko Bioshock i Gone Home, do Celeste i Undertale, sve vrlo različite u (videoigračkom) žanrovskom smislu, imaju veoma izraženu narativnu komponentu i obeležile su veliki deo sržnog duha čitavog medijuma poslednjih petnaestak godina.

No, Super Mario Bros. je na neki način bijeli kit koga već skoro četiri decenije niko nije uspeo da ulovi. Shigeru Miyamoto, verovatno najvažniji živi japanski dizajner video igara, i otac ne samo ovog serijala već i lika Super Maria (a koji serijalu prethodi), je poznat po svojoj izjavi (a koja, čak i korigovana ove godine u jednom intervjuu ne menja svoju suštinu) da priča u igrama nije nebitna jer treba da ostane u umovima igrača, ali da je „prava priča upravo iskustvo koje igrači imaju u igri“. Potencirajući ovu interaktivnu komponentu, Miyamoto je, iako danas ne kontroliše APSOLUTNO svaki produkt povezan sa Super Mariom, svejedno presudno propisao sržnu estetiku ne samo Mariovih igara već maltene svega što dolazi iz kompanije Nintendo. Naravno, moguće je naći GOMILU kontraprimera, od Nintendovih serijala poput Metroid ili The Legend of Zelda koji imaju značajno razrađenije narative od Super Mario Bros. igara, pa do spinofova unutar samog Super Mario Bros. univerzuma koji stavljaju jači akcenat na pripovedanje (razne RPG igre), ali ostaje da je sržni Super Mario Bros. definisan pre svega svojom mehanikom i svojim setingom, sa rudimentarnim zapletima, samo najprimitivnijim karakterizacijama i „narativima“ koji su samo niska inteligentnih mehaničkih zagonetki.

Otud, kada je Super Mario Bros. eksplodirao u Americi osamdesetih godina prošlog veka, tranzicija u druge medijume, kao što je bio crtani film, pokazala je koliko je komplikovano da se properti definisan svojim „hands off“ pristupom ne samo zapletima već prostoj logici sveta u kome se igre odvijaju, u kome likovi nemaju nikakvu dubinu i mogu se opisati jednom kratkom sintagmom, čvrsto utemeljeni u najprostijim tropima (žena u opasnosti, brkati heroj koji je spasava, orijaški neprijatelj koji želi da je ima za sebe) i gde „world building“ onako kako ga danas shvatamo naprosto ne postoji već je svet kreiran sistemom slobodnih asocijacija i povezivanje apstraktnih grafičkih i mehaničkih celina tako da ima smisla za igru u kojoj je glavni glagol „skočiti“, pretoči u neinteraktivan, narativni medijum. Crtani filmovi rađeni po Super Mario Bros. su bili ne samo jeftino animirani već i narativno oslonjeni više na komične rutine iz vremena pre Drugog svetskog rata nego na bilo šta u samim igrama, a prvi pokušaj prenošenja fenomena Super Mario Bros. na veliko platno smatra se i dalje jednim od najgorih filmova svih vremena.

Urađen 1993. godine, sa nekim ozbiljnim imenima za volanom (Roland Joffé kao glavni producent, ali onda i sa Bobom Hoskinsom, Johnom Leguziamom i Dennisom Hopperom u glavnim ulogama), Super Mario Bros. se odmah skršio o bedem nemogućnosti da Holivud vizualizuje kako bi tačno trebalo da izgleda film baziran na igri koja nema priču, praktično nema dijaloge, jedva ima zaplet i postavljena je u svet koji je digitalna psihodelična halucinacija inspirisana Alisom u zemlji čuda. Naravno da je onda nastojanje bilo da se napravi postmoderna, subverzivna komedija sa mračnim elementima i ambicijom da bude prikvel za igre i pokaže kako je bruklinski vodoinstalater završio u magičnom svetu Kraljevine pečuraka, i naravno da je neuspeh ovog filma, u kreativnom i komercijalnom smislu obeležio naredne pokušaje fimovanja igara za decenije koje će doći.

Rekosmo da se dosta toga promenilo u  međuvremenu, pa ne samo da je u ovom veku Uwe Boll kreirao masu loših filmova baziranih na igrama, već je konzistentni uspeh filmova rađenih po predlošcima igračkog serijala Resident Evil pokazao producentima da igre danas imaju dovoljno „priče“ i karaktera, pa tako sada imamo srazmerno uspešne filmove rađene po predlošcima igara kao što su Assassin’s Creed, The Prince of Persia, Silent Hill, Angry Birds, Monster Hunter… Možda ključno, veliki uspeh dva animirana filma pravljena po predlošku igračkog serijala Sonic the Hedgehog pokazao je da je properti iz ranih devedesetih, takođe poznat po vrlo oskudnom narativnom sloju (ali nešto uspešnijim tranzicijama u medijume stripa i animacije) dovoljno snažan da izgura bioskopske blokbastere. Baš kad je delovalo da se ostvaruje više od tri decenije  stari slogan da „Genesis does what Nintendon’t“, Nintendo je ušao u partnerstvo sa Universalom i The Super Mario Bros. Movie je samo potvrdio da je Super Mario naprosto stvoren da vlada.

Je li The Super Mario Bros. Movie dobar film? U osnovi, naravno – ne. Ali u kontekstu u kome je nastao – čiji smo deo prestavili iznad – on je, pa… zabavan fim koji uspeva na ime intenzivne referencijalnosti i oslanjanja na nostalgiju kod velikog dela publike, ali onda i na ime jedne nepretencioznosti u kreiranju scenarija i sveta. Ono što su kritičari listom proglasili generičkim zapletom koji nije imao smelosti da rizikuje, zapravo je demonstracija jedne budističke mirnoće na strani Nintenda – a koji je ovde imao mnogo aktivnije učešće u nastanku filma nego što je bio slučaj pre tri decenije – u razumevanju ZAŠTO i deca koja danas imaju osam ili devet godina i ne pamte te fatalne dane posle videoigračkog kraha iz osamdesetih i spasitelja u liku brkatog vodoinstalatera, zašto ta deca i sama obožavaju Marija i njegov ansambl.

Mario je jedna od najikoničkijih figura poslednjih četredeset godina popularne kulture. Nastao kao sledeći logičan korak nakon videoigračkih ikona poput Pac Mana i Space Invaders, Mario nije bio prvi lik medijuma videoigara sa imenom – uostalom, u prvoj igri u kojoj je bio glavni lik, Donkey Kong, nije ni imao ime i zvali su ga samo Jumpman – ali jeste bio prvi koji je imao karakter. Pitfall Harry iz američkog konzolnog hita Pitfall iz 1982. godine je bio samo Čiča-Gliša sa imenom. Kada je Super Mario Bros. stigao u američke konzole tri godine kasnije on je imao LIČNOST. Ili makar brkove, distinktnu odeću, glas.

Svet Super Mario Bros. nema nikakvu dubinu ili makar konzistentnost u smislu ekonomije, politike, sociologije, on je, rekosmo, gomila apstraktnih koncepata povezanih pre svega svojom pogodnošću za mehaniku igre – u smislu toga na šta možete da skočite, šta da pretrčite, šta da razbijete, ali i šta je čitljivo i jasno na prvi pogled jer se radi o brzoj akcionoj igri gde nemate vremena da objekte detaljno proučavate i sve mora biti intuitivno shvatljivo čim ga vaše oko okrzne – i onda je i The Super Mario Bros. Movie sagrađen oko ideje da je to zapravo sve što će publici biti potrebno da se ponudi. Naravno, The Super Mario Bros. Movie daje malo dubine likovima – oni su je uostalom i sami u igrama dobili tokom ove četiri decenije – i dijalozi su snepi, „diznijevski“, u modernom smislu, na rasponu između Aladina i MCU filmova, ali film fundamentalno NE pokušava da postavi pitanje za šta bi Super Mario Bros. mogao da bude metafora. Ovde su stvari naprosto takve kako izgledaju: Mario i Luigi su vodoinstalateri italijanskog porekla sa velikom familijom koja živi u Bruklinu i snovima da imaju svoju uspešnu firmu. Neobičan akcident u kanalizaciji prebaci ih obojicu u fantazijski svet gde pečurke govore i hodaju unaokolo, njima demokratski vlada (izabrana) princeza Peach – a koja nije pečurka već čovek kao njih dvojica – a džinovska, zla kornjača, Bowser vlada drugim kraljevstvom i pokušava da osvoju čitavu magičnu zemlju ali i da milom ili silom oženi princezu. Mario je heroj koji će pomoći da se Kraljevstvo pečuraka odbrani a Peach ostane neudata i film ovde ne samo da destiluje zaplet većine Super Mario Bros. igara na trope koji, slažemo se, jesu generički ali RADE, već i to uspeva da uradi izbegavajući one prevaziđene među njima.

Na primer, u skladu sa evoluirajućim karakterom princeze Peach iz igara, ona ovde nije „dama u nevolji“ već odgovorni političar koji se žrtvuje za svoje građane, njeni „podanici“, Toads, su bespolna, blago queer bića svesna toga koliko su slatka, a Donkey Kong i njegova rodbina su Mariovi saveznici u borbi protiv Bowsera – ili makar to postaju nakon što Mario porazi orijaškog čovekolikog majmuna koji, pokazuje se kasnije, pati jer ga otac ne doživljava kao uspešnu, zrelu osobu.

Film ima te neke epizode refleksije, ukazivanja da likovi imaju unutrašnji život i da pate – sam Bowser je predstavljen više kao ranjivi incel nego kao brutalni tiranin, to jest sve dok pred kraj ne otkrije da će svadbu uveličati ritualnim žrtvovanjem zarobljenika iz svojih osvajačkih ratova – ali ovo je urađeno brzo, lako, u hodu, bez ambicije da film uspori svoj furiozni tempo. Svrha ovog narativa je da prikaže Marija kako od odlučnog, tvrdoglavog ali siromašnog bruklinskog šljakera postaje požrtvovani heroj, a njegov brat Luigi nauči da ne bude uplašen sve vreme i da se oslanja na brata da bi i u sebi pronašao snagu, i scenario ne dopušta da ga išta skrene sa ove putanje.

Utoliko, nakon uvodnog dela, ostatak filma je niska brzih akcionih scena koje oživljavaju ikoničke momente iz igara radije nego nekakav dramski narativ. Je li to „dobar“ filmmejking? U doba kada je Fast & Furious jedna od najuspelijih filmskih franšiza ovo deluje kao skoro neiskreno pitanje. Ne, naravno, The Super Mario Bros. Movie nije primer dobrog filmmejkinga, ali jeste dobro animiran, superbrz film (kraći od sat i po) koji razume svoj izvornik. A to nije mala stvar. Ako vam je adut nostalgija, i uspete da neke od ikoničnih elemenata igara u film uvežete smisleno, na mehaničkom planu, prinosi će biti veliki. Kraljevstvo pečuraka je, da bude sasvim jasno, BESMISLENO mesto, spoj psihodelične ruralne provincije prekrivene pečurkama i bizarnim stvorenjima, te urnebesno komplikovane urbane prestonice kroz koju se stanovnici kreću apsurdno složenim sistemom platformi, cevi i liftova – i ovo nije metafora ni za šta. Svi elementi originalnih Super Mario Bros. igara imaju smisla PRE SVEGA U KONTEKSTU IGRE, uključujući blokove koje razbijete da biste u njima našli pečurku koja vam daje supermoći, i svi ovi elementi su u filmu prisutni bez greške ali i bez objašnjenja, bez pokušaja da se kreira kozistentan „lore“ ili pokaže u kakvoj je to vezi sa „našim“ svetom. To čini ovaj film jednim sat i po dugačkim namigivanjem gledaocu uz neizgovoreno „a jel’ se sećaš ovog“ dok gledalac, pretpostavka je, doivljava multiple vrhunce kada prepozna zvučni efekat koji proizvodi gutanje pečurke i transformisanje Marija u džina, ili muziku koja prati korišćenje „super“ zvezde, jednog od mekgafina na kojima počiva zaplet.

The Super Mario Bros. Movie to sebi može da dozvoli jer franšiza Super Mario Bros. za četiri decenije nije izgubila na potentnosti – naprotiv, ojačala je. Najnovije igre iz Mario univerzuma prodaju desetine miliona, pa je i uključivanje sekvence trkanja kartinzima u film sasvim jasna reakcija na činjenicu da je igra Mario Kart 8 Deluxe za šest godina prodala više od 53 miliona kopija. Naprosto, ovo je igrački metaserijal koji je danas relevantan više nego što je ikada bio iako Nintendo iz treće decenije dvadesetprvog veka nema na svojoj strani povoljne tržišne uslove ili monpolsku poziciju iz osamdesetih. Hoću reći – nostalgija kao oruđe je nešto što Nintendo dobro razume, ali njihove igre su i četrdeset godina posle Donkey Konga konzistentno nešto najbolje što medijum ima da ponudi, bez obzira na uspon propertija kao što su Fortnite, The Last of Us ili najnovijih igara rađenih po Spajdermen predlošcima.

Iterativni ali istovremeno smelo eksperimentalni način evoluiranja igara vezanih za Super Marija nije u slučaju The Super Mario Bros. Movie preveden u nekakav avangardni pokušaj redefinisanja šta bi filmovi po video igrama generalno i Super Mario igrama partikularno trebalo, ili MOGLI, da budu. The Super Mario Bros. Movie je, jednostavno, direktna transfuzija energije i optimizma Super Mario Bros. igara u medijum u kome nema interakcije ali koji može da podjednako slavi opojnost slobode kretanja i skakanja onoliko koliko slavi čisto, neiskvareno srce i požrtvovanu odlučnost aktera ove priče. Utoliko, ne, The Super Mario Bros. Movie nije „dobar“ film ali je odličan videoigrački film i nakon toliko godina zasluženo Mariovo (i Miyamotovo) uzimanje i te poslednje titule. Namenjen očigledno deci, koju će zabaviti brzina i šarenilo, i nostalgičnim odraslima koji će se smeškati na svako prepoznavanje reference na igre, on je sav na površini, bez namere da se ikako kritički postavi prema Nintendovom nasleđu ili svetu uopšte, opravdano zadovoljan da bude otvorena proslava četrdesetogodišnje istorije Super Marija. Dakle, referenca na, praktično, samog sebe. I mnogi su se, rado odazvali pozivu da na proslavu dođu, jer ponekad samo želite da dobri momci (i devojke) pobede. Priča u ovom filmu je, naravno, plitka, nemaštovita i zaboravljiva. Gledaoci posle njega neće sedeti i diskutovati o slojevima značenja i nijansama u karakterizaciji, još manje o neverovatnim preokretima u odvijanju radnje. Ali iskustvo GLEDANJA ovog filma, upijanja njegovog optimizma, energije i vibrantne likovnosti – možete biti sigurno da ono u vama ostavlja trajne tragove, pogotovo ako ste o ovakvom filmu sanjali godinama ili decenijama. Da je pokojni Nintendov predsednik Satoru Iwata – naveden vrlo distinktno na špici, jer u Nintendu znaju koliko je prvi Nintendov predvodnik poreklom NE iz porodice Yamauchi učinio za njih – još uvek među nama verovatno bi se skromno nasmešio, rekao da stvari naprosto idu svojim prirodnim tokom i izvinio se jer mora da ide da dalje radi. A o tome da li su Nintendo ZAISTA dobri momci svakako možemo neki drugi dan.