Sa zadovoljstvom sam pročitao desetodelni Marvelov serijal Strange a koji su Jed Mackay i Marcelo Ferreira radili od Marta prošle pa do Januara ove godine, dajući jednom generalno skrajnutom i na epizodne uloge osuđenom liku retku instancu protagonizma. Takođe, iako se sa jedne strane, može argumentovati da je Strange nastao kao strip sa samo jednom svrhom – da vrati Doctora Strangea među žive – i da je kao takav definisam svojom funkcijom i nema neku naročitu estetsku vrednost, sa druge je ovo Mackayju dalo mogućnost da priču uspešno fokusira i čitaoca provede kroz mistično-akciono-romantičnu ekstravagancu bez vučenja nogu po podu i gubljenja vremena.

Mackay je scenarista koji mi je postao jako drag poslednjih nekoliko godina, na ime više svojih kvaliteta, uključujući finu kombinaciju humora, drame i akcije, lepo napisane akcione scene, dobro rukovanje likovima iz Marvelove B i C ponude (na primer), ali jedna od njegovih najboljih osobina je to što ima jako lep osećaj za to koliko teksta može da stane na stranicu stripa a da to ne optereti proces čitanja. Pisanje miniserijala The Death of Doctor Strange je pokazalo i da ta njegova ekonomičnost teksta može lepo da funkcioniše i u slučajevima kada se podrazumeva da će tekst biti (kičasto) kićen i (barokno) bogat jer imamo posla sa situacijama i likovima gde se svaki čas zazivaju stvorenja, božanstva i demoni iz drugih dimenzija, pominju se kompleksni magijski rituali, moćne amajlije i imena čini. Nema verovatno ničeg što mi brže oduzme volju za čitanjem i natera na preskakanje dijaloga od stripa koji svoj world building radi tako što nas zasipa referencama na bogove, ravni postojanja, dimenzije, stovrenja, mađije itd. koji, navodno, postoje tamo negde, ali nemaju zaista neke direktne veze sa dešavanjima koja su trenutno pred nama. Mackay je uspeo da njegov The Death of Doctor Strange, dakle, strip o smrti vrhovnog čarobnjaka čitave ravni postojanja i invaziji neprijatelja sa drugih ravni posle njegove smrti, bude blagosloveno neopterećen ovakvim ekscescima i fino usredsređen na whodunit misteriju.

Strange je, dakle, direktan nastavak The Death of Doctor Strange, proverbijalni „šta je bilo posle“ strip u kome Strangeova žena po imenu Clea* preuzima plašt, titulu, posao i odgovornost vrhovnog čarobnjaka od svog pokojnog supruga i odmah u prvoj epizodi pokazuje da će stvari biti znatno drugačije sad kad je ona u vozačkom sedištu.

*inače humanoidno biće iz „mračne dimenzije“, ali, u suštini jedna poštena ŽENA

Notabilno, Clea je vrhovna čarobnica i svoje matične (dakle mračne) dimenzije a koja je daleko surovije mesto nego ova naša. Uvedena još od strane Stevea Ditka i Stana Leeja u stripove o Doctoru Strangeu šezdesetih godina prošlog veka, Clea je iz puke erotske motivacije za Stephena Strangea brzo transofrmisana u moćnu čarobnicu čija je bliska rodbinska veza sa Strangeovim arhineprijateljem, Dormammuom, tiranskim teokratom mračne dimenzije poslužila za podvlačenje njene imanentne vrline.

Naravno, ta je vrlina na probi kada Clea preuzme Stephenovo radno mesto u ovom serijalu a što će pripadnici „Kartela Blasfemije“, okultno-kriminalističke organizacije sa vojnom taktikom i opremom što spaja balističko naoružanje i demonske rituale, osetiti na svojoj koži kada krenu u osvajanje teritorije u njujorškom okultnom andergraundu. Godinama unazad pripremajući se na sukob sa Doctorom Strangeom pripadnici kartela u prvoj epizodi bivaju doslovno masakrirani kada se susretnu sa njegovom naslednicom koja nema apsolutno nikakve moralne dileme u vezi sa tim da li ljude koji ubijaju civile treba tu sad nešto kao štedeti. Ferreira crta neke dinamične scene u kojima unaokolo lete i delovi ljudskih tela kada Clea Strange izgubi živce. A, mislim, nema ona MNOGO živaca na raspolaganju, muž joj je mrtav, majka joj je monstrum koji je podstiče da podjarmi čitavu ovu ravan i vlada njome željeznom rukom, a kafa na Zemlji nije po njenom ukusu.

I ovde smo, mislim, vrlo srećno izbegli metak. U nekom alternativnom scenariju (recimo da ga je pisao Jason Aaron) ovo bi bio strip o terminalno besnoj čarobnici sa ubilačkom nagonom i autori bi insistirali na stalnom kontrastiranju nje i Doctora Strangea kroz scene sve većeg pokolja. U nekom drugom alternativnom scenariju (recimo da ga je pisao Brian Michael Bendis) ovo bi bio okultno-gangsterski strip koji bi nespretno pokušavao da izmeša trope palpoidnog krimi trilera i palpoidnog okultnog horora i dobili bismo smešu neodređenog ukusa i boje. No, Mackay je, rekosmo, vrlo fokusiran na svoj centralni motiv i protagonistkinja već u prvoj epizodi jasno stavlja do znanja čitaocima ali i vernom ađutantnu Wongu (koga je isto nasledila od muža i koji služi da nas usidri u ovom svetu, s obzirom da je protagonistkinja sa onog) da nju ovo radno mesto zapravo interesuje samo utoliko da sa njega može da poradi na vraćanju Stephena Strangea iz mrtvih među žive. Ovo je njena motivacija i jedini cilj prema kome radi, a sve ostalo što se usput događa su samo prepreke na putu do ponovnog ujedinjenja sa čovekom koga voli.

Mackay se ovde umešno poigrava sa očekivanjima publike. Na kraju krajeva, ovo su superherojski stripovi u kojima retko ko ostaje mrtav* i sami likovi ovo eksplicitno prepoznaju, no, kako je Strange ipak poseban, pa i jedinstven čovek u ovoj ravni postojanja, tako i (personifikovana) Smrt ima vrlo posebne uslove pod kojima će da razmotri mogućnost da ga vrati među žive. Ovo Cleu šalje na zapravo ne suviše komplikovanu misiju utrvđivanja šta to zapravo Kartel Blasfemije radi i koliko je zapravo blasfemično** njihovo korišćenje duša mrtvih kao resursa da kreiraju svoje demonske robove.

*pogotovo ako trenutno ima uspešnu bioskopsku franšizu

**mnogo; odgovor je „mnogo blasfemično“

I pored apsolutnog horor-spektakla koji Ferreira baca na table prepune borbe, komadanja demonskih tela, naoštrenih magijskih sečiva i vrcajuće ektoplazme, Strange je strip koji uspešno izbegava inflaciju motiva. Clea već u prvoj epizodi sreće misterioznog muškarca sa zlatnom maskom na licu i velikom kosom u rukama a koji je „vrhovni čarobnjak domaje smrti“ no, ovaj lik ima važnu i smislenu ulogu u narativu a gomilanje „vrhovnih čarobnjaka“, demona i onostranih prijatelja i neprijatelja ne postaje problem jer se narativ vrlo čvrsto drži centralnog sukoba u kome svako ima svoju ulogu, uključujući šankericu u „baru bez vrata“, njujorškoj kafani gde vise okultni i izvandimenzoni likovi i u kojoj Wong sakuplja esencijalne informacije za njegovu i Cleinu misiju.

Mackay ima neke ekstravagantne a funkcionalne ideje za svoj Kartle Blasfemije, uspevajući da spoji palpoidni zli plan o korišćenju duša umrlih sa ovozemaljskim zlom u vidu umreženih kompjutera koji rade na kopanju kriptovaluta, postižući jedan simpatičan satirični gol iz kornera dok u prvom planu ide operetska ljubavna drama gde će se na kraju Clea i Stephen Strange spojiti u jedno i jedinstveno biće (nikako po prvi put u svojim životima) ne bi li porazili vođu klana i zombifikovani leš jednog od najmoćnijih likova iz Marvelovih stripova. Ferreira ovde radi neke od najboljih tabli u ovom stripu nudeći ikoničke prizorre „dvostrukog“ bića, u svojevrsnoj kulminaciji dizajn-ideja i simbolika koje je do tog mesta u ovom stripu koristio.

I generalno, Strange je dinamično nacrtan strip, sa kompozicijama koje su, u skladu sa karakterom protagonistkinje, nestabilne, eksplozivne, pune ikoničkih kadriranja odozdo i brutalnih efekata crnih i crnjih magija. Tušeri (Roberto Poggi i Don Ho) paze da se vrlo dinamiče kompozicije i kadriranja ne pretvore u vizuelnu kakofoniju, stručno podcrtavajući glavne elemente svake scene a kolore je radio Java Tartaglia (uz asistenciju koju je pružio Felipe Sobreiro) i pokazao kako se dobro snalazi prelazeći između „normalnih“ scena na Menhetnu i intenzivno bizarnih scena sudara ovo- i onozemaljskog. Jednu epizodu crtao je i Lee Garbett (koji je nacrtao ceo The Death of Doctor Strange) i napravio lep, smiren prelaz između dva dela priče, a letering je opet potpisao Cory Petit postižući odličnu ravnotežu između informativnog i estetskog.

Strange je, sa svojih deset epizoda, imao prostora i za simpatična kameo-pojavljivanja likova koji nisu nužno deo sržnog ansambla Doctora Strangea, od Doctora Dooma preko Black Widow pa do Moon Knighta (koga Mackay uspešno piše već oko dve godine), ali tempo ovog stripa zapravo nikada ne biva umiren niti je i u jednom momentu postojao utisak da nas priča odvlači od centralnog zapleta. Mackay umesto toga koristi prostor na raspolaganju za ekstenzivno režirane scene borbe gde se maštovito koriste razni tipovi magija a Clein karakter proseca put kroz šutku i usmerava se pravo prema glavnoj nagradi: ponovnom ujedinjenju sa Stephenom.

Naravno da smo od prve strane znali da će se strip završiti sa Stephenom Strangeom opet među živima i sa najavom novog tekućeg Doctor Strange serijala. Prvi broj je izašao krajem Marta, sa Pasqualom Ferryjem na olovkama i Mackayjem i dalje na mestu scenariste. Mackay je sada već apsolutno dokazao da ume da radi tekuće serijale sa pričama isplaniranim na rok i od dve godine a kako uskoro kreće i njegov Avengers, rekao bih da kanadski scenarista proživljava svoje zvezdane trenutke, i to sasvim zasluženo. Čitajte Doctora Strangea, a sam Strange, ovako vitak i zabavan, vredi pročitati čak i ako niste čitali The Death of Doctor Strange. Maykayjeva pažnja da mu priče budu jasno postavljene, sa dovoljnim brojem motiva i informacija da se prate bez nekakvih spoljnih znanja je još jedan od njegovih velikih kvaliteta, pa se Strange može pročitati čak i ako ne znate ko su Dormammu, Umar ili, uh, Sentry (er… spojler?) i imate samo maglovitu svest o tome šta je (bio) S.H.I.E.L.D. pre nego što je rasformiran na ime katastrofe koju znamo kao Secret Empire. Ovo je superherojski strip u svojoj skoro idealnoj formi, atraktivan, dinamičan i bučan, operetski emotivan, a duhovit i nepretenciozan iako se bavi kršenjem barijera između ravni postojanja i ljubavlju koja transcendira smrt. Amazon kolekcije ima ovde.