Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za prvu pravu džez Nedelju ove godine možda je sasvim prikladno da se ponovo vratimo muzici koja zaziva harmolodičke principe Ornettea Colemana, čak i ako je do njih stigla sasvim odvojenim putanjama. Danas slušamo živi album koji je snimio kvartet Jade trubača po imenu Nick Malcolm a koji je nazvan Live at Cafe Kino.

Nick Malcolm je Britanac, trenutno predavač u školi Wells Cathedral u Somersetu, jednoj instituciji koja se hvali tradicijom dužom od milenijuma, a  gde podučava decu sviranju trube. Sam Malcolm navodi sledeće muzičare kao svoje učitelje: Ambrose Akinmusire, Chris Batchelor, Dave Wickins, Ralph Alessi, ali je takođe nastupao i svirao i sa velikim imenima britanske jazz i improv scene kao što su Roger Turner, Shabaka Hutchings, Mark Sanders i mnogi drugi. Njegov izraz je u velikoj meri improvizatorski ali ne usmeren isključivo u smeru slobodne improvizacije pa se Malcolmovi bendovi u dobroj meri oslanjaju na džez gruv i smele ali prepoznatljive harmonske sklopove. Do 2015. godine njegov glavni projekat je bio Nick Malcolm Quartet sa kojim je snimio tri albuma, da bi sa trećim, Real Isn’t Real iz 2019. godine njegov zvuk istovremeno evoluirao kroz dodavanje ženskih vokala, ali i inspirisao ga na narednu fazu njegovog rada, odnosno na kvartet Jade.

Jade je osnovan nakon pauze koju je trubač pravio iz zdravstvenih razloga i zamišljen je kao istovremeno dekonstrukcija muzike koji je Malcolm već radio sa prethodnim sastavom, ali i kao pronalaženje novih formi koje će „čist“ jazz ukrštati sa drugim žanrovima na, pretpostavka je, plodonosan način. Sam autor kaže da je u ovoj fazi slušao dosta britanske muzike iz domena dubstepa i hip-hopa (Burial, JDilla) ali i elektroakustičke projekte Wadade Leo Smitha, te da su na rad ovog kvarteta uticali i čikaški AACM ali i engleska crkvena muzika. Sad to zvuči jako komplikovano i treba se setiti da je Malcolm i povremeni izvođač kompozicija savremene akademske muzike (pominju se tu naši stari znanci čije je radove izvodio za BBC 3: Richard Barrett i Iannu Dumitrescu), ali muzika na albumu Live at Cafe Kino ima jedno vrlo izraženo kinetičko jezgro i gruv koji možda nije „čist“ jazz ali čija je svrha da pokreće telo i tera ga u jedan ritualni ples, kako bi cerebralna dimenzija ovih kompozicija imala  pravilan temelj da se na njega osloni.

Pored Malcolma na trubi u ovom kvartetu tenor saksofon svira Jake McMurchie, saksofonista, diplomirani matematičar, po profesiji web-dizajner rođen u Južnom Londonu, danas nastanjen u Bristolu. Sa Malcolmom ovaj muzičar sarađuje redovno pa i posle penzionisanja Jade kvarteta, njih dvojica nastavljaju saradnju u postavama Out Front, a koja je novi Malcomov glavni projekat, ali i Jazz Defenders koji predvodi George Cooper. Malcolm i McMurchie imaju vrlo primetnu hemiju i lepo je znati da njihova saradnja i dalje traje, a saksofonista pored ovoga predvodi i svoj akustični kvartet i svira sa još par projekata. Naglašava da ga je Keith Tippett regrutovao za svoj bend kao zamenu za Paula Dunmalla ali da je veliki pijanista, nažalost preminuo baš na dan kada je McMurchie trebalo prvi put sa njim da nastupi.

Na kontrabasu i električnom basu na ovom koncertu nastupao je Will Harris, londonski muzičar koji regularno svira sa kvartetima Kevina Figesa i Andyja Haguea, sa McMurchiejem je u sastavu Michelsona Morleyja a svira i sa Karen Street’s Streetworks i Colman Brothers. Harris na ovom snimku ima ne samo jako topao i snažan zvuk na oba instrumenta već i odličnu tehniku koja garantuje stalno mutirajući, a opet nenametljiv, kinetički gruv.

Postavu zaokružuje bubnjar Ric Yarborough za koga Malcolm kaže da je ključna komponenta ovog projekta ne samo na ime svog osećaja za ritam i gruv već i po tome kako koristi sempler i elektroniku koji igraju važnu ulogu u dekonstruisanju (i, pretpostavićemo, rekonstruisanju) Malcolmove muzike. Yarborough za sebe veli da bubnjeve svira od druge godine (!!!) mada da je počeo da ih formalno uči „tek“ od sedme, a da je sa 14 pošao u muzičku školu u Chethamu da uči perkusije. Tamo ga je tri godine drilovao ugledni David Hassell, pa kasnije Dave Walsh a Sophie Hastings mu je dala poduku iz brazilske i kubanske muzike tako da Ricova profesionalna karijera obuhvata svirku u mnogim stilovima. Na konzervatorijumu u Birmingemu je studrao kod Tonyja Levina i počeo da svira i sa velikim imenima (na primer Wayne Shorter), što ga je na kraju dovelo do profesionalne karijere koja i danas traje.

Live at Cafe Kino je snimljen u kafeu Kino u Bristolu Marta 2019. godine, dakle godinu dana pre pandemijskih problema koji su stigli na evropski kontinent. Malo me i uplaši pomisao da je ovo skoro četiri godine star snimak ali je on i dovoljno dobar i zanimljiv da me taj strah ne odbija od čina slušanja. Jade je odličan, usviran kvartet sa jasno izraženim konceptom i mada ovo nije muzika za svakoga – ali koja muzika JESTE za svakoga? – već sam kvalitet zvuka i pomenuta hemija među muzičarima su dovoljni da obezbede interesovanje i pomno slušanje.

Dekonstruktivni element ove muzike se zaista čuje u semplovima koje Yarborough koristi da zada ritmičku srž nekim od pesama a preko kojih će muzičari uživo improvizovati. Ovo su kratki lupovi udaraljki, harmonskih instrumenata pa i vokala, obrtani u kompulzivnim ponavljanjima, ali i manipulisani u realnom vremenu po uzoru na hip-hop ili trip-hop didžejeve i kombinacija živog bubnja i obrćućih semplova je ovde potentna i vrlo sigurno tera muziku napred.

No, glavni deo ove muzike je svakako više „jazz“. Malcom na trubi zadaje osnovne teme i one su često melodične pa i uzdržano emotivne, sa jasnom idejom da budu odjek neke postojeće teme (ili emocije) i postave osnov za improvizovanje. Sam Malcolm solira na ovom albumu čak manje nego McMurchie koji ima snažan i topao ton na svom tenor saksofonu i pun je zdravih improvizatorskih ideja. Kako je ovo muzika zasta više rađena u ključu harmolodike nego „klasičnog“ free jazza onda u njoj nema takmičenja u brzini i ko-će-jače izduvavanju, već se sve podređuje gruvu i njegovim mutacijama. Ovde je ritam sekcija presudna, naravno i Yarborough i Harris su dobar tandem koji mehanicističke ritmove i mikroskopske molekule bas-frekvencija stalno raspoređuje u novim formatima kako se ređaju taktovi, nudeći muziku koja zvuči istovremeno i mašinski i organski – kao da je mašina stekla samosvest i eksperimentiše sa oslobađanjem od svog programiranog ponašanja.

U principu, rekao bih da ovom albumu fali malo editovanja odnosno da samoj muzici fali možda mrva autorskog usmeravanja od strane Nicka Malcolma jer su kompozicije veoma dugačke i često se pretvore u možda i previše opsesivno igranje sa malim ritmičkim strukturama i njihovo nežno, možda suviše uzdržano dekonstruisanje/ rekonstruisanje. Kada duvači uđu u zvučnu sliku prominentnije, soliraju snažnije ili zajednički razvijaju temu, ova muzika zvuči puno i usmereno. No, opet, ovo donekle jeste jasan ishod harmolodičkog pristupa stvaranju muzike i sloboda u interpretaciji osnovne ideje ovde daje te dugačke, dinamički ujednačene kompozicije mehaničko-organskog gruva i sanjive, oprezne improvizacije. Uz vrlo dobar zvuk i enzutijastičnu publiku, meni je to sasvim prijalo:

https://greeneyesrecords.bandcamp.com/album/jade-live-at-cafe-kino