Uprkos zdravom razumu pogledao sam prošlogodišnji akcioni triler Marka Williamsa, Blacklight, a što dokazuje da imam previše slobodnog vremena, slabu kontrolu impulsa i nezdravu (erotsku?) fiksaciju na Liama Neesona. Bilo kako bilo, Blacklight je film koji već i imenom priziva niskobudžetne ’90s trilere i svakom ko hoće da čuje sa razdaljine od bar jedno trideset kilometara saopštava da se uz njega neće dobro provesti.

Avaja, Liam Neeson je sa Taken od sebe napravio brend koji se sada eksploatiše tako da i naivni, a dobronamerni ljudi poput mene kažu „Ali možda će ipak biti okej“ i saspu sto minuta svog dragocenog vremena koje nikada neće dobiti natrag u gledanje jedne jedva tehnički kompetentne papazjanije opštih mesta i „straight from the headlines“ tematike.

Nagađate, Liam Neeson je i u ovom filmu čovek koji ima „a particular set of skills“ i kome se ultimativno porodica nađe na udaru – aluzije na Taken su ovde besramne i nimalo suptilne do te mere da se čovek mora zapitati da li Neeson zaista ne može da radi ništa bolje na pragu osme decenije svog života. Taken je bio film sasvim neoriginalne premise i neobične, internacionalne produkcijske postavke ali je on svoju reputaciju izborio besprekornom egzekucijom. U osnovi samo još jedna varijacija na stivensigalovski akcijaš u kome čovek praktično natprirodnih borilačkih i istražiteljskih veština proseca put kroz dehumanizovani čopor pripadnika etnički kodifikovanog organizovanog kriminala na misiji da zaštiti nešto što mu je sveto, Taken je pokazao da se od ovakve premise može napraviti zdrav, punokrvan akcioni film koji usput i potkazuje neke partikularne amaeričke paranoje.

Blacklight je, nažalost, mnogo bliži standardnoj stivensigalovštini iz njegove bugarske faze, relativno isprazni triler u kome akcije ima na kašičicu a tenzija se pored slabog zapleta i jedva korektne glume održava mood-shotovima između svake dve scene i kolornim filterima.

Osim što je ovo snimljeno u Australiji. Liam Neeson je sa Markom Williamsom snimao i Honest Thief iz 2020. godine i prosto je zabrinjavajuće da čovek koji je nekada igrao u Star Warsu danas snima ovakav drek. Williams je jedva kompetentan režiser kome je ovo tek treći film iza kamere – on se uglavnom bavi produkcijom – a snimanje obaveljeno velikim delom u Kanberi podrazumeva i gomilu lokalnih glumaca u neobjašnjivim ulogama Amerikanaca koji govore sa jakim ozi naglaskom.

Zaplet je makar zasnovan na nekim aktuelnim događajima, prikazujući varijacije na Black Lives Matter proteste i mladu političarku – koja podseća na Alexandriu Ocasio-Cortez – čija karijera biva nasilno prekinuta atentatom koji je, očigledno izvršila, jelte, služba. Preokret u ovom filmu je da za razliku od ’70s trilera na koje se Blacklight oslanja za potrebu te svoje paranoje prema državnim agencijama (čuje se tu i Džefersonov govor koji objašnjava da je država u najboljem slučaju nužno zlo a u najgorem nepojmljivo zlo), ovde ubijanje po zadatku vrši FBI.

Sa druge strane, Neesonov lik, Travis Block je najbolji prijatelj direktora FBI-ja, a koji za biro radi posebne zadatle što se tiču spasavanja ali i reprogramiranja agenata koji su posle godina u deep cover operacijama malko pobrkali prioritete i možda i blago „gone native“.

Ovo nije loš ugao da se iz njega krene u film koji se zasniva na pokušaju FBI agenta da ode u medije sa dokazima da direktor biroa ima tajni program uklanjanja politički destabilišućih faktora i Block, koji ovom agentu pokušava da pomogne da vidi stvari „na pravi način“ zapravo sam shvata da je bio naivan i da njegov najboji prijatelj, gulp, zaista ima program eliminacije politički destabilišućih faktora. Pošto je do tog trenutka verovao da je mladu političarku što je mobilisala mase STVARNO slučajno zgazio neobeleženi džip na ulici i, eto, huh, policija nije uspela da nađe nikakav trag o počiniocu.

Neesonov lik bi morao da ima oštećenje mozga da se ponaša ovako kako se ponaša u ovom filmu i scenario, svestan toga, ga prikazuje kao čoveka sa kompulzivno-opsesivnim poremećajem koji mu, doduše pomaže da svoj posao radi bolje jer vidi i kapira mnogo više detalja nego druge osobe (što, naravno nije ono kako ovaj poremećaj radi ali DOBRO) ali mu s druge strane userava civilni život gde on pokušava da izgradi prirodan, prijatan odnos sa unučicom i svojom ćerkom a njenom majkom koje ga vole ali ih zrači njegova stalna paranoja vezana za bezbednost.

Ima tu dosta interesantnih teza u scenariju, naravno, ali film je u realizaciji skarabudžen na najgori moguć način, bez uzročno-posledične veze pa čak i bez bazične logike. Kada krene lov na rogue agenta koji oće da ode u medije, likovi se pojavljuju na mestima gde je to potrebno bez ikakvog objašnjenja kako znaju da treba da budu tu, Neeson koji je inače prikazan kao superheroj biva zaustavljen jednom običnom ogradom, a mračni tipovi koji inače presuđuju civilima bez mnogo obzira nekako nikako da presude bilo njemu bili novinarki koja je rešila da istera istinu na čistac.

Naravno ni na metanivou film ne pravi potreban napor da stvari posloži u ikakav logični red. Ispada da direktor FBI ceo program ubijanja političara i novinara pravi na svoju ruku, bez dosluha sa ikakvom, jelte, „dubokom državom“, nego tako, misli da neke ljude bolje da uklonite a već će se posle demokratija sama snaći. Ovde nema ni ideološkog pa čak ni nekog naprednijeg konspiratološkog programa, a logistika direktora Federalnog istražnog biroa je na nivu parodije. Em su svi dokazi koji mogu da ga oteraju na robiju uredno spakovani na jedan dobro organizovan harddisk, em sve asasinacije rade dva ista lika koji se čak ni ne trude da se maskiraju kad usred dana ubijaju ljude na ulici pred desetinama svedoka.

Ovaj „kako mali Đokica zamišlja deep state“ igrokaz bi ipak bio probavljiv da je akcija snimljena bolje. Neeson ima taj izmučeni, zbabljeni performans tokom celog filma, ali on je i dalje solidan glumac koji ima harizmu i prezentnost u kadru. Ostali glumci su šaroliki ali akcija je ono gde film tone. Par automobilskih potera režirano je korektno ako već ne uzbudljivo, ali kad Neeson treba da se pošiba, to su scene sastavljene od samih rezova i kadriranja koje treba da sakrije više nego što treba da pokaže. Pucnjava pred kraj filma u kući direktora FBI je ipak pomozi bože maštovito osmišljena da se film ne završi baš kao potpuna propast, ali je nažalost finale u kome ni ne vidimo kako to Neesonov lik svog starog prijatelja natera da sagne glavu pred konceptom pravde potpuno ispušteno. Makar je Travis Block dobio svoju porodicu nazad? Pa, jeste, sem što nije ni jasno zašto je ona uopšte i nestajala i kako EKSTREMNO nekompetentni FBI koji gledamo svojim očima (ozbljno, direktor Biroa nema čak ni telohranitelje i ko god hoće može da ga kidnapuje ili ubije u ofisu, na ulici, u njegovoj kući…) uspeva da istovremeno bude preteće prisustvo koje ukida telefone, briše tragove o ljudskom postojanju i prekida pozive broju 911 kad taj broj okrene pogrešna osoba.

Blacklight je, nažalost, podsećanje da će NEKO dati (udahnite duboko)  43 miliona dolara za pravljenje filma čiji je jedini kvalitet da ima istog glavnog glumca kao Taken i da će omažirati Taken lošim, neobjašnjivim piruetama u zapletu koje nemaju smisla i samo odvlače resurse od nečeg što je mogao biti probavljiv akcioni film. Skoro da se brinem šta će Williams sa Neesonom sledeće uraditi.