Pred kraj Aprila je sa svojim osmim brojem miniserijal DCEASED: War of the Undead Gods završio svoje izlaženje a njime i četrovorogodišnju trodelnu sagu o izgubljenoj planeti Zemlji i kosmosu ugroženom ne samo smrću nego nečim još gorim od toga: anti-životom. Zvuči kao izuzetno visokokonceptualna, filozofska postavka ali čitav DCEASED metaserijal je karakterisalo nešto upravo suprotno od toga: akcenat na likovima i humanim pričama, pogled u ljude i ono kako će se oni savijati ili lomiti pred nepodnošljivom monumentalnošću nesreće što se nadvila nad sve što postoji, konačno pripovest o tome šta heroje na kraju dana zaista čini herojima. Previše superherojskih stripova koji pripovedaju o velikim krizama što ugrožavaju, jelte, SVE, se iscrpljuje u „velikoj slici“ i zadovoljava se postavljanjem teza, dok likovi na kraju rade prosto ono što se od njih očekuje. Zbog toga se DCEASED tako jako izdvaja od uobičajene ponude događaja i krosovera, čineći svestan napor da krizu humanizuje a u likove zagrebe veoma duboko, dok na površinu ne izađe njihova najbolja suština.

O prvom DCEASED miniserijalu sam pisao u veoma laskavim terminima krajem 2019. godine i hvalio Australijanca Toma Taylora kao scenaristu i Britanca Trevora Hairsinea kao crtača za kreiranje zombi-apokalipse što se nije izmetnula u eskploataciju uprkos vrlo brutalnim epizodama ubijanja i komadanja nekih od najdražih DC-jevih likova, i što je, naprotiv, uspela da kontekst zombi-apokalipse iskoristi da istakne humanističke atribute DC-jevog univerzuma i njegovih likova. Jer, da se složimo, zombi-apokalipse su danas (a kad kažem „danas“, mislim „poslednjih dvadeset godina“) prilično popularna literarna koncepcija, maltene žanr za sebe i superherojski stripovi za njima posežu dovoljno često da je sasvim ljudski osetiti blagu iritiranost kada nam se lakonski ponudi još jedna. Između Marvel Zombies ciklusa preko, kod Marvela, i Blackest Night u DC-ju, ali i DC vs. Vampires koji umesto zombija ima vampire ali se ne odmiče TAKO daleko od standardne matrice, fer je reći da je DCEASED baš MORAO da učini nešto osobeno kako bi se izdvojio.

I jeste. Prvi serijal, koji je prikazao pad planete Zemlje pred ljudima (i superherojima) „zaraženim“ anti-životnom jednačinom koju je kao poslednji osvetoljubivi čin na ljudsku rasu bacio poraženi „novi bog“ Darkseid, se završio napuštanjem planete od strane nekoliko miliona preživelih i odlazak na drugi kraj svemira kako bi tamo život i izgradnja ljudske civilizacije počeli od početka, dok je razorena Zemlja prekrivena bezumnim ne-živim, ali ne i tehnički mrtvim nekadašnjim ljudima i superherojima stavljena u karantin i ograđena zidom od strane prilježnih trupa Zelenih svetiljki. Ovo je bilo gorkoslatko finale, poraz koji je uspeo da u čitaocu izazove i osećaj euforije na ime plemnitosti koju su preživeli likovi demonstrirali, pogotovo u toj smeni generacija gde će preminulog Betmena naslediti njegov sin Damian, a Supermena, zaraženog antiživotnom jednačinom i pretvorenog, dakle, u agenta žive smrti koji je ušao u srce Sunca našeg zvezdanog sistema i tamo krenuo sa usisavanjem solarne energije kako bi zvezdu što pre doveo do kolapsa, naslediti njegov sin Jon.

DCEASED je bio vrlo uspešan pa je dobio i nekoliko spinof miniserijala, koje su crtali drugi crtači ali ih je sve pisao Taylor, vrlo umešno kreirajući minijaturne priče smeštene u period pada Zemlje, pre i posle odlaska glavnog dela preživelog čovečanstva u svemir (Unkillables, Hope at World’s End), da bi 2020. i 2021. godine bio urađen i prvi propisan nastavak, DCEASED: Dead Planet, sedmodelni miniserijal koji je, usred pandemijske depresije što je u stvarnom životu diktirala neku vrstu sumornog promišljanja svrhovitosti i strukture ljudske civilizacije, zapravo doneo tračak nade čitaocima. Hairsine i Taylor su ovde sa drugim činom pripovesti pokazali kako pet godina kasnije novo ljudsko društvo na planeti nazvanoj Zemlja 2 – a gde je predsednica Lois Lane, tehnički ne STVARNO udovica ali u svakom praktičnom smislu baš to – dobija signal sa planete koju su ljudi napustili, a taj signal, dolazeći od Cyborga, superheroja od koga je zaraza i krenula nakon što ga je Darkseid hakovao, i za koga se mislilo da je mrtav, nosi i poruku da lek za zarazu postoji.

Taylor je ovde sebi vrlo spretno podelio karte. Koristeći trope zombi-fikcije, ali i prirodnu prijemčivost povišene „realnosti“ superherojskog žanra u kojoj su stvari poput tehno-organskih virusa konvencijom prihvaćene kao postojeće, uspeo je da kreira uverljivu sliku pandemijske pošasti koja je Zemlju srušila a nekoliko milijardi njenih stanovnika pretvorila u zombije čiji je glavni pokretački impuls potpuno uništenje života, a da je opet sebi ostavio dovoljno prostora da stvari izdigne na filozofski nešto viši nivo. Darkseid, kao kreator antiživotne jednačine je sa svojim kribijevskim poreklom dovoljno uverljivo visokokonceptualizovan lik da se prihvati kako će iz njegovog uma doći neka vrsta matematičke formule koja ne samo da ubija već poništava život, pa je onda i lek za ovu bolest mogao udobno da se smesti između napredne matematike i puke logistike dosezanja zaraženih i davanja istima injekcija. Taylor je ovo pisao u vreme kada je pandemija COVID-19 već krenula u svoj pohod po našem svetu i u ovom stripu je lečenje injketovanim preparatom koji je razvijen i proizveden po hitnom postupku delovalo kao utopijska molitva više nego kao puki literarni alat.

DCEASED: Dead Planet će se tako završiti sa ponovnim preuzimanjem Zemlje od strane preživelih, ali i sa jasnim ukazivanjem da antiživotna jednačina NIJE puka zaraza koju rešavate medicinskom terapijom. U ovom narativu Taylor je koristio mnoge superheroje iz okultnih uglova DC-jevog univerzuma, notabilno Johna Constantinea i članove nikad prežaljenog Shadowpact, pa je konfrontacija Constantinea sa demonom Trigonom, jednim od vrhovnih đavola u DC stripovima, a koji je došao da uništi sve na Zemlji, iritiran time što na njoj niko ne umire i pored populacije od nekoliko milijardi ne-mrtvih zombija, bila ne samo sjajan palp narativ i spektakl sa sve antiheroizmom Johna Consatantinea već i poslužila da se naprave neke socijalne opservacije o tome kako se najbogatiji članovi ljudskog društva ponašaju u apokalipsi. Ali i dala naznake da će se u finalnom činu stvari blago pomeriti u metafizičkom smeru.

U tom smislu, završni čin trilogije, osmodelni DCEASED: War of the Undead Gods je možda najbliži „klasičnom“ superherojskom, partikularno DC-jevom krosoveru, sa ulozima koji podignuti na kosmički nivo ali i akcijom koja sada nije samo „widescreen“ nego je naslikana na platnu razvučenom preko čitavog univerzuma. U ovom stripu ćemo bukvalno gledati kako ne-živi zatočnik antiživotne jednačine proleti kroz planetu i raznese je na komade, ali i diskusiju Čuvara univerzuma sa planete Oa sa još nekoliko besmrtnih bića kako je ovaj univerzum gotov, ne može biti spasen i kako je najekonomičnije da se on što pre napusti a dostupni resursi ulože u pripremanje za univerzum koji će ga naslediti.

Ovo je vrlo heavy, vrlo kirbijevska i DC-jevska koncepcija i bilo bi vam oprošteno ako biste pomislili da je ovo pre materijal za scenariste kao što bi bili Grant Morrison, Geoff Johns ili, hajde, Joshua Williamson. Taylorovi stripovi, čak i planetarni apokaliptični krosoveri poput Injustice su uvek bili fokusiraniji na ljude i njihove emocije, slabosti, snage, generalno karaktere nego na apstraktniji, filozofski nivo apokalipse i DCEASED: War of the Undead Gods već i samim imenom sugeriše strip u kome on možda ne bi trebalo da se najudobnije oseća.

I, hajde da kažemo, ovaj završni deo trilogije svakako nema identičan nivo intimnosti i neposrednosti kakav je imao uvodni – a što zaista nije za očekivati kada se mesto radnje menja svakih par tabli skačući sa kraja na kraj univerzuma, pa onda i izvan, jelte, univerzuma. Ali mislim da je Taylor ovaj strip i kreirao BAŠ da bi sebi dao punu kreativnu slobodu kakvu nema pišući serijale u DC-jevom mejnstrim kontinuitetu ali i kakvu mu Injustice nije dopuštao (ne zaboravimo da je Injustice, iako i sam u alternativnom univerzumu, tehnički bio vezan za radnju u istoimenim videoigrama, što je ograničavalo kuda scenario samog stripa sve može da ode), te da je ovo kosmičko, spektakularno finale planirano od prvog dana.

I, mislim, on se u njemu snašao veoma dobro. DCEASED: War of the Undead Gods u prvi plan ističe mnoge Taylorove kvalitete kao scenariste a koji, usudiću se da kažem, često nedostaju njegovim kolegama što se i sami laćaju pisanja spektakularnih, kosmičkih krosovera. Taylor je čovek koji veoma dobro radi sa likovima i karakterizacijama, dajući nam superheroje koji su kul i duhoviti i uvek nalaze najsimpatičnije onelinere kada su suočeni sa nezamislivo velikim pretnjama, ali koji su istovremeno i u punoj meri „realni“, bez obzira što, kao što je slučaj u Injustice i DCEASED, tehnički nisu upitanju „prave“ verzije ovih likova. O ovome sam već pisao povodom Injustice ali vredi da se ponovi: za razliku od drugih Elseworlds stripova (u koje DCEASED po definiciji spada), Taylorovi alternativni kontinutiteti deluju kao samo dosledna ekstrapolacija mejnstrima stripova u DC-jevom centralnom univerzumu. Ovde nema Green Lanterna koji je kauboj ili Betmena koji je istovremeno Green Lantern, Jokera koji je istovremeno Betmen ili, ne znam, Supermena koji je humanoidni zec, svi likovi u DCEASED, kao i likovi u Injustice pre njega su identični sa likovima koje svakog meseca čitamo u tekućim DC stripovima.

Ovo, naravno, čini da apokalipsa u kojoj se nalaze i u kojoj mnogi od njih ginu deluje „stvarnije“ a gubitke pored likova u stripu i sam čitalac mnogo jače oseća, shvatajući da odlaze likovi koje poznaje i prati godinama ili decenijama. Sa druge strane, ovo Tayloru daje mogućnost da likovima podari ono što u mejnstrim stripovima uglavnom nemaju: mogućnost da osete protok vremena, da se menjaju, pa i sazrevaju.

Jedna od centralnih tema čitavog DCEASED, a čemu zombi-apokalispa služi samo kao kulisa je upravo to kako deca (ne samo sinovi) nasleđuju svoje roditelje, kako u sebi prepoznaju ne samo mnoge karakteristike svojih roditelja već i podsticaj da neke stvari rade isto a neke drugačije nego što su ih njihovi roditelji radili. Taylor je i sam otac maloletne dece i prilično je očigledno, pogotovo u DCEASED: War of the Undead Gods koliko ga je ova tema obuzela, pa tako likovi poput Jona Kenta, Damiana Waynea i Cassandre Cain svi dobijaju ne samo mogućnost da malo ostare već i da reflektuju na gubitak svojih roditelja, a zatim potraže u sebi iskru herojskog što je u njih posađena sa rođenjem, ali se rasplamtala sa odrastanjem pored velikih uzora koji, pokazuje to i ovaj strip, nisu UVEK i u svemu bili u pravu.

U DCEASED: War of the Undead Gods je jedan od centralnih likova Alfred Pennyworth, Betmenov batler, prijatelj i na neki način otac namesto biološkog oca i njegov odnos sa Damianom Wayneom ali i Alfredova transformacija u, pa, hm, superheroja, su emotivno težište ove priče. A to nije mala stvar, imajući u vidu da je drugi podzaplet vezan za Jona Kenta i njegovog oca, originalnog Supermena koji i dalje pokušava da pojede naše Sunce i donese smrt neopisivih razmera u Sunčev sistem.

Zaplet ovog stripa tiče se na kraju i same prirode antiživotne jednačine, ideje da je Darkseid, na kraju krajeva, biće vođeno pre svega narcisoidnim impulsima manje nego racionalnim promišljanjem i  da je njegova kreacija ove jednačine bila ne čin samovlasnog boga koji je odlučio da kazni zemaljsku populaciju pa se preigrao i zarazio čitav svemir, nego plan entiteta koji postoji IZVAN ovog svemira. Prirodno, finalna konfrontacija onda vodi naše junake na mesto koje nije u ovom univerzumu, da se susretnu sa bićem koje je više koncepcija nego išta stvarno živo i ponište ono što postoji samo da ništi život.

I koliko god ovo delovalo apstraktno, Taylor sa finalnim set pisom kreira jednu od najhumanijih, najemotivnijih scena u svim svojim stripovima, završavajući sazrevanje Damiana Waynea na dirljiv način, pokazujući ne samo kako će „novi“ Betmen premašiti originalnog Betmena, već i da su reči koje smo čuli još u drugoj epizodi originalnog serijala DCEASED, izgovorene od strane Green Arrowa na vest da je Betmen zaražen i da će umreti, bile proročanske. Ili makar da je Taylor od početka imao isplanirano ovako spektakularno finale.

Sama naracija je, pa, nije što ja volim Taylora, a volim ga, ali sama naracija je na neki način masterklas iz čitljivosti, razumljivosti i jasnog pripovedanja priče koja ima ogroman broj likova i u kojoj se mesto radnje svakih par tabli prebacuje na drugo mesto u kosmosu. Često ovakvi stripovi postanu neprozirni za čitaoca koji nema duboko znanje o DC-jevoj istoriji i likovima, sa pojavljivanjem Kirbijevih ili još starijih kreacija koje svemu daju meru istorijske težine ali koje novom čitaocu neće doneti ništa sem konfuzije i zapitanosti ko su sad ove osobe i zašto su značajne za narativ. Taylor i sam koristi neke vrlo klasične i „heavy“ likove, kao što su Doctor Fate, Phantom Stranger, Spectre ali onda i Lobo, ali njegov pristup je uvek da obezbedi dovoljno konteksta, podari likovima dovoljno prostora da uspostave svoju vrednost u OVOM narativu i time se potreba da čitalac svaki čas poseže za wikipedijom uglavnom spretno neutrališe.

Hairsine je ovde u top formi, mada je zbog jakog tempa povremeno morao da mu asistira i Lucas Meyer. Hairsine nije nužno čovek za suptilne izraze lica i često mu zameraju nekonzistentnost fizionomija, ali za strip ovog tipa, koji treba da pruži ikoničke herojske poze i spektakularnu, visceralnu akciju koja nekako iz krvoločnog zombi horora pravi skok u tuče tokom kojih stradaju čitave planete – za to je Hairsine majstor. Uz Meyera na tušu (ali i Andyja Lanninga koji se vratio svojoj originalnoj profesiji, te koloristu po imenu Rain Beredo; letring je radila meni nepoznata Sada Temofonte i odradila sjajan posao), Hairsine je kreirao apsolutno spektakularan superherojski strip u kome dobijamo jednake mere moćne akcije, krvopljusnog horora ali i klasičnog superherojkog glamura. Raspoloživost nekih veoma bitnih DC likova (Supergirl, Adam Strange, Mr. Mxyzptlk) koje je Hairsine mogao da „zombifikuje“ vrlo je očigledno doprinela njegovom apetitu i zabavljanju u radu na ovom serijalu, a Nove Bogove, pogotovo Black Racera odavno ni jedan crtač u DC-ju nije crtao ovako upečatljivo.

DCEASED: War of the Undead Gods je spektakularno ali i emotivno izuzetno dobro odmereno i efektno finale koje, istina je, pokazuje kako se spasava svemir i poražava otelotvoreni koncept tame, ali pre svega pokazuje šta ljudi sve mogu da učine kada su okruženi roditeljskom ljubavlju i u sebi pronađu onaj delić plemenitosti koji su u njima roditelji toliko voleli, uhvate se njega i onda odu da spasu kosmos – ne zato što je spasenje nečeg apstraktnog sveta dužnost, već jer u njemu, baš tom kosmosu žive ljudi koje oni vole. Moćno. Čitava trilogija vredi svakog dinara koji ćete za nju dati, a dok ne izađe kolekcija u Septembru, pojedinačne epizode DCEASED: War of the Undead Gods na Amazonu možete uzeti ovde.