Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Danas idemo u Argentinu. Universo Norris:  La Usina je snimak nastupa sedmočlanog sastava po imenu Universo Norris na prošlogodišnjem Međunarodnom džez festivalu Buenos Airesa. Održana između 23. i 27. Novembra, po petnaesti put, ova je manifestacija zapravo oživljena posle višegodišnje pauze i, uz pomoć gradskog ministarstva za kulturu bila u prilici da publiku ugosti besplatno, nudeći zanimljiv internacionalni program, ali i, a što je nama danas važno, priliku da se obeleže recentni odlasci dvojice velikih argentinskih muzičara. Jedan je bio kontrabasista Alfredo Remus, preminuo u Septembru sa skoro pune 84 godine, a drugi, trubač, pijanista, kompozitor, improvizator i podučavalac, Enrique Norris, čovek za koga se smatra da je bio jedan od predvodnika avangarde u argentinskim okvirima koji je umro krajem istog meseca. Oba koncerta u počast dvojici preminulih održana su u kulturnom centru La Usina del Arte u Buenos Airesu a mi danas slušamo snimak nastupa sastava osnovanog da sačuva i dalje nosi legat Enriquea Norrisa.

Enrique Norris je vrlo slabo poznat Evropljanima, ali i Severnoamerikancima, a što je odraz manje njegovog uticaja na nacionalni muzički korpus a više činjenice da se on zaista tokom cele karijere čvrsto držao avangardnih principa i prebivao izvan glavnog toka džeza, prosecajući svoj put kroz isprepletane žanrove džeza, improvizacije i savremene kompozicije i podučavajući generacije mlađih muzičara. Iako je iza sebe ostavio i vrlo solidan snimljeni opus, Norris je jedna, reklo bi se vrlo dobro čuvana tajna argentinskog džeza, sa veoma malo informacija o njegovom životu i radu čak i na Španskom jeziku. Posle, recimo, truda od dva dana koji sam uložio u istraživanje njegove biografije, i nekolicine nekrologa koje sam pročitao, podatak o godini njegovog rođenja sam našao praktično sasvim slučajno u Google kešu, poreklom sa stranice sajta koji više nije onlajn. Norris je, po svemu sudeći neka vrsta nacionalnog blaga Argentine, koje su Argentinci toliko ljubomorno čuvali da su ga gotovo potpuno zakopali i sakrili od čitavog sveta.

Norris je rođen 1957. godine u mestu Río Cuarto u Kordobi, a svoju muzičku naobrazbu sticao je delom samoinicijativno, istražujući šta sve može da se uradi sa klavirom, a delom uz pomoć svojih roditelja i različitih dobronamernih muzičara iz svog okruženja. Roditelji, Blanca Zupán i Héctor Norris su Enriqueu pomagali oko učenja klavira i solfeđa, zajedno sa  Mabel López i Enriqueom Welnerom, ali je dečak bio zainteresovan i za učenje trube pa su ga njenom sviranju podučavali Ettore Nebiolo i Roberto Fernández dok je od Héctora Lópeza Fürsta dobio prve poduke o harmoniji. Dalja edukacija podrazumevala je odlaske na seminare i klinike kako u Argentini tako i u SAD i tu se pominju Osvaldo Mazzola, Gustavo Bergalli, Américo Bellotto, Winton Marsalis, Norberto Minichillo, Horacio López, Luis Agudo, Quintino Cinalli, Pepi Taveira, Papa Ladji, Barry Altschul, Jim Hall, Herbie Hancock, ali i odlazak na Berkli 1987. godine gde je radio i učio sa imenima kao što su Andy McGhee, Bill Pierce, Paul Fontaine, Tommy Campbell i Gary Burton.

U Kordobi je Norris svirao sa lokalnim bendovima i tokom karijere ostvario saradnje sa brojnim argentinskim muzičarima i grupama: S.21 Jazz Group, Rio Jazz Ensemble, Fabio Miano, Horace Larumbe, Mono Fontana Trio, Lucio Mazaira Trio, Oscar Feldman Quintet, Duo PN (sa Jorgeom Puigom), Walter Malosetti Quintet, Mariano Otero Orchestra, Carlos Lastra Trio i mnogim drugima. Norris je snimio veliki broj albuma sa različitim postavama, svirajući klavir ili kornet na njima i predvodeći sastave poput Kuntu Ngoma, NGG Jazz Trío, Enrique Norris Jazz Cuarteto, Cacerola, Trío MES, Norris-Taveira Dúo, Norris Trío itd. a uglavnom se izdržavao podučavajući druge na školama kao što su Escuela Superior de Jazz Walter Malosetti ili Escuela de Música Popular de Avellaneda, pa i na Muzičkom konzervatorijumu Buenos Airesa, ali i držeći klinike i seminare.

Dakle, radi se o velikom muzičaru raskošne karijere za koga kažu da iako je ostvario ogroman uticaj na avangardnu džez i improv scenu u Argentini, nikada zaista nije potpuno napustio klasičnije muzike forme. Čak i na njegovim kasnijim albumima radio je kompozicije Bobbyja Bradforda i Erica Dolphyja a na koncertima je rado izvodio Monkove komade. Skroman, diskretan, u pravom smislu te reči andergraund muzičar (koji je sam slikao omote za svoje albume i ručno ispisivao spiskove pesama), Norris je na albumu koji danas slušamo ovekovečen kroz sedam njegovih kompozicija a koje izvodi sedam muzičara od kojih su neki bili njegovi saradnici (iako ni jedan ne svira trubu ili kornet). Tako ovde klavir svira Paula Shocron, klasično obrazovana pijanistkinja sa celoživotnim interesovanjem za improvizaciju (ali i ples) koja je sa Norrisom pre nekoliko godina snimila album Sono​-​Psico​-​Cosmica kombinujući sopstene kompozicije sa radovima Monka, Mingusa i Ellingtona. Saksofon svira Berklijev diplomac Carlos Lastra, celoživotni improvizator a danas ugledni profesor na više visokih muzičkih škola u Argentini. Kontrabasista je Maxi Kirszner, muzičar mlađe generacije sa istorijom učenja i kod Norrisa ali i kod Williama Parkera. Tu su i dva bunjara, Pablo Diaz i Mariano Moreira, obojica Norrisovi učenici/ saradnici, perkusije  je radio Carto Brandán a meni je najzanimljivije ime ovde Bárbara Togander, veteranka argentinske avangardne scene i improvizacije, sa karijerom započetom još kasnih osamdesetih u ulozi kontrabasistkinje u bendu Waltera Malosettija. Toganderova je brzo pokazala da je zanima rad izvan užih žanrovskih međa pa je počela da istražuje nekonvencionalne tehnike pevanja, improvizaciju i eksperimentisala sa konkretnim izvorima zvuka. Poslednjih deceniju i kusur ona nastupa uživo sama, kombinujući gramofon, vokale i kompjuter, a u ovoj postavi zadužena je za gramofon i glas.

Universo Norris zvuče veoma usvirano na ovom nastupu, sasvim izvesno i sami svesni odgovornosti koju su na sebe preuzeli. Ovo je free jazz natrpan kinetičkom energijom i improvizatorskom strašću, ali koji je istovremeno i vrlo uredan, kako zvučno tako i aranžmanski. Kako smo već rekli, Enrique Norris je bio predvodnik avangarde u džez muzici Argentine, ali nikada nije raskinuo spone sa tradicijom, pa je tako u muzici Universo Norris vrlo prepoznatljivo oslanjanje na New Thing zvuk džeza iz šezdesetih i produžetak ove forme u sedamdesetima. Norrisove kompozicije u ovim izvođenjima imaju odjeke onog što su radili muzičari poput Johna Coltranea ili Cecila Taylora, sa mnogo strasti ali i sa mnogo lirske emocije u muzici.

Prva pesma, Totalmente Libre je tako, uprkos svom imenu, zapravo vrlo uredno strukturirana free jazz kompozicija u kojoj dvojica bubnjara sviraju rafalnom brzinom a Lastra dominira na saksofonu, nudeći visokoenergetsko otvaranje i najavu kako će koncert izgledati. Već u drugoj, Pasando a través de la pared sin arruinarse la ropa, Bárbara Togander sketuje uz klavir, glasom razvija temu i sparinguje sa tenor saksofonom dok Shocronova sipa gustu atonalnu kišu po dirkama. Brzina i energija su ovde u prvom planu ali sa trećim komadom, koji spaja tri Norrisove kompozicije bend ostavlja slušaocu malo mesta za disanje. Ovde Toganderova donosi nešto fine teksture u zvuk, korišćenjem pucketavih ploča, manipulišući zvuk snimljenog džeza dok se ne dobije psihodelični, retro-svemirski kvalitet, a Lastra će preći na sopran saksofon i preko urednog gruva i raspoložene teme na klaviru raditi prijatne solaže. Kraj ove kompozicije donosi furiozno skrečovanje Toganderove uz uzvitlan plesni ritam i razuzdan klavir.

Futurum Antiquus ponovo donosi Lastru na tenor saksofonu, i ovo je mirnija, atmosferičnija kompozicija, sa ipak dosta tenzije koja se razrešava u finalu. Konačno, završna Conversadores sa dodatnim setom udaraljki i ponovo sopran-saksofonom je jedina kompozicija koja sugeriše „latin“ ritam i nudi ulazak u gotovo potpuno atonalne pasaže pre nego što se završi dobro pripremljenim krešendom, na oduševljenje prisutne publike.

Universo Norris je ovim nastupom ponudio mnogo dobre muzike, dostojno ispraćanje velikog kolege i učitelja na počinak, ali, nadamo se i obećanje da se neće sve završiti na jednom odavanju pošte. Muzika na ovom albumu je suviše dobra, a svirka suviše moćna i ubedljiva da bismo mogli da prihvatimo kako je ovo poslednje zbogom. Nadajmo se da je Norris, kako je to svojevremeno i Obi Wan Kenobi rekao, sada postao moćniji nego što možemo i da zamislimo i da će ovaj projekat nastaviti da radi godinama i decenijama od danas, čuvajući vatru da se ne ugasi.

https://universonorris.bandcamp.com/album/universo-norris-la-usina