U Februaru se završio dvanaestodelni maksi serijal The Human Target, jedan od svakako najprestižnijih projekata koje je DC publikovao na svom Black Label imprintu i, u idealnom univerzumu, uzor kako bi ostali Black Label stripovi trebalo da izgledaju. Ne nužno u smislu da je ovo savršen serijal koji je uneo nešto revolucionarno u DC-jev katalog, ali da u smislu ambicije autora a zatim i kvaliteta izvedbe i produkcije. Ovo je strip koji možete da bez mnogo zazora preporučite ljudima koji ne samo da ne čitaju superherojske produkte već i imaju zdravu skepsu usmerenu ka žanrovskim radovima generalno i da od njih dobijete iznenađene, možda i oduševljene reakcije. Tom King je sa ovim serijalom pokazao da dosta uspešno može da balansira između „pravog“ mejnstrima, dakle, literarnog senzibiliteta namenjenog čitaocu opšteg profila sa jedne strane, i superherojskog mejnstrima sa druge i da kreira narativ koji će delovati transgresivno i jednoj i drugoj publici, pa i pobrati pohvale za to kako je inteligentan i promišljen. Sa svoje strane, crtač i kolorist Greg Smallwood ovim stripom prikazuje svu raskoš svog talenta i imaginativnosti, podsećajući uzgred šta može da se napravi kada imate dovoljno vremena i sredstava da posvećeno radite na jednom jedinom serijalu i dvanaest epizoda crtate nekih petnaest meseci. The Human Target je krenuo u Novembru 2021. godine, praktično u istom trenutku kada se završio Rorshach, drugi sličan projekat Toma Kinga, i jedan od radova kojim je ovaj cenjeni scenarista pokazao gde otprilike on – nakon dugačkog rada na Betmenu – vidi svoju poziciju u DC-ju. Naime baš na toj ivici između superherojštine i žanrovske literature namenjene odraslijoj, zrelijoj publici, sa zapletima koji će se baviti krimi-misterijama i pažljivim, metodičnim karakternim radom.

Uvek mi je interesantno da pročitam strip koji je pisao Tom King mada je istina i da sam što se tiče njegovog DC autputa bio dosta kritički nastrojen. Nakon rada na tekućem Betmenu,  i Rorschach i Batman: Killing Time su mi delovali kao stilske vežbe u kojima je King prorađivao svoje ideje o krimi stripovima sa izraženom noir dimenzijom, ali bez jasne ideje zašto bi oni uopšte bili smešteni u partikularne superherojske univerzume i šta bi želeli da kažu. No, sa The Human Target imam utisak da je ovaj scenarista na kraju imao najviše uspeha, možda zato što je ovo još jedna ljubavna priča slična njegovom tekućem Betmenu, sa dvoje protagonista koji su odrasli ljudi, sa dugačkim kilometražama, što se nađu u nesvakidašnjim okolnostima i puste svojim emocijama na volju, samo sa fino omeđenim formatom od dvanaest epizoda koji (gotovo da) sprečava scenaristu da se raspline onako kako je to povremeno radio na Betmenu. A možda i zato što je predložak u ovom slučaju diktirao klasičniji noir senzibilitet i zahtevao manje superherojskog sadržaja.

Štaviše, malo sam se i iznenadio koliko The Human Target zapravo dosledno sedi usred DC-jevog univerzuma, sa značajnim ulogama koje u ovom narativu igraju likovi poput Lexa Luthora, Guya Gardnera ili Martian Manhuntera, te notabilnim epizodnim pojavljivanjima heroja kao što su Blue Beetle i Booster Gold. No, King ovde dosta srećno igra na kartu „realističnije“ karakterizacije superherojskih likova a da opet ne beži ni od tipično razobručene maštovitosti  superherojskog stripa, uspevajući da pomiri „odrastao“, gorkoslatki ton tihe muške tragedije u jednom hemingvejevskom ključu sa šašavim avanturama kostimiranih likova i odlascima na drugi kraj svemira.

The Human Target, istorijski, predstavlja „zreliji“ soj superherojskog stripa. Lik su kreirali legendarni Len Wein i Carmine Infantino početkom sedamdesetih i dobar deo te i naredne decenije on je služio da igra u kratkim pričama na zadnjim stranama magazina Action Comics i Detective Comics, nudeći maštovite, antiherojske krimi zaplete sa glavnim junakom čiji je posao da pozira maskiran umesto osoba koje znaju da se na njih prirema atentat, rizikujući, za novac, naravno, svoj život kako bi se razotkrili počinioci a meta bila bezbedna. Ovaj koncept je pred kraj osamdesetih – iako u stripovima nikada nije ostvario veliku popularnost – prepoznat kao pogodan za televiziju pa su Danny Bilson (odgovoran i za seriju po The Flashu iz iste ere) i Paul De Meo kreirali sedmodelnu seriju za ABC 1992. godine. Ovo nije bio i poslednji put da The Human Target igra na televiziji, sa Foxovom serijom iz 2010. godine, ali i pojavljivanjem lika u seriji Arrow koja se može smatrati DC-jevim televizijskim mejnstrimom.

No, u stripovima je The Human Target, može se argumentovati, dobio ozbiljniji tretman pred kraj dvadesetog veka kada su Peter Milligan i Edvin Biuković uradili Vertigo miniserijal od četiri epizode koji je porodio i jedan grafički roman a zatim i tekući serijal (crtač je uglavnom bio Javier Pulido) što je potrajao sve do 2005. godine i imao respektabilnu 21 epizodu, tretirajući glavnog lika zrelo i sa svim implikacijama koje je Vertigo imprint podrazumevao.

Naravno, Black Label stripovi treba da u nekom smislu budu produžetak Vertiga drugim sredstvima, ali sa dodatim bonusom da mogu da se dešavaju u superherojskom univerzumu, pa Kingov i Smallwoodov The Human Target koristi ovu postavku iz sve snage i, kako rekoh, izvlači solidan maksimum iz smeštanja jedne smirene, tihe, „odrasle“ tragedije u univerzum pun kostimiranih likova sa ekstravagantnim moćima.

King, naravno, sve postavlja oko intrigantnog centralnog zapleta. Ovo jeste na neki način postao njegov zaštitni znak poslednjih godina, možda i kao posledica napora da se ovaj scenarista otrese reputacije da je pre svega pisac „karaktera“, no, za moj groš, The Human Target funkcioniše najpre zato što je rad sa likovima dobar, siguran i zabavan. Fakat je da ovde zapleta, bez obzira na njegovu intrigantnu koncepciju, zapravo nema dovoljno za dvanaest epizoda (koje su pritom još duže od severnoameričkog standarda i prebacuju 30 strana) pa da čak i prema kraju serijala i sam rad sa likovima počinje da malko šlajfuje u mestu i ponavlja već rečeno. No, King je izuzetno metodičan scenarista koji, očigledno, vrlo duboko razmišlja o postavljaju svakog panela na svakoj tabli i šta će on učiniti za ritam pripovedanja, a Smallwood je naprosto raskošan i ima izvrsnu podršku u razobručenom leteringu Claytona Cowlesa, pa The Human Target uprkos blagom gubitku vetra u jedrima u drugoj polovini, uspeva da se doveze do pristaništa uz solidnu količinu dostojanstva i pruži čitaocu u najmanju ruku emotivno zadovoljavajući zaključak.

Recimo odmah i da ovo, iako se dešava u univerzumu u kome svi superheroji koje poznajemo deluju vrlo blisko svojim mejnstrim predlošcima, nije i „pravi“ DC-jev centralni kontinuitet (tzv. New Earth/ Prime Earth). Na stranu obilna količina seksa kojim glavni likovi ispunjavaju dobar deo vremena, karakterizacije su decidno zaoštrenije u odnosu na mejnstrim, sa mnogo (cenzurisanih) psovki ali i sa pogibijama nekih od važnih likova koje čine značajan element zapleta. No, King dosta srećno igra na kartu prepoznatljivosti i prepoznatljivih karakterizacija likova počev od pomenutog Lexa Luthora koji je amoralni kapitalistički genije, preko nekontrolisanog Guyja Gardnera u ulozi svemirskog policajca koji misli da je bog i batina, pa do likova kao što su Ice i Fire, superheroinama iz striktno trećepozivaške kategorije koje su na ime svoje relativne anonimnosti ovde pogodne za uloge fatalnih žena što kriju mnoge zaprepašćujuće tajne.

Sam Christopher Chance, titularni The Human Target je napisan vrlo dobro, sa za Kinga sada već tipičnim tonom umornog, snažnog muškarca koji u svoje poznije godine ulazi svestan da život koji živi može samo da ga ubije i koji će priliku da ostvari jednu poslednju romansu uhvatiti očajnički sa obe ruke. Chance ima sav antiherojski šmek tipičnog noir protagonista, sa sve filozofskim monolozima i metodičnim pristupom psihološkim nadmudrivanjima i borbi sa vrlo opasnim protivnicima, a da istovremeno ima i ranjeno, bolno srce što tokom ovog stripa dobija priliku da jedan poslednji put zakuca očajnički snažno,  podstaknuto ljubavlju za koju ni ne zna da li je zaslužilo. King je sa ovim stripom, zahvaljujući ipak omeđenom formatu od dvanaest brojeva mogao da romansu između dvoje odraslih i opasnih ljudi što jedno drugom teško priznaju da su se zaljubili ispiše efektnije i ekonomičnije nego što je to moglo u Batmanu, pa je u The Human Target zaista izraženija ta hemingvejevska poetika u kojoj, iako nominalno Chance pokušava da razreši murder mystery zaplet tokom dvanaest dana što ih ima na raspolaganju (od kojih svaki pokriva jedna epizoda), zapravo glavni deo priče otpada na muškarca i ženu koji jedno u drugom uprkos ili možda zahvaljujući komplikovanim okolnostima pod kojim su se upoznali prepoznaju nešto blisko i prelepo i zaljubljuju se kao tinejdžeri.

Otud i veliki deo radnje, pogotovo u drugoj polovini stripa otpada na dugačke scene u kojima Chance i njegova partnerka samo provode vreme zajedno, ne radeći ništa „akciono“ ili čak uopšte ništa, samo posmatrajući jedno drugo, grleći se i razmišljajući o tome kako je ovo trenutak privremene sreće koji moraju da dobro zapamte jer neće doživeti nešto slično do kraja života. King ovo radi prilično dobro i mada, kako rekoh, u drugoj polovini priče scene malko počinju da se ponavljaju a dekomprimovano pripovedanje postaje napadnije očigledno, Smallwoodov neverovatno evokativni grafički rad mnogo čini na kompenzovanju bilo kakve nervoze na strani čitaoca, a i sam tekst je i dalje dovoljno dobar da ne ispadnemo iz „zone“. King, dakle, i ovde iz sve snage nastoji da uhvati taj suptilni senzibilitet romantične ljubavi u životnom dobu za koje ona nije karakteristična, a pod uslovima koji su nemogući i vode u tragediju i uspeva mu da svoje likove prikaže kao dostojanstvene i zrele a opet ubedljivo emotivne.

Pomenuti murder mystery zaplet se tiče posla koji Chance radi u prvoj epizodi kada pozira kao Lex Luthor da bi na čistac izvukao snajperistu što pokušava da ga ubije, ali postaje žrtva drugog pokušaja atentata koji je suptilniji i ostavlja ga sa dvanaest dana u kojima ima da otkrije počinioca i njegov motiv. Ovo Chancea vodi krivudavim putem detektivske istrage tokom koje se susreće sa pripadnicima superherojskh timova kao što su Justice League of America i Justice League International i upoznaje se intimnije sa ženom koja će mu osvojiti srce – samo da bismo do kraja priče, kako je to u skladu sa pravilima žanra i red, otkrili da je njena uloga u celoj zaveri zapravo mnogo veća nego što smo naslućivali (mada smo NARAVNO naslućivali, jer je ovo ipak žanrovski rad u svojoj osnovi).

Kako sam rekao, prvi deo priče je zapravo efektniji od drugog, sa Kingom koji svaku epizodu formatira kao zaokružen narativ i fokusira na ponekog od poznatih likova kao što su Maritan Manhunter, Booster Gold ili Blue Beetle. Ovo su vrlo efektno urađene minijature u kojima – pošto nisu TOLIKO minijaturne sa svojih alociranih tridesetak strana – ima prostora i za dubok karakterni rad sa samim protagonistom, zaranjanja u njegovu prošlost i motivaciju da se bavi svojim bizarnim poslom, ali i brojne interesantne igrokaze sa superherojskim likovima. Booster Gold, Blue Beetle pa onda Guy Gardner, svi mejnstrim likovi sa jakim istorijama u DC stripovima ovde igraju interesantne uloge i svaki donosi deo slagalice koji Chancea vodi ka konačnom otkrivanju počinioca i njegovih motiva.

Drugi je deo priče nešto, kako rekosmo, manje efektan, sa individualnim pričama koje imaju višak praznog hoda i ponavljanja romantičnih tropa, a sama poslednja epizoda, iako veoma elegantna u formalnom smislu – jer inteligentno probija limit od dvanaest dana koji je čitalac navikao da vidi kao „trvdu“ granicu – zapravo još jednom podseća da King insistira na nekakvim „žanrovskim“ zakjučcima svojih priča u kojima protagonist deli pravdu i kažnjava krivce iako smo do tog zaključka odavno izašli iz tvrde žanrovske teritorije i takvi pančlajni deluju pomalo isforsirano. Makar je u ovom slučaju to manje veštački urađeno nego u Rorschachu…

Opet, čak i ako Kingovo vođenje narativa i pisanje replika počne malo da vas iritira prema kraju tim očiglednijim ponavljanjem istih poenti – a ovo ne mora da se desi, King je, rekoh, vrlo metodičan i pazi na ritam čak i kada radi manirističke stvari – Smallwoodov rad je konzistentno izvanredan i teško je ne uživati u stripu koji ovako izgleda. Smallwood sa jedne strane likove radi perfektno, dajući im „odraslu“, realističnu estetiku ali onda ih usmeravajući da „glume“ koliko je potrebno da se dobiju sa jedne strane taj pominjani hemingvejevski, dostojanstveni sentiment, sa druge uverljiv, „realističan“ superherojski rad, a sa treće čak i momenti efektne vizuelne komedije i farse (notabilno epizoda u kojoj Chance ide u svemir da ilegalno uđe u arhiv Čuvara univerzuma). A onda, kada treba da prikaže supermoći i njihove efekte, Smallwood je naprosto apsurdno izvrstan. Kako je Ice jedan od glavnih likova u ovom stripu, Smallwood konstantno smišlja impresivne načine da prikaže efekte njenog manipulisanja temperaturom okruženja i kreiranja artefakta od leda, dok su momenti sa Guyjom Gardnerom i korišćenjem prstena Zelenih svetiljki da se naprave konstrukti od čvrste svetlosti neki od najboljih koje sam video u superherojskim stripovima poslednjih nekoliko godina. Kada bi tekući Green Lantern serijali imali mogućnost da budu nacrtani ovako, pa to bi bili stripovi čija bi svaka tabla zasluživala ram i mesto na zidu.

The Human Target, dakle, nikako nije savršen strip, ali jeste jedna dobra realizacija Kingovih opsesija spiralnim narativima i romansama u poznom životnom dobu, ali i demonstracija kako se može grafički kreirati strip koji miri superherojsku imaginativnost i umireniji, zreliji ton literature glavnog toka. Iako ne najbolji DC-jev strip koji sam pročitao poslednjih par godina, The Human Target je dostojanstven i može da posluži i kao navlaka za normalnu publiku da se zainteresuje za superherojštinu. U Kingovom korpusu tretiranja DC-jevih superheroja kao „odraslih“ likova sa zrelijim zapletima, ovaj je svakako jedan od uspelije realizovanih i preporučio bih ga za čitanje i pre Rorschacha i pre Heroes in Crisis. Pa vi vidite. Amazon serijal prodaje ovde.