U sklopu akcije proveravanja na kom se stepenu evolucije trenutno nalazi regionalna produkcija, pogledao sam prošlogodišnji bugarski hit, Жълт олеандър, odnosno Žuti oleander, odnosno Yellow Oleander ako vas baš zanima distributerski naziv na Engleskom jeziku. Ova je crna komedija urađena u jednom izrazito žanrovskom ključu i mada ne mogu da kažem da sad nešto poznajem modernu bugarsku kinematografiju, čini mi se da film u dobroj meri odskače od onoga što biste očekivali da dođe iz regiona. Ovim hoću da kažem da je u pitanju „pravi“ bioskopski film, bez pretenzija da je u pitanju festivalska, jelte, ozbiljna disekcija trenutnog stanja u zemlji, regionu, Evropi i svetu, bez agresivnog oslanjanja na tradicionalne trope i teme i bez, jelte, naglašenije artističkog izraza a sa, naprotiv, dosta sigurno demonstriranim zanatom. Režiser ovog filma, Lačezar Avramov je pre ovoga uradio samo jedan celovečernji film, u tandemu sa istim scenaristom po imenu Dimiter Stojanovič i ovo je bila ozbiljnija, dramska forma sa bračnim parom koji iz Kanade dolazi u Bugarsku radi veštačke oplodnje ali u tragičnom incidentu gubi bebu. No, Avramov je pre svega televizijski autor sa serijom Точно В ПетЬк Пет (aka Friday Five Sharp) koju radi od 2015. godine.

Точно В ПетЬк Пет je emisija kratke forme u kojoj glumac Kitodar Todorov ima satirične monologe obraćajući se direktno u kameru, secirajući realnosti (i apsurdnosti) bugarske politike, unutrašnje, ali i spoljne, u kontekstu članstva ove države u Evropskoj uniji ali i jednog čvrstog ostanja na, jelte, Balkanu. Ova serija je u Bugarskoj prilično popularna a Kitodar Todorov je na osnovu nje izrastao u jednog od omiljenijih glumaca u ovoj državi.

Otud nije neko čudo da će Avramov za svoj drugi bioskopski film, ali prvi koji ima, reklo bi se, komercijalnije ambicije, uzeti baš Todorova da igra glavnu ulogu. Ovaj robusni, iskusni glumac ima i fizionomiju i harizmu potrebne za odrađivanje uloge namazanog, oportunisitičkog psihijatra transformisanog u političara, poslanika Evropskog parlamenta sa velikim ambicijama i manjkom skrupula, a kako naspram njega stoji mlada i vrlo upečatljiva Stefani Ivajlo, mislim da je kasting za Žuti oleander bio pun pogodak.

Ovaj film je, da se razumemo, srazmerno jeftina, ne sasvim kamerna produkcija, ali film napraljen na malom broju lokacija i sa vrlo skromnim ansamblom likova, čiji je najimpresivniji čin ne to žongliranje sa likovima koji svi do kraja pokažu da imaju tajne agende i minimalno dva seta etičkih standarda, već naprotiv, jedna ubedljivost same produkcije, sa kvalitetnom maskom, efektima, kostimima, osvetljenjem, montažom i pre svega scenografijom koji, da i to bude jasno, dosta duguju Holivudu, ali što je i u redu jer ovaj film svakako gađa publiku koja uveče seda ispred televizora da pogleda nešto zabavno i opuštajuće – a ne i banalno – i prijaće joj taj prepoznatljivo ugodni, dobro podmazani kvalitet produkcije.

Scenografiju ovde svakako vredi istaći kao jak adut filma jer se najveći deo scena događa u velikoj lovačkoj kući a zapravo velelepnoj vili koju je otac glavne junakinje, bivši general i karijerni diplomata podigao za sebe da ima gde da provodi letnji odmor kada se vrati u Bugarsku. Sva u tamnom drvetu, puna stilskog nameštaja, luksuznih kreveta, statua rimskih papa i kojekakve druge ornamentike, ova je kuća karakter za sebe i daje celoj produkciji jedan klasični trilerski kvalitet. Direktor fotografije, Torsten Lippstock uglavnom vrlo uspelo koristi ovaj enterijer i njegovu šumsku okućnicu da filmu podari pravilnu atmosferu mračne, crne ali zabavne komedije.

Što se tiče vođenja priče, film nije savršen, ali mislim da demonstrira dovoljno pozitivnih elemenata da zabavi gledaoca. Možda je najveći problem sa Žutim oleanderom to da naprosto ne umire od originalnosti i ovo je jedna vrlo oprobana formula koju Avramov nastoji da osveži satiričnim elementima vezanim za – ponovo – bugarsku politiku u kontekstu evrointegracija. No, čini mi se da film od toga da bude puka stilska vežba, makar za ne-bugarskog gledaoca, spasava ne ta satirična dimenzija koliko brz tempo i solidni performansi glavnih glumaca.

Jer, da bude jasno, likovi u ovom filmu su vrlo tipski i već od prvog kadra jasno vam je ko je kakav. Todorov igra profesora Kitova, jednog, rekosmo, uspešnog psihijatra i još uspešnijeg političara čiji uspesi ubrajaju ne samo visoku poziciju u internacionalnoj partiji koja u svom imenu uspeva da ima i konzervativizam i liberalizam, te mesto u evropskom parlamentu, već i mladu, trofejnu ženu Joanu, čiji su roditelji stradali u strašnoj nesreći a koju je on strpljivim terapijskim radom spasao ponora suicidne depresije i nagradio, jelte, brakom. Naravno ovom je čoveku sve u njegovom okruženju samo alatka za osvajanje više moći i uticaja, pa već na početku vidimo da on ženu drži na strogom režimu pilula i ucenjivačkih, geslajterskih verbalnih tehnika.

Veče u velikoj vili u provinciji počinje najavom da šef partije, bivši italijanski premijer a koji je najavio svoje povlačenje sa čela partije, dolazi u goste, na piće i razgovor o budućnosti stranke, i supruzi se sugeriše da prema gostu bude više nego predusretljiva, dok suprug odlazi hitnim poslom da gostuje na jednoj od prestoničkih televizija. Naravno, pravi zaplet filma počinje kada se supruga posle, jelte, pretpostavljamo divlje noći budi i zatiče visokog gosta nepomičnog na patosu.

Od te tačke na dalje film se prilično zabavno odmotava u smeru kreiranja nekoliko scenarija koje kontrolom opsednuti psihijatar smišlja ne bi li iz smrti svog šefa partije izvukao maksimum koristi za sebe. Preplašena supruga insistira da treba zvati policiju ali stvari se komplikuju i time što u kuću provaljuje njen bivši dečko, Mario, lokalni diler droge koji želi da njenog muža ucenjuje lascivnim snimcima njegove današnje zakonite družbenice, ali i pokazivanjem da njen drugi prijatelj iz mladosti, kratkovidi Ilija, koji se sada stara o kući i okućnici kada tu nema nikog i lamentira nad slikarskom karijerom što ju je napustio kada je njegova muza (dakle protagonistkinja) otišla u beli svet da bude manekenka, i dalje gaji ne samo simpatije za Joanu, već i neku vrstu opsesije. Naravno, kako to u ovakvim narativima već biva, scenariji postaju sve komplikovaniji, tela kreću da se gomilaju a kalkulacije koga se sve može i kako ubiti, da bi policijski islednici poverovali u povoljan scenario po profesora Kitova postaju sve bizarnije složene.

Žuti oleander ne uspeva baš sve svoje končiće da savršeno poveže u celinu, pa od ovog filma ne treba očekivati jednako zabavan narativ kao što je bio recimo Glass Onion. Ima ovde sa jedne strane scena koje su višak – na primer ona sa policijskom patrolom na drumu – a sa druge strane su neki likovi nerazvijeni i nije najjasnija njihova istorijska spona sa protagonistima (tu je i blago preglumлjivanje na strani Leonida Jovčeva), tako da filmu svakako ne mogu da pripišem stopostotno holivudski kvalitet.

No, on na svojoj strani ima to dvoje odličnih glavnih glumaca i vrlo lepo urađeno finale. Todorov i Ivajlova su veoma solidni kao veoma očigledno patološki izopačen par u kome je ona očigledno zlostavljena i iskorišćena strana a bez potrebe da film upada u pamfletska objašnjavanja za gledaoce sa jeftinijim kartama. Otud se i njen osvetnički plan a koji saznajemo tek nakon finala filma, zapravo u flešbeku što ide tokom odjave, doživljava kao ultimativno pravičan, jer odgovara ne toliko na koruptivne ambicije beskrupuloznih muškaraca u centru zapleta koliko na njihovu intuitivnu nameru da žene koriste kao sredstvo i ne vide ih kao osobe. Tako da i njen potez u poslednjoj sceni koji bi u nekom drugom kontkstu delovao kao puka zloba ovde ima dimenziju rodne osvete a koja u celom narativu legne vrlo prirodno. Naravno, Ivajlova je odlična u svojoj ulozi naspram raspoloženog Todorova a kamera i vrlo dobar saundtrak (Ace Vapcarov) daju finalu vrlo zadovoljavajući kvalitet, čime se film završava na najbolji način.

Žuti oleander, dakle, nije savršen, ali jeste demonstracija da se u Bugarskoj može raditi znatno više u žanrovskom departmanu od prostog izvođenja radova za holivudske direct-to-streaming projekte. On je vedar i zabavan i pored svoje apsolutno mračne teme i njegova satira, mada jednostavna i ne odveć ambiciozna, bez sumnje će rezonirati i sa ovdašnjim gledaocem. Stotinak minuta koje nisam požalio.