Danas onda pričamo o četiri do sada izašle epizode DC-jevog tekućeg (al videćemo do kada) serijala WildC.A.T.S., pokrenutog potkraj prošle godine, ali iščekivanog, makar od strane jednog dela publike, mnogo duže. Nije mi običaj da ovako rano krećem u prikazivanje nečega što treba da traje a nije, evo, završilo ni svoju prvu priču, ali finale četvrte epizode mi se čini kao prikladan momenat da nešto kažem ne samo zato što je glavni junak, reklo bi se, mrtav, kako nam se saopštava na poslednjoj tabli, već i zato što mislim da je ovo strip koji će lako da se prošvercuje ispod radara interesovanja nekog šireg čitateljstva a greota je da to šire čitateljstvo propusti jedan zabavan, energičan i duhovit, te blago „edgy“ superherojski strip koji je solidna alternativa DC-jevom trenutnom mejnstrimu opterećenom ambicioznim multiverzalnim događajima.

Neke, pak, starije generacije, ako još čitaju superherojski strip, imaju bez sumnje dosta ugodnih uspomena vezanih za WildC.A.T.S. partikularno i Wildstorm univerzum generalno i ovo je istovremeno i način da se njima skrene pažnja i ohrabri ih se: novi WildC.A.T.S. je onako zabavan i interesantan kako biste to u 2022/3. godini i očekivali. Neću reći da je osećaj kao da tri decenije nisu ni prošle, jer to nije istina; aktuelni WildC.A.T.S. je vrlo programski smešten na sledeći evolutivni stepenik u decenijskom razvoju ovog stripa i nije puka stilska vežba iz nostalgije već sa ljubavlju, velikim simpatijama, ali i modernim (blago) ustaničkim senzibilitetom odrađena ne rekonstrukcija nego rezurekcija nečeg što ste nekada voleli.

Potrebna je mala lekcija iz istorije, ali pošto se za nju donekle i sam DC pobrinuo, nije neophodno da PREVIŠE smaram. No, ja VOLIM da previše smaram, posebno kad to nije neophodno, tako da, vežite se i zgutajte nešto protiv mučnine.

Elem, ovo smo već pričali, ali radi jasnijeg opisivanja konteksta: početkom devedesetih su u američkom superherojskom stripu crtači bili BOGOVI. I to je, da bude jasno, poslednji put da su crtači bili bogovi. Turbulentne devedesete su videle gomilu prebega iz kompanija kao što su Marvel i DC i osnivanje – od strane tih prebega – pomalo i šokantno uspešnih novih kompanija kao to su bili Image Comics ili Valiant Comics koji su Marvelu i DC-ju jedno vreme mogli i otvoreno da se smeju u lice kidajući sa tiražima i uspešnim krosoverom u druge medije. Image Comics je ovde svakako paradigmatična pojava jer se u slučaju ove kuće radilo o grupi crtača što su potkraj osamdesetih i početkom devedesetih Marvelu kreirali milionske tiraže i suverenu vladavinu tržištem i popularnom kulturom generalno, a zatim se, shvatajući da nikada neće imati kontrolu nad likovima koje su sami kreirali, odcijepili od Kuće ideja i osnovali firmu koja, evo, tri decenije kasnije, i dalje u prvi plan stavlja ideju da će kreatori uvek imati vlasništvo i kontrolu nad svojim likovima.

Image je danas nešto manje poznat po superherojštini (mada zapravo u poslednjih par sezona vidimo neku vrstu superherojske renesanse kod ovog izdavača), ali devedesete su u njihovoj produkciji donele novi soj superheroja, ekstremnu ekstrapolaciju već ekstremnije estetike i etike koju su ovi crtači već utemeljili u Marvelu. Imageovi superherojski stripovi su bili nartrpani oružjem i nasiljem, superherojski timovi su radili za korporacije ili vlade i nešto više baštinili svetonazor najamnika nego usamljenih viđilante-pravednika a zapleti su pravljeni tako da budu vitki po pitanju dramaturgije a mesnati po pitanju izgovora da se table natrpaju visceralnim nasiljem.

Wildstorm je bilo ime studija koji je u okviru Imagea kao nezavisnu kompaniju predvodio Jim Lee a i ime univerzuma u kome su se odvijala njegova glavna dva stripa: Stormwatch i WildC.A.T.S. Lee je svoju kompaniju prodao DC-ju još 1999. godine i zapravo je Wildstorm pod DC-jevim patronatom potkraj prošlog i tokom prve decenije ovog veka imao neke od najinteresantnijih superherojskih koncepata na tržištu sa poznijim Stormwatch radovima u kojima je Warren Ellis mogao da pusti na volju svojoj spekulativnoj mašti, poznijim WildC.A.T.S. radovima koje je Joe Casey pretvorio u zanimljiv špijunski triler, a onda i sa spinof serijalom Sleeper gde su Ed Brubaker i Sean Phillips kreirali meni i dalje jedan od najboljih blendova superherojštine i špijunskog noara u istoriji medijuma.

Fakat, je, naravno, da se Wildstorm izdanja pod DC kapom nisu prodavala jednako dobro kao Betmen, čak i kada je skandal-maestro Mark Millar preuzeo Authority i od Stormwatch spinofa u kome su inicijalno Warren Ellis i Bryan Hitch spajali popkulturnu satiru i kinematsku, widescreen disaster-akcionu ekstravagancu napravio neku vrstu sirove političke satire, pa je ovaj imprint prema kraju prve decenije ovog milenijuma prošao kroz seriju mekih ributova i krosovera u naporima da se privuče još čitalaca. Unatoč zdravoj logici, ovo je zapravo proizvelo neke odlične stripove, gde bih pomenuo Stormwatch PHD Christosa Gagea i Douga Mahnkea, pa onda i ceo apokaliptični narativ sukcesivnih DOGAĐAJA (Wildstorm: Revelations, Wildstorm: Armageddon i Number of the Beast) što su bili iznenađujuće dobri i doveli do „zatvaranja“ ovog univerzuma u Wildstorm: World’s End pre nego što će imprint biti zvanično otkazan 2010. godine.

Naravno, ne baš zauvek. Likovi iz Wildstorm univerzuma su se pojavljivali sporadično u DC-jevim mejnstrim stripovima tokom pogotovo DCNU faze, Grifter je tu imao jedan kratak tekući serijal, a onda se sećamo i da je Warren Ellis pre oko pola decenije radio na serijalu The Wild Storm koji je bio low-key ribut ovog univerzuma sa za Ellisa uobičajenim blendom naučnofantastičnog futurizma i superherojske dekonstrukcije. Ovo je, međutim, došlo i prošlo i mada je bilo solidno do samog kraja (ne najmanje zahvaljujući odličnom crtaču Jonu Davisu-Huntu), nije izrodilo dalje stripove koji bi baštinili Leejevo nasleđe, a što je i pomalo iznenađujuće, imajući u vidu visoku poziciju (dakle, poziciju izdavča) koju Lee još uvek zauzima u DC-ju.

Možda su Wildstorm likovi i koncepti naprosto prevaziđeni, reći će neko. Možda u novom DC-ju kojim vladaju Joshua Williamson i Geoff Johns sa meta-zapletima gde spajaju univerzume i bave se istorijom stripa više nego realpolitikom zaista nema mesta za gritty, veoma ’90s strip sa pucnjavom i kiborškim ženama?

Možda i nema. DC je krajem prošle godine publikovao Wildstorm 30th Anniversary Special, kolekciju kratkih priča smeštenih u neku verziju Wildstorm univerzuma a koja je, pa, očigledno bila namenjena pre svega OG publici što je devedesetih bila u tinejdž-uzrastu i kojoj će stripovi od po nekoliko strana sa starim likovima i sada već malo staromodnim superherojskim imenima izazvati blagu nostalgičnu erekciju. Bilo je ovde mesta i za  staru gardu pa su se među autorima pojavili i Ellis i Hitch i Gage i Dan Abnett i J. Scott Campbell, pa i sam Jim Lee, a od aktuelne ekipe su se Joshua Williamson, Ed Brisson I Matt Rosenberg okušali na stripovima koje su čitali kad su bili klinci.

Matthew Rosenberg je ovde ključno ime i, verovatno, najveći ljubitelj originalnog Wildstorma među aktuelnim DC-jevim ugovorcima. Nakon što je u Marvelu pokazao da je vrlo kadar da njihove klasične radove poput X-Men i Annihilation preuzme u letu i spretno nastavi, u DC-ju mu je jedan od prvih radova bio prilično low-key serijal o Grifteru u magazinu Batman: Urban Legends. I meni je to bio bez ikakve sumnje najbolji deo tog magazina, a kada sam stigao do kraja priče i video da se najavljuje provratak čitavog Grifterovog WildC.A.T.S. tima, malo sam pišnuo od uzbuđenja i počeo da brojim dane, nedelje i mesece do pojavljivanja prvog broja ovog serijala.

I, evo, četiri broja kasnije nisam ni malo razočaran. Novi WildC.A.T.S. ni slučajno nije nekakav revolucionarni, high-concept rad koji predstavlja prekretnicu u aktuelnoj superherojskoj produkciji (onako kako ga je možda bio zamislio Grant Morrison tokom ekstremno kratkovečnog pokušaja da se ovaj serijal rebutuje 2006. godine), ali jeste primer vrlo rozenbergovski zabavnog stripa koji se zapravo ugodno smešta u aktuelni DC krajolik i profitira na isticanju kontrasta u odnosu na DC-jeve stripove glavnog toka. Neći da kažem da je ovaj WildC.A.T.S. sad nešto izrazito subverzivan – nije – ali on jeste na neki način ugodan odmak od high-concept pretencioznosti i jedna blago pankerska varijacija na koncept superherojskog tima.

Rosenberg se već, kako rekosmo, istakao pisanjem odličnog miniserijala o Grifteru u okviru Batman: Urban Legends, pa je ovaj lik i praktično narator za WildC.A.T.S. na njegovom početku i pomaže da se čitalac smesti unutar konteksta koji mu, statistički, možda i nije odveć poznat. Rosenberg je napravio vidan napor da u okviru ovog ributa u dovoljnoj meri usluži OG čitaoce koji poznaju istoriju Wildstorma i koji će, takođe statistčki najverovatnije, činiti većinu publike ovog naslova, ali i da ovaj serijal bude pristupačan novom čitaocu.

Ovo prvo je obezbeđeno solidnom količinom kameo-pojavljivanja raznih likova iz šire Wildstorm orbite i referencama na prethodne događaje. Uostalom, i sam WildC.A.T.S. tim je ovde prilično veran njegovoj najvoljenijoj inkarnaciji, sa likovima kao što su Grifter, Void, Ladytron, Zealot, te dodacima u vidu drugih Wildstormovih vedeta kao što su Deathblow (koji se i sam ovde vrlo brzo pretvori u žensko) i Fairchild. Ovo je, kad se malo bolje pogleda, tim u kome žene dominiraju što je možda i blago iznenađenje ako se ima u vidu da je originalni Wildstorm/ Image talas bio sve samo ne feministički, ali trideset godina kasnije Rosenberg uspešno reformatira žene što su originalno bile predstavljene samo kao procesija fetiša namenjenih muškoj omladini u ikoničke, snažne likove. Ovaj scenarista već ima vrlo zasluženu reputaciju vezanu za efikasnu i zabavnu karakterizaciju likova – pogotovo kada se radi o antiherojima, videti pod Uncanny X-Men i pogotovo Task Force Z – i ovde mu to ponovo ide lako od ruke sa odličnom dinamikom u timu. WildC.A.T.S. nisu nikakva skupina idealističkih mladih ljudi koji se bore za pravdu, već ekipa okorelih najamnika – mnogi od njih sa izraženim problemima vezanim za mentalno zdravlje – koja radi za korporaciju HALO što tvrdi ali ne baš i dokazuje da radi u korist, jelte, javnog dobra pa su i njihovo koketiranje sa cinizmom i nihilizmom, ali onda i ispadi neobičnog prkosa u odnosu na menadžment, pa i činova otvoreno idealističkog delanja izvor ugodne drame u zapletima koji se bave tajnim operativnim radom na terenu.

Da bude jasno, „pravi“ superheroji koji znaju za postojanje WildC.A.T.S. ili njegovih članova smatraju ovu grupu praktično terorističkom ćelijom koja dela izvan zakona i prihvatljivih etičkih granica, ali jedna od finih osobenosti ovog stripa je da se on ne oslanja na kameo pojavljivanja DC-jevih vedeta i nisu mu za sada bili potrebni Supermeni, Betmeni i Vondervumeni da zaokruži svoje priče*. Naprotiv, Rosenberg izvodi jedan zgodan trik koji će doneti osmeh na lice starijoj DC publici, pokazujući kako HALO korporacija, svesna da ne može grupu atentatora i kriminalaca da predstavi javnosti kao svoj efikasni najamnički tim, umesto toga kreira lažni tim, Seven Soldiers of Victory koji služi za slikanje a u kome se pojavljuju neki od neočekivanih likova iz Wildstorm istorije, poput, recimo Majestica.

*Mada se u prvoj epizodi pojavljuju Nightwing, Batgirl i Green Arrow i ovo je sjajan momenat u kome se opasni najamnici prilično useravaju u gaće od robinhudovskog kosplejera sa lukom i strelom

Glavna zamerka ovom stripu ide na to da se za sada, posle četiri epizode ne nazire osnovni zaplet, odnosno da Rosenberg više ide na pojedinačne set pisove, scene i karakterne lukove, te kroz njih obrađuje temu koju je sebi zadao. Ovo može da zasmeta čitaocu kome je neophodan jasan centralni zaplet kako bi se za njega uhvatio i to je sasvim fer, mada je fer i setiti se da su neki od najboljih Rosenbergovih stripova (4 Kids Walk Into a Bank ili What’s the Furthest Place from Here?) više polagali na atmosferu, worldbuilding, pojedinačne scene i likove nego na insistiranje na urednom zapletu.

Ono što se meni dopada kod Rosenbergovog rada sa WildC.A.T.S. je uspešno postizanje jedne transgresivne atmosfere koja, kako rekoh profitira od kontrasta u odnosu na aktuelni DC-jev senzibilitet. WildC.A.T.S. su ovde gomila neuklopljenih i neuklopljivih najamnika, mentalnih bolesnika i pervertita koja funkcioniše kao tim ne zato što tu iko ima osećaj vojničke odgovornosti ili dužnosti u pogledu zaštite opšteg dobra, već najpre jer sem jedni druge, nemaju nikog drugog. Otud i jedna imanentna buntovnička crta među likovima – naravno, najizraženija kod Griftera koji je apsolutni bad boy šmeker ove ekipe – ali i snažno podržavajući odnosi u timu koji sugerišu dinamiku porodice radije nego puki poslovni odnos. Naravno, „superherojski tim nestabilnih antiheroja koji postaju porodica“ nije baš, jelte, retkost u današnjem superherojskom krajoliku, ali Rosenbergu ovo izrazito ide od ruke, plus, vešto uklopljena implicirana istorija WildC.A.T.S. i Wildstorm univerzuma svemu daje određenu patinu i strip ne deluje kao puka rekonstrukcija danas popularnog modela, nudeći „zarađen“ senzibilitet i odnose između likova.

Naravno, jezik i dinamika pripovedanja su ovde vrlo važni i Rosenberg ovde tačno zna šta želi. Likovi svi psuju (naravno uz cenzuru), imaju aktivan (i, jelte, malo nestandardan) seksualni život, a kada ih gledamo na terenu, ovo su dinamične, jako nasilne scene apsolutno očekivanog haosa. Plus, sve je to vrlo ekonomično i duhovito napisano, sa fino odmerenim gegovima i britkim pripovedanjem. WildC.A.T.S. se, kao što vidimo, uglavnom insertuju u aktivne ratne zone, sa „deniable ops“ zadacima koji podrazumevaju asasinaciju ili ekstrakciju važnih pojedinaca i životi članova tima se vrednuju samo u funkciji izvršenja misije pa je dinamika između operativaca na terenu, redovno u naizgled bezizlaznim situacijama gde se bore za goli život i ljudi sa druge strane radio-veze koji im govore da ne izgube iz vida svrhu misije, a da podrške još jedno vreme neće biti iz tehničkih razloga, vrlo uspešno kreirana i za sada čitaocu daje jake razloge da se sa likovima srodi i navija za njih. Kada Grifter, već u prvoj epizodi ubije naučnika koga je trebalo da dovede natrag u Gotam, u bezbednost (i budući rad za HALO korporaciju, pretpostavlja se), zato što je shvatio da ovaj vrši neetičke eksperimente na laboratorijskim životinjama, ovo je tipično rosenbergovsk punk as fuck momenat kakav nećete videti u ostatku DC-jeve ponude.

Kao što nećete videti ni crtež nalik onome što rade Stephen Segovia na olovkama i tušu i Elmer Santos na koloru. Segovia je daleko od nekakvog glamuroznog crtača kakav bi bili Jim Lee ili Bryan Hitch, njegove anatomske proporcije su često neobične a pozadine uglavnom sa niskim nivoom detalja i namerno zamrljane/ zatamnjene, ali Segovia je SAVRŠEN crtač za strip koji treba da istovremeno i satiriše gritty estetiku ranog Wildstorma, ali i da sasvim gikovski iskreno pokuša da je rekonstruiše, dajući nam visokootanski program na svakoj tabli. Segovijine kompozicije su izrazito dinamične, borba je ekstremno kul i nabijena energijom, a likovi imaju ikoničnost, a da ne gube taj element goofy ljudskosti koji je veoma važan u Rosenbergovim stripovima. Santos preko njegovih olovaka i tuša udara snažan, debeo kolor koji stripu daje jean pank-glam efekat i dodatno dinamizuje panele koji su već puni iskrivljenih uglova kamere i napaljenog leteringa što ga je radio ne mnogo nepoznati ali odlični Ferran Delgado koji se već istakao radeći Marvelov Black Cat.

WildC.A.T.S. za sada ne ide u sasvim jasnu stranu. Rosenberg je u nekim dijalozima pokazao kako je tim u ovaj univerzum došao iz drugog univerzuma, u kome su vampiri osvojili planetu Zemlju, jasno aludirajući na svoj prethodni veliki DC projekat, pa nije isključeno da u nekom budućem momentu vidimo dalji razvoj spone između WildC.A.T.S. i vampira, pogotovo što Demoniti kao glavni negativci u WildC.A.T.S. stripovima ovde deluju manje zanimljivi Rosenbergu nego Betmenov Court of Owls. Možda se na kraju sve spoji u jednu dobro zaokruženu celinu i konačno pokaže kako zapravo WildC.A.T.S. i preko nih ostatak Wildstorm ergele može organski da se integriše u DC univerzum. To bi svakako bio idealan ishod, ali čak i u neidealnoj varijanti, za sada su WildC.A.T.S. izrazito zabavan, blago transgresivan strip koji mogu da lepo čitaju i stariji i mlađi. Pa sugerišem da probate. Amazon serijal ima ovde.