Pročitao sam grafički roman A Taste for Blood koji je originalo u Junu ove godine na Francuskom jeziku objavio belgijski Le Lombard da bi ga nama lingvistički ograničenima pre nekoliko nedelja na Engleskom ponudio Europe Comics. U originalnu nazvan Le Gout du Sang, ovo je i pomalo namerno napadan naziv za strip koji se tropima krimi-trilera bavi sa jedne satirične pozicije.

Autor ovog stripa je Debuhme, alias Philippe Baumann, švajcarski crtač iz Friburga koji se nakon završavanja škole Ecole Supérieure des Arts St-Luc u Ližu uglavnom bavio ilustracijom za magazine i novine. Stripovi su usledili, kratki, novinski i magazinski, a što mu je 2016. godine obezbedilo nagradu Raymond Leblanc nazvanu po jednom od najvažnijih belgijskih strip-izdavača koji je, takođe, i osnovao Le Lombard. Naravno, ta nagrada je vodila i u potpisivanje ugovora za njegov prvi album za Le Lombard, De la nécessité d’avoir un ours chez soi, da bi mu ovogodišnji A Taste for Blood bio drugi samostalni strip. Debuhme je i član kolektiva Cartooning for Peace (tj. Dessins pour la Paix) osnovanog u Francuskoj 2008. godine u naporu da se glas stripadžija podignut u borbi protiv rata ali i drugih nepravdi ojača. Ova dosta dinamična organizacija (koja ima i podršku Francuske vlade između ostalog) se između ostalog aktivirala i u toku pandemije COVID-19 a posebno treba ceniti promovisanje vrlo različitih tema, od svesti o seksualnom i rodno zasnovanom nasilju pa do strip-radova afričkih autora.

Iako A Taste for Blood ima naslov koji bi mogao da nas asocira na vampirsku tematiku u pitanju je, kako rekosmo kriminalistički triler koji se bavi mafijašima pa je sklonost ka ukusu krvi iz naslova više, jelte, metaforička nego stvarna. No, da ne bude nejasno: samo zato što niko ovde nikom ne pije krv ne znači da je A Taste for Blood strip za decu, naprotiv. Ne dopustite da vas prilično umiljat Debuhmeov crtački stil prevari, na kraju krajeva već na naslovnoj strani ćete videti jednog od likova kako se sprema da satarom zakolje pevca a kad krenete da čitate, pa… da kažemo da neće samo taj pevac nastradati od naoštrenog sečiva…

A Taste for Blood je inspirisan dvema stvarima iz autorovog privatnog života. Jedna su duge šetnje po šumi u opštini Pierrafortscha, koja je deo Friburga, a druga je činjenica da se njemu malo zamanta u glavi i smuči kada vidi krv. Otud se ovaj strip dobrim delom događa u švajcarskoj provinciji i njenoj šumi a glavni junak se doslovno onesvesti kada vidi krv.

Mafijaš koji ne može da podnese prizor krvi je samo jedna od satiričnih ideja koje je Debuhme ubacio u ovaj narativ. No, A Taste for Blood je generalo zamišljen kao crna komedija koja će pored satiričnih tonova imati i slepstik komponentu. Zapravo početak ove priče prilično dobro sažima ton i ambiciju stripa, sa prizorom glavnog junaka koji je upravo slupao kola na šumskom drumu – zapravo VAN šumskog druma, upadajući u uvalu koju nije video jer je blenuo u neprecizni GPS – i koji psujući dolazi do obližnje farme da potraži pomoć da bi se tamo onesvestio od užasa videći kako gazdarica rutinski na panju odseca glavu petlu satarom a telo zatim, bez glave, sa krvi koja šiklja iz patrljka, trči po dvorištu.

Ovo je, složićemo se neprijatan prizor a koji i ja imam negde u sećanju, verovatnije kao lažnu uspomenu na nešto što mi je pričala baba nego kao nešto što sam svojim očima video, no, hoću da kažem, nije nefer reći da pošten čovek, pogotovo iz grada, zaista može da se oseti malo slabo kada vidi nešto što je u seoskim domaćinstvima puka rutina.

Za Debuhmea je ovo tek odskočna daska za priču koja se postavlja dekonstruktivno u odnosu na klasične mafijaške narative. A Taste for Blood u suštini operiše sa mnogo klišea iz starih filmova iz šezdesetih i sedamdesetih godina a onda se trudi da ih potkaže kao klišee i u priči nađe humorističku energiju na ime te subverzije. Na primer, Aldo, glavni junak ovog stripa je, jelte, krupan, namrgođen muškarac koji je odrobijao devet godina zbog učešća u ubistvu iz nehata tokom mafijaške pljačke, ali koji istovremeno ne podnosi prizor krvi. No, dalji preokret pokazuje da se njemu gadi samo sveža krv i da je zapravo radio u kasapnici kao klinac i nema problema sa krvlju koja je već, jelte iscurela, a što zgodno dođe kada u ovom narativu krenu da se gomilaju tela kojih se nekako treba osloboditi.

Iako nacrtan kao dečiji strip, A Taste for Blood je zapravo VRLO crnohumorna priča u kojoj se mafijaška ubistva i komadanja tela tretiraju kao humoristički ali i zastrašujući motiv. Debuhme zapravo piše A Taste for Blood kao komediju zabune u kojoj Aldove bivše mafijaške kolege svom dugo utamničenom ortaku pripisuju žudnju za osvetom – jer je u zatvoru bio ne svojom krivicom, kao svojevrsni žrtveni jarac – a protagonistkinju, Lou, ženu bivšeg mafijaškog knjigovođe, doživljavaju kao nejaku, ranjivu udovicu koju će biti lako ucenjivati. Naravno, trik ovog stripa je što su karakterizacije savim obrnute. Aldo je, u principu dobar čovek koji kriminal doživljava kao puku profesiju i nema ama baš nikakve nasilničke tendencije, dok je Lou žena koja i pored časnog života na farmi sa živinom i dobroćudnom kujom Fridom zapravo ima svoju mračnu stranu. Pomenuti elementi slepstika pomažu da se ovo sve proguta i da čitalac ne provodi previše vremena razmišljajući o konotacijama ponašanja nekih od likova.

Ne bih da prepričavam priču u detalje jer preokreti i neočekivane sekvence nepredvidiih događaja zapravo čine srž uživanja u ovom stripu, ali do svog kraja A Taste for Blood uspe da nam ponudi i harizmatične i humorističke negativce, i zaranjanje u prošlost, kao i rad sa likovima koji se menjaju i sazrevaju. Nije ovo, da ne bude zabune, najdublji narativ na svetu i on se uglavnom zadovoljava tom humorističkom dekonstrukcijom klasične mafijaške pripovesti, ali ima šarma.

Šarma svakako ima i Debuhmeov crtež koji je oslonjen na tradiciju franko-belgijskog stripa ali je onda i nešto dinamičniji i prvljaviji od tipičnog eržeovskog rada čiste linije. Debuhme voli da se povremeno igra sa šrafurama, da u kolorisanju ide malo preko linije i kreira šum, a kadriranje mu je značajno filmskije nego što bi bio standard za baš klasični franko-belgijski rad. Likovi su karakterni i vizuelno pripovedanje i humor su pristojni i mada A Taste for Blood nikada ne upada u kategoriju „lepog“ stripa, pa čak ni impresivnog u grafičkom smislu, on je vrlo korektan, funkcionalan i bez ikakvih problema prenosi sve potrebne informacije.

Shvatam da to ne zvuči kao neka ogromna pohvala ali A Taste for Blood i nije strip sa nekom ogromnom ambicijom, čini mi se. U pitanju je uredna, suva crna komedija koja nema pretenzije da bude nekakav ekspanzivni narativ niti da likovima daje više dubine nego što je potrebno, oslanjajući se na sugestiju tamo gde je ona dovoljna i ovo je pitak, za čitanje lak strip koji vam neće promeniti pogled na svet ali će vas zabaviti. A to je sasvim u redu. Europe Comics ga prodaje ovde.