Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
U svojim traganjima za novim džez izdanjima koja mogu da zadovolje moj sada već perverzno izopačeni i dekadentni ukus, često nalećem na albume koji imaju NEŠTO ali nemaju SVE. Ili im je muzika dobra ali je zvuk beživotan i lišen dinamike. Ili imaju dobar gruv ali su im melodije i teme nemaštovite i sterilne. Ili improvizuju bez ideje ne samo kuda su krenuli nego i odakle su došli. Onda kad naletim na album koji ima SVE, pa makar i ne bio nekakav revolucionarni produkt, obuzme me milina i pomislim „Pa, to je to!“ i onda se malo i razljutim jer mi prosto ne deluje teško da se TO postigne. Toni Saigi. Tronik: Wara je jedan od tih albuma koji su savršeno zaokruženi u svakoj od tih dimenzija koje su meni važne i pravo ga je zadovoljstvo slušati iako ni ovde na programu nemamo nikakvu revoluciju već, naprotiv, samo izuzetno kompetentno izvođenje vrlo dobro poznate, praktično tradicionalne muzike.
Već sam pre nekoliko nedelja pisao o etiketi UnderPool, ekstenziji studija koji predvodi saksofonista Sergi Felipe o čijem smo albumu Biased Vision tada pričali. Felipe je posvećen snimanju i izdavanju španskog/ katalonskog džeza, uglavnom projekata za koje niste čuli i za koje nije rezervisano interesovanje šire, jelte, međunarodne zajednice. Pošto on dobar deo ovih izdanja i snima u svojstvu inženjera zvuka a onda i miksuje i radi mastering – naglašavajući kao u slučaju albuma o kome danas pričamo da je sve rađeno analognom tehnologijom – jasno je da se radi o vrlo brižljivom radu gde se ulaže puno truda da muzika dobije svoju najbolju formu i pokaže kao dostojna internacionalne promocije.
Wara – a što je reč za zvezdu na jeziku Ajmara, starosedelačke populacije koja živi u Andima, na teritoriji današnje Bolivije – je stoga album koji od prvog takta pleni upravo jako lepim zvukom. Više puta sam već pominjao da mislim kako džez nikada nije tako dobro zvučao kao u pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka sa firmama poput Blue Note i Impulse! čija su izdanja imala idealan odnos čistote zvuka, separacije instrumenata i dinamike sa jedne strane a onda i autentičnu „živu“ teksturu i boju sa druge. Wara, kao i Feliepov album od pre neku nedelju ima zvuk upravo ovog tipa, čija je dinamika prirodna a toplina umirujuća, sa četiri instrumenta čije je sazvučje idealno i pre nego što vaš mozak počne da registruje harmonije koje se koriste. Utoliko, Ware za mene ima praktično terapijsku dimenziju i mada se radi o kolekciji pesama koje prolete i završe se pre nego što to očekujete, gde se teme predstave, prosviraju a onda pohrane u sećanje, bez ekstenzivnije improvizacije, album uprkos tome ne ostavlja utisak neke hladne akademske vežbe već privlači ljupkošću i jednostavnošću.
Ne da su same teme jednostavne, da ne bude zabune. Toni Saigi, pijanista koji je sve ovo napisao je uložio dosta vremena u kreiranje ovih osam kompozicija, pazeći da njihove noseće teme imaju idealan odnos evokavitne, melodične, pevljive upečatljivosti i kompleksnosti koja dolazi od promena metrike usred takta i pažljivih harmonskih varijacija. Muzika otud ima jednu instant komunikativnost, pitkost, a da je opet na programu i jedan cerebralniji muzički jelovnik gde se pazi na veliku sliku i svira sa oprezom.
E, sad, samo da se ne zbunimo, postoje dva španska muzičara sa imenom Toni Saigi. I u pitanju su otac i sin. Otac, Toni Saigi „Chupi“, kako mu glasi nadimak, je ugledni klavijaturista sa dugačkom karijerom koja uključuje i rad na nekoliko filmskih saundtraka i saradnju sa masom džez sastava (Martin Leiton Big Band, Miguel Villar Quartet itd.), ali Toni Saigi o kome danas pričamo nema nadimak (još uvek), njegov je sin i, rođen 1990. godine, sa svojim sastavom Tronik, trenutno uspostavlja sopstveni muzički identitet.
Toni Saigi je rođen u Barseloni i studirao je klasičnu muziku – klavir, naravno – na konzervatorijumu Badalona a džez klavir na uglednoj školi ESEM u Barseloni. Istovremeno, svirao je sa velikim brojem postava u rodnom gradu i kažu da je danas jedan od najtraženijih pijanista na lokalnoj džez sceni. Pominju se tu DO Ensemble Next Generation de Victor Correa, Fernando Brox Quartet, Martín Leiton Big Band, Ivo Sans Quintet i drugi bendovi a sam je predvodnik po jednog trija i kvarteta. Muzičari sa kojima je svirao ubrajaju imena kao što su Perico Sambeat, Bill McHenry, Masa Kamaguchi, Raynald Colom i David Xirgu – Xirgua i Kamaguchija smo pominjali i na ime njihove svirke sa Felipeom – a do sada je sa raznim postavama snimio više od dvadeset albuma.
Njegov glavni projekat trenutno je Tronik, kvartet koji izvodi njegove autorske kompozicije i koji je aktivan od 2017. godine. Tronik je sastavljen od muzičara uglavnom mlađe generacije ali sa dosta iskustva. Saksofonista Jaume Ferrer je, recimo, mlad a što na osnovu njegovog tona nikada ne biste rekli. Njegov tenor saksofon na albumu Wara – a koji je treće izdanje za Tronik – ima i težinu i dramu i melodičnost i teksturu i Ferrer zvuči daleko zrelije nego što bi možda neko očekivao za njegove godine. Slično, kontrabasista Marc Cuevas uprkos tome što je još uvek mlad, svira sa mnogo postava u Barseloni i ovde demonstrira vrlo ubedljiv ritmičarski rad. Bubnjar Carlos Falanga je takođe iskusan kao izvođač ali i lider sa prvim albumom koji je snimio kao predvodnik sopstvenog ansambla još 2015. godine za UnderPool.
Tronik je tokom poslednjih nekoliko godina intenzivno radio i Wara je album vrlo izražene hemije i vrlo upeglane a opet žive, razbarušene svirke. Saigijeve kompozicije su sve rađene u old school maniru hardbop i postbop provinijencije sa jasnim uticajima džeza iz pedesetih i šezdesetih kako u zvuku tako i u temama. Kako smo rekli, Saigi voli da napiše melodije koje su pitke i pamtljive a da istovremeno imaju i meru ritmičke i harmonske kompleksnosti i to kako Tronik sve svira tečno, prirodno, sa uživanjem zaista ume da prija uhu.
Tempo je uglavnom prilično visok i kinetičan, mada ovo nije album bučnog, ekspresionističkog džeza. Kako sam i rekao, ovde improvizacije ima srazmerno malo i uglavnom je rezervisana za samog Saigija koji razrađuje svoje teme kroz uredne, veoma ukusne solaže. Ferrerov tenor je apsolutno savršen sparing-partner, dopunjujući pijanističku osnovu kvalitetnom, osećajnom svirkom koja ni sama ne odlazi predaleko od osnovnih tema.
Uopšte, kompozicije su većinski kratke i mada ja volim kada džez ima ambiciju da uđe u duge improvizacije i soliranja, zaista je nemoguće zameriti Troniku na kompaktnosti koju ovde demonstriraju jer su teme savršeno postavljene, majstorski razrađene i onda dovedene do zaključka, bez gubljenja koraka ili rasipanja energije.
No, zato mi se i dopadaju tri sporija komada na albumu a koja i traju duže i gde muzičari imaju prostora da uđu u razrade koje nisu nužno složenije od onog što dobijamo u bržim pesmama, ali spor tempo i stručno kreiran gruv ritam sekcije proizvodi sjajne atmosfere koje imaju taj šarm old school džez balada iz vremena kada je Round Midnight bila najvrelija pesma u Njujorku.
Uglavnom, Wara je album za koji mogu da kažem da je izuzetno prijatan i da slušaoca na kraju ostavi gladnim za još. Kvalitet hemije između muzičara, tema koje je Saigi napisao i produkcije koju je Felipe obezbedio stavlja ovu ploču u klasu proizvoda za sladokusce a dalje sazrevanje ovog autora i ove postave će biti uzbudljivo pratiti:
