Pročitao sam Marvelov miniserijal Thunderbolts koji je uspeo da između Septembra i Decembra prošle godine izgura solidnih pet brojeva i ostao sam malo i zatečen koliko su Jim Zub, kao scenarista i Sean Izaakse kao glavni crtač (uz asistencije koje su dali Netho Diaz i Victor Nava, ovaj drugi na tušu, te kolorista Java Tartaglia i leterer Joe Sabino), dali ovom serijalu energije u njegovom startu, podigli potencijal u stratosferu, da bi ga na kraju nekako na brzinu završili sa petim brojem i ostavili gomilu nerazrešenih elemenata zapleta ali i emocija u čitaocu.

Da ne bude zabune, Marvel ovo nije najavljivao kao novi tekući serijal o Thunderboltsima, od starta se znalo da pričamo o miniserijalu od pet brojeva, no, energija koja pršti sa svake table prvih par brojeva je intenzivna i zamamna i prosto nisam mogao a da se ne ponadam kako će čitaoci odreagovati pozitivno, kritičari krenuti da strip dižu u nebo a prodaja da premaši i najsmelije procene pa da Marvel onda u nekom momentu najavi kako se ovo transformiše u tekući naslov. Naravno, to se nije desilo i to je sada jedna prilična greota. Naprosto, Marvelu, ali i nama, čitaocima, nedostaju stripovi o superherojskim timovima usredsređeni na likove i njihove karakterizacije, a čiji zapleti neće nužno stalno biti o pretnjama koje ugrožavaju čitav svet ili čitav univerzum, ili celokupnost vremena. Thunderbolts je sa svojim početkom obećao baš ovakav narativ, sklopljen oko ekipe drugo- i trećepozivaca, postavljen u interesantan politički kontekst i izgrađen oko serije sukoba sa negativcima sa dna tabele, a tokom kojih je veća briga bila kako izbeći kolateralnu štetu koja donosi loš PR i podsmešljive novinske naslove, nego kako trijumfovati u borbi. Smisleno postavljen na neke narativne niti prethodnih Marvelovih stripova, ovaj je miniserijal delovao kao ugodan „televizični“ strip gde ćemo uživati u interakcijama likova i urbanom mizanscenu u kome se odvija borba za miran san stanovnika Njujorka radije nego da gledamo IKONE i brinemo se da li će multiverzum nestati.

Za one koji ne znaju baš sve detalje, istorijski, Thunderbolts je strip o superherojskom timu sastavljenom od bivših superzločinaca koji pokušavaju da se iskupe za nekadašnje grijehe radeći na polzu društva, uglavnom u nekoj formalnoj saradnji sa vlastima. Tokom četvrt veka od nastanka, članovi tima su se menjali ali je ova premisa uglavnom zanimljivo korišćena, i spretni scenaristi su uspevali da likove tipično bez mnogo dubine, kreirane da budu džakovi za udaranje od strane superheroja, pretvore u konfliktne i interesantne antiheroje.

Poslednji serijal Thunderboltsa pisao je Jim Zub pre pet godina i ovaj kanadski scenarista se generalno specijalizovao za pisanje o timovima u Marvelu uključujući Avengerse i Championse, a kao samoproglašeni opsesivac kontinuiteta, on i jeste bio dobar izbor za ovaj miniserija, nastavljajući se na dve interesantne premise iz stripova prethodnih sezona.

Jedna je to da je nakon događaja iz Devil’s Reign o kome sam pisao ovde, Kingpin konačno izgubio poziciju gradonačelnika Njujorka i da ga je na tom mestu zamenio, pa, superheroj, i povremeni član Avengersa, Luke Cage. Druga je pad Clinta Bartona, odnosno Hawkeyeja u moralno sivilo nakon veoma hvaljenog miniserijala Hawkeye: Freefall od pre par godina i generalno razmišljanje o tome kuda se dalje sa njime može krenuti.

Hawkeye je jedan vrlo važan lik za Marvel utoliko što se em radi o osobi bez supermoći koja učestvuje u radu nekih od najmoćnijih superherojskih timova na planeti, em je u pitanju bivši kriminalac koji je dobio priliku da se iskupi i, kako i sam kaže u ovom serijalu, nekoliko puta pomogne i da se spase svet. A opet, interno, on uvek u sebi ima sumnje u to da li je dostojan da sedi rame uz rame sa nosiocima najveće vrline, bogovima i neopisivo moćnim superherojima, dok ga eksterno neretko podsećaju na njegovu kriminalnu prošlost i propituju je li on zapravo „zaista“ na strani dobra.

Utoliko, nakon njegovog problematičnog isterivanja pravde u Freefall, činjenica da mu Luke Cage daje šansu kao predvodniku novog Thunderbolts je ne samo značajna za ovog junaka, već i u skladu sa njegovom istorijom, u kojoj je on već i proveo neko vreme na čelu ovog tima. Sa druge strane, tokom Kingpinove vladavine Njujorkom su Thunderbolts bili zaista samo gomila kriminalaca u službi grada, namenjena zastrašivanju građana, i sa novim timom Luke Cage pokušava da napravi jasan PR zaokret: nakon superzločinca na čelu grada, gradonačelnik je superheroj, a onda će takav čovek imati i smislen tim superheroja na javnom budžetu koji će odgovarati na pretnje kakvim normalna policija nije tehnički dorasla.

Utoliko, ovaj serial je formatiran po ugodno prepoznatljivim linijama: Hawkeye ima onu uobičajenu kombinaciju lakomislenog bravada i dubokih sumnji u sebe, tim je sastavljen od ili iskusnih a nepoznatih ili upečatljivih ali mladih i neiskusnih superheroja različitih setova moći, a kako je i običan policijski rad karakterisan haosom i nepredvidivim situacijama na terenu, tako se i neutreniran, pa pomalo i nekompatibilan novoformirani tim superheroja ne snalazi baš idealno kad ga bacaju iz akcije u akciju.

Prava je sreća da većina neprijatelja sa kojima se Thunderboltsi susreću nisu neka sila i da je gradskoj administraciji najveća glavobolja kako da se odbrane od optužbi da njeni nameštenici prave više materijalne štete od samih kriminalaca, te kako sklopiti ugovore sa marketinškim agencijama za akcione figure i reklamiranje parfema, ne bi li tim kostimiranih junaka barem nekako sam platio deo svojih troškova. Tako da se prvi deo ovog serijala bavi zanimljivim karakternim radom i odnosima među likovima u timu. Hawkeye pokušava da bude pravi vođa (i ne ide mu) a i drugi članovi tima često moraju da se više bore sa sopstvenim sumnjama u sebe nego sa neprijateljima. Što je vrlo lepo odrađeno pogotovo što su neki od Hawkeyejevih članova tima apsurdno moćne osobe (America Chavez, Monica Rambeau ili Kara Killgrave, ćerka Purple Mana sa njegovim moćima potpune kontrole uma), a Zub uspeva da relativnu disfunkcionalnost tima predstavi organski i zainteresuje čitaoca za odnose članova i to da ih vidi kako na kraju trijumfuju, ne samo pred neprijateljem već i u anketama javnog mnjenja.

Ovo je istovremeno i duhovit i pitak i finom akcijom nabijen narativ, ali se ton prilično menja u poslednje dve epizode kada postaje jasno da ovo NEĆE biti tekući serijal i da će se Thunderboltsi ovde završiti. Tonalno, strip ovde odlazi u drugom smeru i umesto „another day in the office“ postavke prva tri broja, dobijamo tu proverbijalnu veliku pretnju koja može da uništi čitav svet i koju taj disfunkcionalni tim sumnjivih ili samo nepotvrđenih heroja mora da porazi. Zub i ovo odrađuje minimalno korektno, ali prelaz u tonu je primetan i strip se završava ne zatvarajući gomilu otvorenih pitanja – od ključnih, kao što je šta je bilo „autentično“ ponašanje glavnog junaka a šta uticaj zloće iz pozadine, pa do banalnih ali intrigantnih kao što je ko je dođavola Gutsen Glory, odakle je došao i zašto izgleda kao Cable – pa je nemoguće ne osetiti blago razočaranje.

Što se grafičke opreme tiče, razočaranju tu nema mesta. Izaakse ima vrlo lep, pitak i za praćenje lak stil, dodatno ulepšan odličnim Tartaglijinim kolorima i Sabinovim uvek inventivnim leteringom i zvučnim efektima. Izaakse ume da stripu podari pravi odnos superherojskog glamura i jedne karakternije, televizičnije drame i komedije smotane u istu palačinku a Netho Diaz i Victor Olazaba koji gostuju na trećoj epizodi se fino uklapaju u generalni ton i dinamiku stripa.

Thunderbolts je, dakle, ispao uglavnom kako treba, ali je nemoguće ne zažaliti što strip sa ovoliko potencijala naprosto nije imao prostora da ga realizuje. Ostaje nada da će nekakva naredna (skora) inkarnacija Hawkeyeja ili kakvog sličnog serijala preuzeti nerazrešene narativne niti ovog i da ćemo dobiti zadovoljštinu u ne tako dalekoj budućnosti. Do tada, pročitajte Thunderbolts, prijaće vam, a možete ga na Amazonu kupiti ovde.