Pročitao sam pre deset godina na Engleskom jeziku objavljenu mangu The Strange Tale of Panorama Island (u originalu Panorama-tō Kitan) koju je publikovao kalifornijski Last Gasp, jedna od onih kuća koju ne interesuje nekakav „komercijalni“ umetnički rad i koja se specijalizuje za fotomonografije, knjige poezije, kontrakulturu i umetnički strip. Veoma odgovarajuće mesto da se na njemu objavi jedan od grafički najimpresivnijih stripova koje je nacrtao kultni japanski autor Suehiro Maruo.

O Maruou sam pisao pre oko deceniju i po za leskovački „časopis za Balkan“ Think Tank, koji više ne izlazi niti se ovaj konkretni broj može naći onlajn, ali sam ja tekst, evo, sačuvao od zaborava. Ne znam da li sam petnaestak godina kasnije i dalje jedini koji je na Srpskom jeziku pokušao da kaže nešto o ovom autoru i nadam se da nisam jer je Maruo neka vrsta nacionalnog blaga i čovek koji vredi da bude pominjan u istom dahu sa slavnim mangakama iz domena horora ili, generalno, uznemirujućih predela uma, kao što su Junji Ito i Kazuo Umezu. U vreme kada sam pisao o njemu prevod kolekcije Ultra Gash Inferno je i dalje bila najaktuelnija stvar publikovana na Engleskom jeziku od strane ovog autora (izašla 2001. godine) a u međuvremenu se situacija nije naročito unapredila. Maruo je i dalje aktivan autor, sa aktuelnim serijalom An Gura koji publikuje seinen magazin Comic Beam, ali je koliko ja mogu da kažem The Strange Tale of Panorama Island za sada najsvežija stvar koju anglofona publika može da vidi. U nešto su boljem položaju frankofoni i hispanofoni čitaoci, ali ostaje da je Maruo žalosno slabo zastupljen na zapadu uprkos veoma prominentnim saradnjama sa visokoprofilnim umetnicima kao što su John Zorn (za čijih je nekoliko albuma uradio omote) ili Leonard Koen (čije je dve knjige ilustrovao još devedesetih godina prošlog veka).

The Strange Tale of Panorama Island je makar ovovekovni rad, takođe objavljivan u magazinu Comic Beam 2008. godine kao raskošan ali zapravo kompaktan rad od osam poglavlja koja adaptiraju novelu istog imena što ju je 1926. godine u magazinu Shinseinen objavio jedan od najvažnijih japanskih autora misteriozne i saspens proze Hirai Tarō, mnogo MNOGO poznatiji pod svojim umetničkim imenom Edogawa Ranpo (ili Edogawa Rampo, kako se takođe može transkribovati njegovo ime a što The Strange Tale of Panorama Island i čini).

Ko god da je čitao neka moja pisanja o japanskom stripu ili filmu zna da je Ranpo svoje ime kreirao tako što je uzeo ime svog omiljenog zapadnog autora misteriozne i saspens proze, Edgara Allana Poea i onda ga samo transkribovao u hiragana pismo onako kako ga Japanci izgovaraju. Ranpo je kolosalna figura japanske popularne proze, autor koji je uticaje Poea, Chestertona ili Conana Doylea kanalisao u masivni opus kratkih priča, novela i romana, radeći detektivsku, horor i misterioznu prozu, proslavivši se kao autor za decu ali i ostavivši iza sebe nekoliko bitnih radova u žanru erotske groteske (ero guro nansensu). Ranpo je danas neizbežno prisustvo u vaskolikoj popularnoj kulturi Japana sa neprebrojnim omažima koje neprekidno dobija od strane tako prestižnih IP-jeva kao što su igrački serijal Persona ili ugledna manga Detective Conan.

Ranpoa sam pominjao pretprošle godine kada sam pisao o filmu Blind Beast, ekranizaciji jednog od njegovih najpoznatijih ero guro radova iz 1931. godine, ali Panorama-tō Kitan je pet godina starija i manje poznata novela koja je i jedan od najranijih njegovih radova prevođenih na zapadu.

Suehiro Maruo je, naravno, idealan autor za adaptaciju ovakvih Ranpovih dela, i The Strange Tale of Panorama Island je samo prvo koje je uradio, napravivši posle njega i strip po kratkoj priči Imomushi (odnosno Gusenica) iz 1929. godine ali on još nije preveden na neki od jezika kojima se ja služim. No, činjenica je da je već i The Strange Tale of Panorama Island prilčan izazov za zapadnog čitaoca a što oslikava i podatak da je ovo objavio Last Gasp a ne neki od uobičajenih manga izdavača koji mlate pare predstavljajući japanske stripove severnoameričkoj i generalno anglofonoj publici. Maruovi stripovi, sa svojim horor senzibilitetom i grotesknim interesovanjima svakako privlače pažnju jedne manje populacije, ali The Strange Tale of Panorama Island je notabilan upravo po tome što u ovom stripu horor i groteska, mada prisutni, nisu onoliko potencirani kako bi očekivao čitalac navučen na Ultra Gash Inferno i spreman da se povalja u krvi, izmetu i ostalim telesnim fluidima.

Umesto toga The Strange Tale of Panorama Island je priča koja se odlikuje pre svega osećajem začudnosti, u čijem je centru svakako sumanuta ali i na neki način plemenita ambicija glavnog lika da prevaziđe okvire svakodnevnog, možda čak i stvarnog, i zakorači u predeo večnog, neopisivog, nedokučivog ali onog što je uvek na dohvat ruke čoveku spremnom da istražuje, makar u tom istraživanju nestalo sve ono što ga ljudskim čini.

Ranpovi ero guro radovi su se često bavili ovakvim motivima. Blind Beast (odnosno Mōjū) je bio roman upravo o napuštanju „standardnog“ oslanjanja na čulo vida i pronalaženju novog univerzuma značenja u čulu dodira, a priča iz 1925. godine, Ningen Isu (odnosno Ljudska stolica – o stripu koji je Junji Ito radio po ovoj priči sam pisao ovde) je superiorno uznemirujuća maštarija o čoveku koji se krije u stolici da bi bio svojim telom što bliže ženi koja mu se dopada.

No, The Strange Tale of Panorama Island je mnogo grandioznija po viziji i ovo je verovatno zaslužno i za činjenicu da ova novela nikada nije ekranizovana. Pričamo o produkciji koja bi zahtevala ne samo ekscentrično skupu scenografiju i kostime već i da sve te pare budu ulupane u nešto što bi zatim moralo da ima hardkor pornografski senzibilitet kako bi pravilno prenelo Ranpovu viziju.

Srećom, Suehiro Maruo je UPRAVO autor dorastao ovakvom izazovu a magazin Comic Beam, uprkos svom skromnom tiražu od 20-25.000 ima vernu publiku odanu njegovoj alternativnoj prirodi pa je svako od poglavlja ovog stripa urađeno sa neverovanom ljubavlju i nivoom detalja nekarakterističnim za mange koje prodaju milionske tiraže.

The Strange Tale of Panorama Island se događa u eri Shōwa – u koju su i inače najčešće smešteni Maruovi stripovi – mada zapravo počinje smrću prethodnog japanskog cara i završetkom ere Taishō krajem 1926. godine,* a o kojima protagonista, siromašni romanopisac Hitomi Hirosuke saznaje iz novina dok leži na podu svog skromnog iznajmljenog stana budeći se iz popodnevne dremke zbog buke vatrometa za koji se čini da ga je ipak samo sanjao.

*naravno, kako je originalna novela izašla Oktobra iste te godine, ovde je Maruo malo pomerio stvari kako bi ušao u svoj omiljeni period japanske istorije. A onda to koristi i da protagonista napravi podsmešljiv komentar vezan za samoubistvo koje je izvršio jedan od najvažnijih japanskih pisaca moderne ere, Ryūnosuke Akutagawa, 1927. godine, najverovatnije kako bi podvukao odanost glavnog junaka žanrovskoj prozi.

Hirosuke je i inače sanjar – a što valjda vredi za svakog poštenog pisca – mada mu to ne pomaže da proda više svojih rukopisa. Kada mu donese sinopsis svog narednog romana u kome protagonista nasledi veliki novac a onda izgradi na ostrvu raj na zemlji za sebe i sebi slične, urednik mu kaže da bi trebalo da se malo mane svojih utopijskih fantazija po uzoru na Poea i da piše o nečemu što bolje poznaje, na primer o lokalnim četvrtima crvenih fenjera.

Hirosuke se, međutim, sve više usredsređuje na svoju fantaziju o ostrvu koje bi bilo pažljivo projektovan maltene doslovno rajski vrt prepun čudesa i uživanja a kada sazna da mu je stari prijatelj sa koledža umro, u njegovoj glavi se javlja bizaran plan. Naime, pokojnik, Genzaburo Komoda, naslednik izuzetno bogate porodice industrijalaca je u mladosti toliko ličio na Hirosukea da su ih često mešali. Svestan da su slično i starili – bez obzira na Komodin život u bogatstvu i izobilju – a da postoje primeri ljudi koji su zbog problema sa perifernim nervnim sistemom padali u katalepsiju, bili sahranjivani pa posle oživljavali, Hirosuke odlučuje da inscenira sopstveno samoubistvo a zatim tajno ode na drugi kraj Japana, iskopa Komodino telo iz groba (postoji tu čitava drama u vezi sa tim da nisu slučajno kremirali nesrećnika), navuče njegovu pogrebnu odeću i pojavi se pred zbunjenom porodicom, tvrdeći da nije bio zaista mrtav.

Ovo je poremećen plan i Maruo vrlo detaljno prikazuje Hirosukeov metodični pad niz sumanuti lanac odluka pogotovo kada vidi da pokojnik ima veštački zub koji on mora da ugradi umesto svog zdravog u sopstvenu vilicu, ali igranje na moć porodice Komoda i oduševljenje što će naslednika posle svega ponovo videti živog uspeva da izgladi brojne nemoguće ili nedosledne detalje u vezi sa Hirosukeovom pričom. On se malo pravi i da mu je mozak blago oštećen zbog katalepsične kome u kojoj je bio pa time objašnjava da se ne seća imena i lica saradnika i rodbine, a najveći problem je Genzaburova udovica, Chiyoko koju je i najteže prevariti.

Chiyoko postaje i meta Hirosukeove seksualne žudnje, ali zapravo njegov plan nikada nije bio puko uživanje u ukradenom životu na visokoj nozi i nakon što se malo snađe u novoj ulozi vrlo asertivno krene u nametanje nove investicije porodičnog kapitala. Insisitrajući da nova era podrazumeva industriju zabave i usluga i da se mora pobeći od pukog ulaganja u tešku industriju i poljoprivredu, Hirosuke uprkos priličnoj količini skepse pa i otvorenog suprotstavljanja među osoboljem porodične firme i rodbinom uspeva da progura svoj plan o zabavnom parku na obližnjem ostrvu.

Linija između Hirosukeovog i Genzaburovog identiteta se sve više tanji što projekat više napreduje i kada Hirosuke kaže da gradi ovo sve da bi ostavio iza sebe trag na Zemlji, ovo više nije samo lukavi izgovor već čista i iskrena žudnja kojoj je predao ceo svoj život. Zabavni park više nije puki turistički projekat već grandiozna vizija prepuna optičkih iluzija, egzotične arhitekture i futurističkih ideja kao što je podvodni tunel od stakla kojim se sa kontinenta stiže do ostrva. Hirosukeov raj na zemlji košta nezamislivo mnogo ali on je i spomenik ljudskoj viziji i snazi da se prevaziđe onio što se vidi i dosegne ono što se ne vidi. Dovitljive igre sa perspektivom u objektima koji su sagrađeni pomažu da se ostrvo vizuelno transformiše tako da izgleda mnogo veće nego što jeste, kao i da kretanje po njemu ostavlja utisak stupanja u novi svet. Naravno, ne škodi ni što je Hirosuke zaposlio trupe i trupe umetnika, plesača, akrobata i drugih cirkuskih artista (uključujući one sa grotesknim izgledom i ponašanjem) da nasele i ožive ovaj prostor.

The Strange Tale of Panorama Island nema klasičan pripovedni tok pa tako ni klasičan zaključak, iako se likovi do kraja transformišu. Ovo je pre svega narativ o viziji koja je perverzna ali veličanstveno perverzna i drskost građenja raja na zemlji je očigledna a opet zavodljiva. Hirosuke ni u svojim očima nije klasičan heroj, ali jeste neko ko  pobeđuje ljudske i božije zakone i na neki način stavlja sebe na onu stranu dobra i zla. Njegov raj ima u sebi i nasilja, ali ono je ritualizovano u činu žrtvovanja, a ovo je takođe i raj putenosti i čulnih užitaka, perpetualna orgija neverovatnih prizora i zvukova, najfinijih pića, i egzotične hrane, nesputanog, razvratnog seksa.

Naravno, Maruo je ovo uradio sa svom pažnjom i usredsređenošću na najsitnije detalje koji su za njega karakteristični ali ovo je narativ koji i pored horor elemenata nije zaista fokusiran na stravično i jezivo. Maruo se ovde bavi kreiranjem vizije rajskog vrta koji eksplodira pred našim očima  sa drskošću kakvu imaju samo projekti ljudi što su se svesno odrekli božanskog u svom životu i rešili da ga zamene nečim neposrednijim. Otud je i Maruov dizajn Hirosukeovog raja neopisivo grandiozan, prepun smele, atraktivne arhitekture, bogatih, pažljivo oblikovanih vrtova, gigantskih statua, moćnih vodenih kaskada, mašina „iz snova, koje ne proizvode ništa“, egzotičnog cveća i životinja. Kroz njega šetaju nage žene i muškarci i upuštaju se u seks gdegod da im padne na pamet, sa kim god da požele. Maruo se pokazuje kao majstor kreiranja atmosfere i odmerenog, pažljivog pripovedanja, pružajući čitaocu stranice i stranice postepenog utapanja u prizore ostrva sve dok ovaj ne pomisli kako je naprosto nefer što smo umesto TOG sveta osuđeni na ovaj. Naravno, finale sa omiljenim detektivom Edogawe Ranpoa, Kogorom Akechijem koji prozire Hirosukeovu priču i sa kišom krvi koja zasipa ostrvo ne treba prepričavati već videti.

I generalno, Maruo sa ovim stripom kreira neke od najgrandioznijih prizora koje sam ikada video u mangi. Medijum i inače orijentisan pre svega na rad sa linijama, ali i usredsređen na brzo čitanje ovde je svesno i planski doveden na sasvim drugu ravan, sa ogromnim nivoom detalja na maltene svakoj tabli ali sa elegantnim kompozicijama tako da one nikada ne deluju natrpano i opterećeno. Maruo ovde impresionira na svakom planu, od geometrijskih kompozicija koje možete proučavati satima pa do elemenata ljudske anatomije koji su savršeni i savršeno postavljeni u slike. The Strange Tale of Panorama Island je u tom smislu apsolutno remek-delo i obavezno štivo za svakoga ko je makar iz radoznalosti pročitao ijednu mangu. Ranpova groteskna ali zavodljiva vizija je sa Maruom dobila dostojnog izvođača, a ovaj strip možete kupiti na Amazonu na ovom mestu.