Pročitao sam DC-jev miniserijal The Flash – The Fastest Man Alive, a koji je izlazio između Septembra i Novembra ove godine, sa idejom da bude prikvel za film The Flash koji će u bioskope doći… čekajte da proverim… u Junu naredne godine? Ne bi se reklo da je u pitanju sjajan tajming, ali ovde treba imati na umu u kakvom se haosu trenutno nalaze i DC i Warner generalno, pa onda i filmski studio zadužen za DCEU filmove partikularno. U trenutku dok ovo kucam internetom lete vesti o ozbiljnom pretumbavanju DCEU produkcije, gde i sam James Gunn kaže da sigurno „neće svako biti zadovoljan“ i prilično ubedljivim abrovima da posle Aquamana 2 Jason Momoa gubi ovu ulogu i bive prekomandovan da glumi Loboa (na koga, da se složimo, zaista znatno više liči) a da Wonder Woman 3 nikada neće biti napravljen. Dok za ovo drugo ne mogu da kažem da je loša odluka, uzimajući u obzir abismalni Wonder Woman 1984, Aquaman je svakako bio jedan od uspelijih DCEU projekata a veliki deo njegovog uspeha počivao je na Jasonu Momoi pa deluje pomalo sumanuto da se takav serijal prekida – u nečemu što se sada već i poluzvanično označava kao konačni raskid sa DC univerzumom koji je osmislio Zack Snyder – a da se jedan od najupitnijih projekata što su iznikli iz Snyderversea – dakle The Flash – i dalje ne samo gura u bioskop već je i već najavljeno da je već i počeo rad na nastavaku. SULUDO!

Hoću reći, Warner je već bez mnogo drame i ceremonije bacio u đubre praktično gotovo Batgirl film, obrazlažući da se ne uklapa u postojeću kreativnu viziju iako je fer reći da je čitava istorija DCEU filmova bila obeležena odsustvom vizije, konfliktnim vizijama, stalnom promenom vizije u hodu i, jelte, generalno problemima sa vizijom. Bunkerisanje filma od preko devedeset miliona dolara sa likom koga obožava znatno drugačija demografija od standardne „bro“ ekipe koju vezujemo za Snyderverse ponudu je možda bila potrebna i bolna odluka, ali utoliko je neobičnije da se The Flash i dalje sa dosta sigurnosti kreće ka bioskopu, makar i tempom presporim u odnosu na ono koliko je protagonist tog filma brz.

Da budemo malo i fer, produkcija filma The Flash je bila usporena i raznim pandemijskim problemima kao i generalnom raspadom Snyderove vizije, Affleckovim ispadanjem iz kombinacije i Reevesovim ributovanjem Betmena, ali svakako je najproblematičniji element ove produkcije glavni glumac, Ezra Miller koji je tokom prethodne dve godine od lepuškastog bivšeg dečka Zoe Kravitz transformisan u ne-binarni kovitlac droge, nasilja, zlostavljanja žena, paranoidnih epizoda, mensonovskih mesijanskih deluzija, maltretiranja i zastrašivanja žena i dece, provala, tuča i generalnog problematičnog ponašanja koje znatno prevazilazi ionako visoki holivudski prosek. Miller je – koristim muški rod samo zbog udobnosti – na kraju ušao u tretman vezan za koloplet mentalnih oboljenja od kojih pati, a Warner je iz nekog razloga i dalje spreman da mu veruje i film polako ali sigurno gazi ka svojoj letnjoj premijeri.

Već sam više puta pismeno izrazio žaljenje što je Miller – protiv koga nemam ništa, da ne bude zabune – uopšte bio kastovan za ulogu Barryja Allena/ The Flasha, imajući u vidu veoma uspešnu CW-ovu televizijsku seriju The Flash koja je naređala osam finih sezona i najavljuje devetu, i finalnu za Februar iduće godine, a u kojoj je Grant Gustin dao vrlo, vrlo solidnog Barryja Allena/ Flasha. Naravno, nije praksa da se televizijske produkcije koje je radio drugi studio tek tako pretope u DCEU radove, i sasvim je, jelte, moguće da će film The Flash tonalno i koncepcijski imati sasvim drugi smer i ambiciju od CW-ove serije…

…osim što nam prikvel strip o kome danas pričamo pokazuje da zapravo neće i da je, što se postavke tiče, sve praktično kao prepisano iz serije. Barry Allen je ovde i dalje mladi, razbarušeni policijski forenzički saradnik koji pokušava da karijeru superheroja nekako uravnoteži sa karijerom laboranta koji stalno kasni na posao i mora da smišlja sulude izgovore što ne radi onako prilježno kako njegovi veliki talenti sugerišu da bi trebalo, njegov otac je i dalje u zatvoru, nepravdedno jelte, osuđen i Barry često odlazi u posete da pokaže ocu da nije zaboravljen ali i da od veterana borbe za pravdu dobije po koji savet i čašicu moralne podrške, Central City je i dalje mesto na kome je prizor superheroja relativno egzotična stvar…

Kenny Porter, koji je napisao ovaj miniserijal je već izvesno vreme pouzdani DC-jev saradnik koji svakako još nije dobio priliku da radi sa nekim tentpole serijalima ali polako uspostavlja reputaciju radeći stvari kao što su DC Mech, Batman: Urban Legends, Superman: Man of Tomorrow, razni one shotovi, specijali itd. Iako je radio i za druge izdavače (Top Cow, ali i SEGA, za koje je pisao strip po mojem omiljenom igračkom serijalu Ryu Ga Gotoku), Porter je svakako DC-jev čovek u ovom trenutku a što demonstrira i činjenica da mu je poveren prikvel za film koji dosta toga treba da dokaže kada se pojavi u bioskopu. Hoću reći, neko u DC-ju veruje u Portera.

Ili ipak ne, nego je ovo projekat koji je neko nekada zakazao i na kraju ga je valjalo i napraviti pa je uredništvo nahvatalo Portera, ispričalo mu šta otprilike ovo treba da bude a onda počelo da skroluje po telefonu da nađe crtače koji su a) slobodni i b) jeftini kako bi se sve ovo završilo što pre, i na kraju smo dobili The Flash – The Fastest Man Alive, strip koji niti ima nekakav veliki razlog da postoji sam za sebe, niti služi kao nekakav značajan uvod za film i upoznavanje čitaoca sa likovima koje, kao, ne poznaje.

Jer, mislim, The Flash je svakako lik mnogo bliži mejnstrim publici nego što je, na primer Aquaman, sa tekućim serijalima koji su neprestano u prodavnicama poslednjih nekoliko decenija, sa uspelom televizijskom serijom na ekranima (i uspešnom starom televizijskom serijom iz devedesetih koja je u mnogome izdržala test vremena), sa jasnim, prijemčivim setom moći i zanimljivom galerijom protivnika. Reći da je The Flash jedan od članova Justice League kome zapravo nije potrebno nikakvo predstavljanje i koji je spreman da utrči u bioskop je prosta istina.

Porterov serijal otud odmah dolazi u koliziju sa onime što znamo o The Flashu već time da je smešten u period nakon filma Justice League i da prikazivanje glavnog junaka kao jedva-kompetentnog nespretnjakovića koji se tek uči superherojskom poslu naprosto ne deluje saobrazno činjenici da smo ga u biskopu gledali kako se roksa sa parademonima i izlazi na crtu Beowulfu.

Ali hajde, to da se ovde malko narušava uspostavljeni kontinuitet je argument važan samo najnrdovskijim nrdovima, The Flash – The Fastest Man Alive svakako ima drugih problema koji su važniji čitaocu, kao što je nekonzistentnost crtačkog stila između tri epizode, ali i jedan ispran, generički ton kojim su ove priče pričane.

Ideja je svakako zdrava, The Flash – The Fastest Man Alive je jedan back to basics narativ o mladom superheroju koji tek počinje da ispituje granice svojih moći i ovde je ta koncepcija da The Flash može da brzo trči resetovana na svoju osnovnu razinu uzbudljivosti. Otkrivanje sposobnosti da vibrira molekule svog tela i prolazi kroz čvrstu materiju je posebno šokantno za mladog Allena i ovo je zdrava osnova sa kojom Porter radi – decenijski čitaoci Flashovih avantura navikli na putovanja kroz vreme, kosmičke trake za trčanje, terminologiju kao što je „speed force“ itd. će se ovde i sami prisetiti koliko je ipak slatko i simpatično bilo u Srebrnom dobu kada je Barry bio samo baja koji jako brzo trči i sve rešava shvatljivim, plauzibilnim setom moći.

Što se zapleta tiče, Porter ovde radi sa generičkim materijalom. U prvoj epizodi imamo konfliktnog negativca i superheroja koji pokazuje ne samo moć već i plemenitost – plus dobijamo dugačku sekvencu u kojoj Batman mladog Flasha podučava borbi – ali već druga je puki „monster of the week“ džojnt sa jednodimenzionalnim negativcem i Flashom koji mora još malo da nauči da koristi svoje moći. Treća ima negativca sa nejasnim setom moći ali makar interesantnom agendom i ovde se motiv negativca koji svoja nepočinstva čini javno da bi privukao investitore ponavlja, pokazujući da Porter misli kako ga nije sasvim iskoristio u prvoj epizodi. I nije, ali je ovaj negativac naprosto manje zanimljiv a njegovo ucenjivanje građana Central Cityja da mu isporuče Flasha ako ne žele da on uništi grad deluje kao prepisano iz Spajdermena i, rekosmo, prilično generički ispisano.

Nisu ovde zapleti toliki problem, mada jesu prilično nemaštoviti, koliko je Porterova obrada ravna i bez peviše kreativnosti. Dijalozi i karakterizacije su naivni i uprošćeni, sa likovima koji naglas izgovaraju poruke što bi trebalo da nam ih je priča prenela suptilnije, indirektno, nijansiranije. Sve podeća na crtani film po toj naivnosti i nemaštovitoj neposrednosti poruke, osim što, naravno, crtani filmovi rađeni po DC-jevim propertijima po pravilu imaju ZNATNO ambicioznije zaplete i bolje ispisane dijaloge. Porter ovde pruža korektan minimum ali ipak samo minimum.

Što se crteža tiče, sva tri crtača koji su radili na ovom serijalu su išla na dinamičan, energičan lejaut i intenzivne boje, ali priznajem da bih više voleo da je ovo rađeno u maniru Srebrnog doba, kome tonalno priče najviše i naliče. Prvu epizodu radio je Portorikanac Ricardo López Ortiz i mada je ovo svakako dinamično, energično nacrtano, priznajem da su mi jaki kompjuterski kolor (Romulo Fajardo Jr.) i stalno krivljenje „kamere“ bilo malo i previše „bučni“ i da ova epizoda zahteva nešto više odmerenosti u pripovedanju. Drugu je crtao i kolorisao Argentinac Juan Ferreyra, jedan iskusan DC-jev saradnik i mada i ovde imamo posla sa „razvaljenim“ lejautom i agresivnim bojama, imam utisak da su kadriranje i generalna naracija bolje odmereni. Treću epizodu nacrtao je svakako najpoznatiji od sve trojice crtača, Amerikanac Jason Howard i njegov vrlo crtanofilmoski stil i kolor su nekako najuspeliji u celom serijalu, uklapajući se uz ton i dinamiku same priče. Letering je svuda radio Steve Wands, radeći i sam sa puno iskrivljenih zvučnih efekata i raznobojnih fontova da se uklopi u generalnu razbarušenu estetiku.

The Flash – The Fastest Man Alive je, rekoh, nepotreban strip ali on nije i nužno loš. Ovo je, ako zaista ne znate ko je i šta je The Flash jedna ne sjajna ali ipak dovoljno funkcionalna introdukcija koja će vam približiti lik i njegovo okruženje, preneti vam uzbuđenje vezano za njegove moći i verovatno dovoljno zainteresovati da film pogledate. Opet, ovo je, kako rekoh, puki minimum i mada čitalac koji je nov u svemu ovome možda neće prepoznati koliko su zapleti i dijalozi generički, ne mogu da ne pomislim koliko boljih stripova o The Flashu bih mu preporučio kada bi me pitao. Svakako, ako ste zainteresovani, ovaj serijal imate na Amazonu na ovom mestu, pa pogledajte sami.