Kako je prošlogodišnji kratki film Diszfória (ili, jelte, Disforija) ovog proleća bezbedno stigao na HBO i HBO Max tako sam mu i ja posvetio 35 minuta svog vremena. I nisam požalio. Iako je moje iskustvo gledanja nesumnjivo bilo obojeno čitavom atmosferom straha, neverovanja i neizvesnosti vezanom za zastrašujuće incidente nasilja od prošle nedelje a Diszfória je film koji na teskobi, nasilju i destruktivnosti gradi veliki deo svog argumenta, pokazalo se da je u pitanju jedan, protivno svim nominalnim indicijama, ne samo spretno i umešno napravljen filmski rad već da je i njegov ultimativni napor da se pronađe proverbijalno zrno ljudskosti na dnu bunara očajanja i nihilizma bio više nego uspešan i da film može da posluži i kao neka vrsta protivotrova za to očajanje i taj nihilizam, pogotovo u momentima kada deluje da je sve potpuno beznadežno.

Mađarski autor Levente Nagy Borús iza sebe nema mnogo produkcija, ali je fer reći da njegov rad odiše karakterom što ga izdvaja i skreće pažnju. Pogotovo je, možda, bitno da skrene pažnju ljudi sa naših prostora pošto je Levente naš čovek, rođen 1994. godine u Vojvodini. Od 2013. godine, naravno, živi u Mađarskoj ali već je pre preseljenja pisao prozne radovie, pa je njegova novela Apsurdna kuća dobila nagradi i uleničkog i „pravog“ žirija na umetničkom takmičenju srednjoškolaca u Vojvodini, a što je kaže, jedina prilika kada je njegov umetnički rad prepoznat u državi u kojoj se rodio. U Segedinu se školovao za psihologa, a na Univerzitetu za tehnologiju i ekonomiju u Budimpešti je radio svoj master, paralelno se baveći popularnom kulturom kroz pisanje za razne publikacije (uključujući popularni IGN) i intervjuisanje autora kao što su Brandon Sanderson i Mark Lawrence, ali i kroz rad kao prevodilac za Disney+, Netflix i razne mađarske televizijske kanale. Od 2019. godine radi za distributersku kuću Prorom koja se bavi promovisanjem i distribuiranjem nezavisnih filmova, ali je pre toga, radeći za firme iz grupe Viacom počeo da se uči pisanju scenarija i pravljenju filmova. Tokom rada u Viacomu je, kaže, kao intern pisao seriju koja je nažalost otkazana u poslednjem trenutku, a onda je 2019. godine bio na milimetar od toga da dobije podršku za snimanje serije koju je pičovao a koja se bavila ratom između srpske i mađarske mafije, sa glavnim mestom događanja u Vojvodini. Ako neko od srpskih producenata ovo čita, treba prepoznati da se gvožđe kuje dok je vruće i da je trenutna velika popularnost Južnog vetra sigurno razgorela glad u regionu za sličnim sadržajima…

Prvi veći projekat koji je Levente Nagy Borús potpisao kao režiser je televizijska serija Odabenn, na Engleski prevedena kao Inside, a koja je zapravo osmodelni serijal radio drama sa dodatim crtanim inscenacijama – neka vrsta kombinacije između klasične radio-drame i motion comic žanra. U pitanju je vrlo klasičan naučnofantastični narativ o Zemlji u praktično postapokalipsi i naseljavanju Sunčevog sistema od strane najelitnijih pripadnika ljudske civilizacije, te naglašenoj diskusiji o klasnom raslojavanju, diskriminaciji i eksploataciji. Levente Nagy Borús je već i publikovao priče u naučnofantastičnom magazinu Galaktika pa je ovo sasvim na liniji sa njegovim interesovanjima.

Ipak, njegov prvi dugometražni film, Złość iz 2021. godine je, naprotiv vrlo svedena, u realističnom mizanscenu čvrsto ukorenjena priča o čoveku po imenu Károly koji proživljava najgori dan svog života, pričajući tokom skoro čitavih pedesetak minuta o onome što mu se desilo i što mu se dešava. Ovaj minimalistički pristup, sa samo dva glumca u filmu i Zsoltom Nagyom koji je zauzeo 90% svih kadrova je naišao na solidan prijem pa je Diszfória iz prošle godine zapravo logična nadgradnja, srazmerno  „skuplji“ film ali i inteligentno konstruisan kinematski narativ u uslovima vrlo niskobudžetne produkcije.

Papp Kornél, Borúsov kolega koji je bio i montažer i direktor fotografije na prethodnim radovima i ovde stoji iza kamere a kamera je, reklo bi se, ili neki telefon iz srednje kategorije ili jeftina, poluprofesionalna digitalna kamera. Iako Diszfória sasvim neprikriveno emituje utisak jeftine, skoro partizanske produkcije, treba biti svestan da ovde zanat postoji. Koliko god da su Papp i Levente ovo radili u skromnim uslovima, sa skromnom tehnikom i sa verovatno ne previše vremena (pogotovo što koriste i neke poznatije glumce koji  verovatno nisu imalli na raspolaganju beskonačan broj vikenda da se ovo snimi), Diszfória me je odmah u startu uhvatila na udicu jednim vrlo primetnim likovnim naporom. Iako je Levente, kao čovek koji dolazi iz proznog medijuma, možda prirodno fokusiran na likove, priču i dijaloge, Diszfória apsolutno nije jedan od onih evropskih indie filmova koji smatraju da je vizuelna estetika nešto što je najbolje prepustiti drugima. Ovde se, narotiv, vidi da je razmišljano o kompoziciji svakog kadra, montaža je gruba ali efektna i obavlja posao i u mirnijim, kontemplativnijim scenama, ali i u „akcionim“ momentima, a osvetljenje je promišljeno i integralni je deo vizuelnog tona svake od scena. Papp definitivno ima onaj likovni njuh za kadrove sa vrlo dobrim shvatanjem efekta koji geometrije prostora ili predmeta ispred kamere imaju na gledaočevu percepciju, a sa druge strane Leventeovo pripovedanje koje je brzo, ekonomično i poentira u svakoj sceni bez isforsiranog artizma stoji u savršenom balansu sa samim radom kamere. Diszfória je mogao biti i duplo duži film sa dugačkim scenama ćutanja i zurenja u prazno – ovo je naprosto film tog tipa, u kome likovi imaju o čemu da razmišljaju a često se ne usuđuju da izgovore to o čemu razmišljaju – ali se autor odlučio za manje tog naglašenog arthouse tona, verujući, uostalom sasvim ispravno, da je narativ, ovako sveden i efikasan dovoljno snažan da u gledaocu ostavi rezonentni eho dugo posle gledanja i da nije neophodno da mu se tokom filma prave – evropskim arthouse režiserima tako omiljene – pauze u pripovedanju ispunjene samo značajnim šutnjama i dalekim pogledima.

Diszfória je time meni odmah bila draža. Ovo je na neki način pank film, u toj svojoj svedenosti i efikasnosti, ali i u tome kako u centar stavlja mladog, besnog čoveka koji u nasilju i otimanju nalazi najveći deo smislene komunikacije sa svetom, a koji će onda u sebi pronaći dimenziju čiste, nepatvorene empatije za osobu koju na početku kao da prezire iz dna duše. Diszfória nema VELIKI narativ i film je napravljen po formatu kratke priče sa kratkim flešbekom na početku čiji značaj postaje jasan u finalu, a zatim sa ekonomičnom centralnom pričom koja uspeva da i u svom vrlo svedenom trajanju ima jasnu tročinsku strukturu.

Glavni junak – mada zapravo antiheroj – filma je Bence (igra ga fizionomijom za ovu ulogu idealni Kövesi Zsombor), momak koji sa svojim ocem ima „firmu“ a koja se zapravo bavi sitnim kriminalom, iznudama, pozajmicama i sličnim poslovima. Vikend će Bence provesti kod babe i dede, jer je deda u finalnim stadijumima Alchajmera i provodi većinu vremena vezan za krevet, potpuno izgubljen u sećanjima, moleći da ga puste kući. Bence nije neki sjajan lik, na početku ga vidimo kako prodaje komad nakita za koji ne znamo je li ukraden, otet ili iznuđen, a i sa babom se odmah posvađa i postaje vrlo jasno da ona ne odobrava ni biznis niti generalni svetonazor svog sina i unuka.

Njena nega muža pogođenog snažnom demencijom je predstavljena u vrlo realističnom ključu – a što dolazi nakon srazmerno „žanrovskije“, razigranije scene u zalagaonici na početku – u smislu da ovde nema ni sentimentalnosti ni previše objašnjavanja. Uostalom, nega dementne osobe u kućnim uslovima je težak, psihički, fizički ali  socijalno i ekonomski izuzetno naporan rad koji obično traje duže nego što negovatelj zaista ima kapaciteta da ga izdrži i završava se, gotovo u 100% slučajeva, smrću negovane osobe. Neformalni negovatelji, odnosno članovi porodice, u značajnom broju ovakvih slučajeva i sami razvijaju izvesne probleme sa mentalnim zdravljem (aksioznost, depresivnost…) pa nisu retki ni incidenti zlostavljanja negovanih osoba. I sam Bence pita zašto je deda vezan za krevet, da bi mu baba, Magda (upečatljiva Mari Kiss) rekla da je to jer on svake noći pokušava da ustane da bi „otišao kući“ pa pada na patos. Naravno, Bence ne ulaže u sve baš previše razmišljanja i smatra da je dedi malo pomogao kada ga ne veže posle pranja sunđerom – deda kao po komandi kasnije u toku noći ustane i padne, uz zapomaganje i plač i Bence tu uči jednu vrlo jasnu lekciju.

No, Diszfória koristi Alchajmer i realnosti neformalne nege samo kao pozadinu za „pravu“ temu ovog filma a to je činjenica da deda, koga igra srazmerno poznati mađarski glumac, Gábor Dióssi, zapravo u svojim momentima žalosti moli da mu se vrati – haljina. Kada Bence vidi slike (mnogo mlađeg) dede, kako pozira u ženskoj haljini njegova reakcija je „DEDA JE GEJ?“ na šta mu Magda kaže da ne lupeta. „Dobro, trans ili šta već“, kaže dalje Bence i ova scena je zapravo tajna prelomna tačka filma u kojoj jedan ultra-mačo muškarac, koji i sam kaže da bi deda koga je on poznavao mrzeo dedu koji je danas, zapravo prestaje da misli u terminima tvrdih rodnih definicija i ovo u njemu okida sećanja na detinjstvo i zlostavljanje koje je trpeo od oca.

„Ti dedu uopšte ne poznaješ“, kaže mu baba prezirno i dalje izgovara jednu od najbitnijih rečenica u filmu: „Dedi ništa nije falilo dok se nije razboleo, samo je rođen u pogrešnom telu“.

Ova jednostavna izjava, naravno, predstavlja osnovnu tezu filma. Mentalna bolest koju deda danas ima – Alchajmer – je neizlečiva i degenerativna. Ali disforija, ovo je važno primetiti, se danas ne smatra bolešću, već, najpre simptomom. I ona se može uspešno tretirati time što osoba dobija medicinsku i socijalnu podrku u rodnoj tranziciji ako je želi. Da budemo sasvim jasni ovde: pričamo o još uvek vrlo dinamičnoj temi koja niti je čisto medicinska niti je čisto biološka niti je čisto psihološka niti je čisto socijalna. Čak i u samoj zajednici transrodnih osoba postoji vrlo izražen jaz između najmanje dve škole mišljenja, one koja smatra da je dijagnoza disforije presudna u tome da se osoba može smatrati transrodnom (tzv. „transmedikalisti“ ili, u žargonu, pežorativno „truscum“) i one koja ne smatra disforiju, tj. medicinski utvrđeno stanje snažne nelagode nužnim prerogativom da bi osoba sebe smatrala transrodnom (u žargonu „tucute“).

Ovo posmatraču sa strane, koji nije lično investiran u temu, može delovati kao apstraktno pitanje ili u najboljem slučaju cepidlačenje, ali identitetska pitanja JESU veoma apstraktna i često zavise od bukvalno nevidljivih detalja pa je diskusija o tome da li morate imati traumatičnu nelagodu kako biste mogli da ponesete identitetsku oznaku koja i sama ima mnogo bagaža zapravo ozbiljna i sasvim razumljiva.

Ovaj film se ne bavi ovako suptilnom raspravom i u njegovom centru je reagovanje jedne „spoljne“ osobe na prizor disforije koja je dodatno pojačana demencijom. Bence, rekosmo, nije baš heroj, ali jeste deo porodice, ma koliko da je proklamovano prezire i njegova reakcija na to kad mu baba kaže da je haljinu zapravo ukrala komšinica koja je povremeno čistila po njihovom stanu je, iako eksplozivno nasilna, zapravo čin plemenitosti onako kako on može da razume plemenitost.

Levente Nagy Borús režira tuču korektno, a glumci svemu daju dovoljno ubedljiv realistični preliv da se jedno suštinski žanrovsko razrešenje Benceove konfuzije – loš čovek radi lošu stvar sa dobrom namerom i ona, nekako ipak ima lowkey dobar ishod – proguta bez problema a da onda emotivno, čak romantično finale filma u svojoj jednostavnosti i jeftinom, a efektnom vizuelnom rešenju, deluje autentično i zaokruži film na pravi način. Naravno da se ništa tu na kraju zaista ne „reši“ ali likovi su smisleno izmenjeni u odnosu na svoje polazne statuse i Diszfória, bez gubljenja u diskurzivnim objašnjenjima ili „atmosferi“ postavlja, pokazuje i zatvara svoj slučaj dajući gledaocu emotivni tour de force i materijal za razmišljanje. To veoma poštujem. Autor je uspeo da jednu izuzetno kompleksnu temu, oko koje se vodi nemali broj kulturnih ratova razloži na sastavne delove i demonstrira – bez didaktičkog „objašnjavanja“ – da je empatija u temelju svakog pravog pristupa problemu ma koliko on komplikovan bio. Glavni likovi filma nisu nerealistično transformisani – Bence na kraju krajeva nalazi u sebi empatski kapacitet pre svega jer je sam bio na meti zlostavljanja i dobio empatičnu podršku kada je bio mlađi – a njihove sudbine ostaju u najvećij meri iste. Samo sa malo više ljudskosti u njima. I to je lepo.

Levente za ovu godinu ima pripremljen novi film, Éger koji obećava još jednu savremenu, tešku priču i ja sam apsolutno spreman da ga pogledam. A do tada Diszfória je dostupna putem HBO-a, a ako razumete Mađarski, možete je besplatno pogledati i na ovom mestu: