Fantagraphics nastavlja sa objavljivanjem radova najvećeg aregntinskog strip-crtača a mi nastavljamo da o tim radovima pišemo. Poštena podela posla. Evita: The Life and Work of Eva Perón izašao je polovinom Marta ove godine za prestižnog američkog izdavača, tačno godinu dana posle izdavanja biografije Ernesta „Chea“ Guevare (a koji je uradio uglavnom isti kreativni tim i o kome sam pisao ovde) i iako se radi o stripu starom pola veka, on se prvi put nalazi pred anglofonom publikom u ovoj formi. Mada je u pitanju novo izdanje u ediciji The Alberto Breccia Library, fer je reći i da je do ovog momenta Alberto Breccija već bio malo i umoran od silne političke pažnje koju je na njega skretala saradnja sa Héctorom Germánom Oesterheldom, naročito nakon zaplene celokupnog materijala vezanog za njihov prethodni strip o Cheu, pa da je verovatno žudeo za povratkom u neki „umetničkiji“ strip, nalik Mortu Cinderu, njegovoj najpoznatijoj saradnji sa Oesterheldom i možda najpoznatijem argentinskom stripu svih vremena na ostatku planete.

No, nije mu to bilo suđeno. Oesterheld je bio izuzetno podstaknut na politički izraz na ime vojne diktature koja je u to vreme bila na snazi u Argentini, ali i političkog, aktivističkog angažmana njegovih ćerki, pa je rimejk njegovog najvećeg strip-hita, Eternauta iz pedesetih godina, ali ovog puta sa Albertom Brecciom na crtačkim dužnostima bio obeležen mnogo mračnijim tonom a zatim i cenzurom od strane urednika magazina Gente te brzim otkazivanjem daljeg izlaženja. Detaljno sam o Eternautu i njegovom rimejku pisao ovde.

Činjenica da su dva praktično najveća imena u argentinskom stripu bila izložena ovakvom tretmanu u rimejku najvoljenjeg stripa čitavog kontinenta trebalo je da bude dovoljan signal da ne valja dalje gurati prst u oko režimu, ali Oesterheld se nije dao umiriti pa je ponovo okupio ekipu sa biografije o Cheu, da uradi još jednu biografiju velike latinoameričke i argentinske figure. Ovo je sa jedne strane trebalo da bude još jedan jasan i snažan iskaz vezan za socijalističke ideje, a sa druge i izrazito patriotsko štivo, sa izuzetno naglašenim ponosom na ime onog što je Argentina predstavljala ne samo u regionalnim već i u svetskim okvirima za vreme peronističkog režima pedesetih godina, no, naravno da se ni takvo nešto nije moglo dopadati vojnoj hunti koja je u tom trenutku vladala Argentinom. Na kraju krajeva, i sam Juan Perón je svrgnut sa vlasti vojnim pučem 21. Septembra 1955. godine a njegova će stranka biti stavljena van zakona od strane vladajućeg režima pa je Oesterheldova želja da kreira strip-biografiju njegove druge (za mnoge i najvažnije) žene, veoma aktivne u javnom životu tokom Perónovog prvog službovanja na mestu predsednika države, nosila sa sobom jasan rizik.

Izašao 1970. godine, bez obeležja izdavača pa čak i bez imena štamparije, strip Vida y obra de Eva Perón: Una Historia Gráfica (Život i rad Eve Peron: Crtana istorija) je svejedno odmah, kao i prošlogodišnja biografija Chea Guevare, od strane režima okarakterisan kao nepoželjan i nakon što se prvi tiraž pojavio na ulici, mašinerija se obrušila na njega svom snagom. Alberto Breccia kaže da nije prodata ni jedna jedina kopija a originali su pronađeni, zaplenjeni i uništeni kako bi se sprečilo dalje štampanje. Da bude jasno, čak i verzija koja jeste bila štampana u startu je bila cenzurisana ili, ako hoćete, razblažena. Oesterheld je napisao samo sinopsis dok je finalni scenario napisao Luis Alberto Murray koji ga je učinio manje „političkim“ ne bi li umilostivio budne državne službenike.

Ovo, kao što vidimo, nije pomoglo, a Oesterheld je tokom sedamdesetih pisao još radikalnije političke stripove i dolazio u koliziju sa narednim režimima. Ironično, nakon smrti Juana Peróna 1974. godine, tokom njegovog trećeg predsedničkog mandata, a u vreme kada je Peronizam ponovo postao neka vrsta mejnstrim ideologije u Argentini, doduše uz jaka koketiranja sa desnicom, njegova treća supruga, Isabel Perón (odnosno Maria Estela Martinez) koja ga je nasledila na predsedničkoj poziciji je predvodila administraciju što je izdavače koji su Oesterhelda publikovali promptno zatvarala, da bi naredna vojna hunta scenaristu konačno uhapsila i, bez suđenja, veruje se, pogubila, zajedno sa njegovim ćerkama.

Strip koji danas možemo da pročitamo na Engleskom nije onaj isti strip što je 1970. godine bio zaplenjivan i progonjen. Oesterheldov originalni scenario je pronađen u studiju Alberta Breccije početkom ovog veka, dugo nakon što su i Oesterheld i Breccia bili preminuli, a Javier Doeyo, koji ga je našao je 2022. godine objavio adaptiranu, crno-belu verziju stripa (original su kolorisali Breccijina najstarija ćerka, Cristina Breccia i Nestor Berninzoni) sa umetnutim Breccijinim tekstom. Ovo je i razlog što je Fantagraphicsovo izdanje crno-belo, ali i što se u njemu pominju događaji koji su nastupili nakon izlaska originalnog stripa.

Naravno, vrlo je upitno koliko je ova verzija stripa verna Oesterheldovom scenariju a koliko je tu Doyeo imao sopstvenih inputa, ali teško da ćemo to ikada znati. Ono što je nesporno je da je Evita: The Life and Work of Eva Perón pisan strastvenim, vrlo angažovanim, emotivnim tonom; Oesterheld je u životu napisao mnogo žanrovskih stripova ali je za biografije velikih argentinskih figura usvojio jedan vrlo ličan, vrlo impresionistički ton. U slučaju Chea Guevare Breccije su i sami u crtežu pratili ovu vrstu izraza, ali sa Evitom, sasvim moguće i pokušavajući da strip učine prihvatljivijim za režim, uradili su crtež u dokumentarističkom stilu, bazirajući se na fotografijama i poznatim filmskim beleškama iz političkog života Argentine i njene prve dame za koju je veliki deo prostog naroda verovao da je na njegovoj strani.

Naravno, debate traju i danas. Eva Perón se često povezuje sa optužbama da je režim koji je predvodio njen suprug bio fašistički a što ima veze sa njenom posetom Španiji 1947. godine u vreme kada se najveći deo Evrope klonio Francovog otvoreno fašističkog režima a ovaj režim Eviti dao najviše odlikovanje*. Ono što, pak treba imati na umu je da je prvi mandat Juana Peróna bio obeležen najotvorenijim suprotstavljanjem antisemitizmu u novijoj argentinskoj istoriji. Moguće je, svakako, govoriti o populističkoj dimenziji njegovog režima i Evinoj značajnoj ulozi u tom populizmu ali ovo je svakako mesto na kome upravo ovaj strip pomaže da se stvari stave u kontekst.

*sigurno nije pomoglo ni pružanje utočišta nekim od vrhovnika fašističkog režima NDH, uključujući samog Pavelića

Naime, treba biti svestan činjenice da Eva Perón uživa gotovo mitološki status za veliki deo populacije latinske Amerike – sa elementima simbolike Device Marije, dakako – a koji je dalje ojačan time kako je vojna diktatura nakon svrgnuća Juana Peróna 1955. godine sakrivala njeno telo a zatim ga i iznela iz zemlje (i sahranila u Italiji pod lažnim imenom). Dodatno, mjuzikl Andrewa Lloyda Webera iz 1978. godine i kasniji film sa Madonnom snimljen po njemu su, sa svojim pesničkim slobodama u prepričavanju života Eve Perón učinili mnogo na konfuziji između stvarnosti i mašte. Ovo su sve stvari koje doprinose MITU o Evi Perón, jednako kao što su i priče o tome da je imala nakit – da citiram ovdašnju dnevnu novinu Blic – „Vredan kao sedamnaest fudbalskih stadiona“ i posebnu sobu za parfeme. Ono što je činjenica je da je Eva Perón imala ogroman uticaj na politiku koju je vodio režim njenog muža a da sama nije nikada imala zvaničnu poziciju u administraciji. Kao predvodnica fondacije koju su Perónovi protivnici optuživali da uzima novac iz državnog budžeta i prenosi ga na privatne račune u Švajcarskoj, ona je zapravo bila na pramcu pokreta koji se vrlo konkretno, i prilično efektno bavio ispravljanjem velikog broja socijalnih nepravdi u argentinskom društvu. Ovo je bio prvi period u istoriji Argentine u kome su siromašni dobijali pomoć u robi i novcu, talentovani stipendije, a fondacija je gradila bolnice, kuće, slala decu na more… Ogromni skokovi napravljeni su u pogledu socijalne i zdravstvene zaštite a država je po prvi put sarađivala sa radničkim sindikatima i velikim biznisom da se deo profita kreiranog kroz privredu prerasporedi na siromašnije slojeve stanovništva.

Je li Eva Perón nosila skupu odeću i nakit? Svakako. Da li su neke firme bile primorane da daju donacije? Bez sumnje. Ali ovaj strip vrlo plastično prikazuje da je obožavanje koje je Evita dobila već za života od širokih slojeva populiacije – a koje će još eskalirati nakon njene smrti – bilo bazirano na merljivim promenama u kvalitetu života koje su ti, jelte, slojevi osetili. Vredi podsetitit da je Perónov prvi mandat bio obeležen nacionalizacijom mnogih ključnih infrastrukturnih kapaciteta koje su držali Evropljani do tog momenta, i da su značajna sredstva korišćena da se kvalitet života ne samo nižih klasa poboljša. Zdravstvena zaštita je u ovom periodu po prvi put postala dostupna potpuno novim profesijama (bankarima i metalcima, recimo) a jedan vrlo direktan efekat Evitinog aktivizma bilo je davanje prava glasa ženama 1947. godine, po prvi put u argentinskoj istoriji.

Evita: The Life and Work of Eva Perón pritom sa velikim ponosom u tekstu ističe i koliko je Argentina u vreme Evitine turneje po Evropi 1947. godine obećala pomoći u robi i novcu zapadnoevropskim državama koje su se još oporavljale od pustošenja Drugog svetskog rata. I tada je smatrano da je odlazak u Španiju kontroverzan a deljenje novčanica od po sto pezeta siromašnima na ulici danas bismo svakako doživljavali kao neukusan, populistički marketinški trik, no zato je i značajno čitati ovaj strip i videti koji su KONKRETNI i MERLJIVI efekti uticaja Eve Perón na socijalnu politiku i pravdu u Argentini bili za njenog života.

Hoću da kažem, a bez previše uvijanja: Eva Perón je sa proteklim decenijama postala i neka vrsta uzora za populiste raznih boja čije najnovije verzije gledamo poslednjih meseci po srpskom instagramu kako, tvrdeći da koriste „sopstvena sredstva“ dele novac ili robnu pomoć narodu u jednom blatantnom marketingu u službi vladajućeg režima. Za razliku od Eve Perón ovo su, nažalost, sve ljudi sa zvaničnim radnim mestima u strukturama vlasti, a čiji je režim uprkos gromoglasnoj propagandi uneo u najboljem slučaju samo veoma male promene u domenu najkritičnijih socijalnih i demografskih indikatora. Na primer, uspeh u pogledu rizika od siromaštva čija se stopa vrlo sporo smanjuje uprkos gromoglasnom deljenju novca šakom i kapom, pogotovo tokom pandemjskog perioda, svakako se može dovesti u pitanje činjenicom da opšta kupovna moć stanovništva značajno opada, a da ne pominjem depopulaciju. Naravno da se Evi Perón i režimu uz koji je bila može mnogo toga zameriti a da je njena praksa rada od po dvadeset sati dnevno danas preuzeta na marketinškom nivou od strane, ponovo, režimlija sa razih nivoa (ali sve do nivoa, jelte, prvog čoveka naše države) sa urednim, ciničnim objavama koliko se radi a koliko još TREBA da se radi, ali Eva Perón se maltene doslovno ubila, a svakako umrla radeći a argentinsko društvo, iako oprhvano brojnim kasnijim pučevima i diktaturama nije zaboravilo važne, STVARNE promene koje su pod njenim uticajem transformisale neke njegove fundamente. Mi vrlo malo takvih stvari možemo da primetimo u Srbiji a ovaj strip je, utoliko, dragocen delom i kao dokument, ali velikim delom i kao sentiment koji će pokazati razliku između suvog populizma i stvarnog savezništva sa narodom. Pa, eto, pročitajte. Fantagraphics ga nudi na ovom mestu.