Mi se zajebavamo, ali tokom poslednje dve decenije Južna Koreja je postala jedan od globalno najozbiljnijih igrača u domenu filmskog medijuma. Nije da sam sada otkrio nekakvu dobro čuvanu tajnu – korejski je film od početka veka prepoznat na svetskom nivou na ime svojih osobenih umetničkih radova a zatim na ime svojih žanrovskih, komercijalno uspešnih projekata – a i nemali broj korejskih režisera postali su velika imena i radili i izvan azijskog konteksta. No kada čovek pogleda film kao što je Alienoid malo se trgne i shvati da nakon što su raspakovali i sažvakali horor film, akcioni triler i istorijski spektakl sa zombijima, Korejci sada dolaze i po onaj najveći trofej – naučnofantastični (kvazi)superherojski spektakl, kakav ni zemlje kao što su Indija, Kina ili Japan (ili, jelte, Rusija) još uvek ne snimaju sa ovakvom sigurnošću.

Naravno, odmah ovde moramo da udarimo nekoliko zareza – Alienoid je za sada samo jedan pokušaj spajanja azijskog borilačkog akcijaša i naučnofantastične fantazije, i kao takav on je divalj i neuredan, ni nalik na već etablirane radove koji dolaze iz Japana (recimo u Ultraman serijalu) ili Indije (KGF, RRR i ostali spektakularni akcijaši sa pucanjem i pevanjem), pomalo kao nastao iz tri odvojena scenarija koje je neko ubacio u mašinu za seckanje papira pa posle dao deci iz lokalnog obdaništa tubu lepka da ih spoje u jedan dokument, ali Alienoid ima jednu impresivnu energiju i, uprkos svojoj divljački prekomplikovanoj narativnoj premisi, jednu čitkost i lakoću praćenja radnje koji ga postavljaju par stepenika iznad tradicionalne azijske ponude i čine utoliko atraktivnijim zapadnoj publici. Dong-hoon Choi koji je ovo napisao i režirao je jedan od komercijalno najuspešnijih – i važnije, konzistentno uspešnih – južnokorejskih autora žanrovskog filma, sa osobenim potpisom vezanim za kriminalističke, heist i špijunske trilere (The Thieves, Assassination, The Big Swindle, Tazza: The High rollers…) i nije neko preterano iznenađenje da će baš on biti taj koji pogleduje prema holivudskoj superherojskoj konfekciji i misli „ja ovo mogu bolje“. Choi je pre trinaest godina već imao jedan uspešan izlet u akcioni film bogat specijalnim efektima i istorijsko-fantazijske tematike, Jeon Woo-chi: The Taoist Wizard, i ovo je bio veoma solidan napor iz koga je posle nastala i televizijska serija, no, sa Alienoid je vidan trud da se sve podigne na viši nivo i zaista zaigra u međunarodnoj areni.

Naravno, skoro dvoiposatni film na Korejskom koji izgleda kao da se rimejk Terminatora i Hiddena u istom fimu sapleo i upao na set nekakve produkcije braće Shaw je i narativno i žanrovski verovatno isuviše konfuzan da bi pretendovao na skidanje Marvelovih filmova sa njihovog zlatnog prestola, ali Alienoid na svojoj strani ima tu čitkost i jasnu, efikasnu režiju koja čini da gledalac čak i ako nije još u glavi pohvatao koje tu zaista ko i u kojoj je vezi sa pričom, u svakoj sceni ima potpuno jasnu konekciju sa likovima, njihovim motivima i ulozima koji su na kocki, pa su drama i akcija što uslede opipljivi. Choi pritom akciju režira izvrsno, kombinujući brutalan kaskaderski rad, upečatljive koreografije, artističke uglove kamere i digitalne efekte za nešto što na kraju deluje kao oživljeni strip mnogo više nego većina onoga što je Holivud izbacio tokom proteklih par sezona.

Hoću reći, gledajući Alienoid imao sam sve vreme taj ugodni osećaj kao da sam ponovo klinac koji u bioskop odlazi (ili pali televizor) rasterećen od diskursa, spreman na dva sata lude zabave u kojoj neću nužno odmah shvatati zašto scene idu baš ovim redosledom, ali će do kraja sve biti u redu jer će naši pobediti i pritom izgledati MNOGO ŠMEKERSKI dok pobeđuju.

To da su južnokorejski i generalno istočnoazijski filmovi vizuelno uglancani do visokog sjaja je već i kliše na koji će se i mnogi kritičari pozvati kada kritikuju fimove za nedostatak supstance skriven iza vizuelnog vatrometa, ali Alienoid je svakako pre svega film-spektakl, akciona, borilačka ekstravaganca sa robotima, taoističkim čarobnjacima, džipovima, pištoljima i jednim magičnim ogledalom koje u minut do dvanaest postaje fokus apsurdno zabavnih specijalnih efekata. Naprosto, ovo jeste film koji mora da vas impresionira na vizuelnom planu jer ako mu to ne pođe za rukom, on neće raditi ni na jednom drugom nivou.

Alienoid ima iritirajuće komplikovanu postavku za priču koju želi da ispriča i zaista deluje kao da je nastao spajanjem nekoliko nezavisnih scenarija ali jedna od najboljih stvari u vezi sa filmom je da Choi do kraja uspeva da stvari poveže u koliko-toliko koherentnu celinu i da gledalac dobija isplatu za trud koji je uložio. Nakon sat i po praćenja dva čini se skoro potpuno nepovezana narativa od kojih se jedan dešava u četrnaestom veku a drugi u Septembru ove godine, Choi spretno otvara karte, slaže kockice i uvodi film u furioznu brzinu kojom se ovaj vozi do eksplozivnog finala. A nije da je furioznosti i eksplozija do tada manjkalo. Velika prednost junžokorejske kinematografije je i dalje to koliko je u njoj produkcija i dalje jeftinija u odnosu na američke standarde pa se ne samo dadu napravit spektakli sa stotinama kostimiranih statista i kompleksnim scenografijama za desetinu cene koju bi platio neki američki studio, već je i akcioni film sa specijalnim efektima poput Alienoida slobodan da u svojoj strukturi ima akcione scene mnogo češće, žešće i bez predigre koja je karakteristična za, recimo Marvelove filmove. Utoliko, Alienoid izgleda lepršavo, slobodno, pomalo i drsko razuzdano u odnosu na, na primer, Marvelov Shang-Chi, film takođe pun azijskih vizuelnih motiva i borilačkih veština, jer ne mora da prati “formulu“ i može mu se da i akciju i komediju i horor i dramu raspoređuje redosledom koji Choi određuje, radije nego da se drži ustaljene, školske dinamike.

Naravno, ovo je mač sa dve oštrice jer se (ne samo) zapadna publika ONOLIKO navikla (i navukla) na formulu i Alienoid sa svojim naizgled haotičnim i nesređenim pripovedanjem tokom prve polovine može da odbije od sebe gledaoce koji su se taman navikli na ideju robota koji se biju u šahtovima liftova dok svemirski brod ponire nad gradom i ruši seulske oblakodere, kad ih film baci u četrnaesti vek i zaspe kostimiranim lokalnim plemstvom, lutajućim čarobnjacima koji kontrolišu vetar, ljudima koji se pretvaraju u mačke (ili mačkama koje se pretvaraju u ljude?), mladom devojkom koja nosi pištolj u svojoj narodnoj nošnji itd. itd. itd. Mnogo je to i mnogo zahteva od publike koja je navikla da joj se sve sažvaće i odmah razjasni.

Ali opet, Alienoid zaista uspe da do kraja poveže niti svog zapleta i potragu za vrlo skromnim mekgafinom (kristalnim bodežom koji je neka vrsta baterije što je vanzemaljci koriste i za dobro i za loše) poveže sa masom likova koji neće izgraditi neku veliku dubinu ali će njihove motivacije, pa i emocije postati jasne i relatabilne.

Dakle, zaplet: film nam putem sveznajućeg naratora na početku saopštava da vanzemaljci već dugo Zemlju koriste kao zatvor za svoje zločince tako što se prestupnici tajno pohranjuju u tela Zemljana koji toga nisu svesni i gde će kriminalci, suspendovani u tuđem organizmu, na planeti čija će ih atmosfera ubiti za nekoliko minuta ako tela napuste, na kraju umreti zajedno sa svojim domaćinom. Do ovde je jasno, kao što je i jasno da dva robota – Guard i Thunder – sede na Zemlji i nadziru, te sprečavaju očajničke pokušaje bekstva.

No u ovu se formulu odmah upliće putovanje kroz vreme koje je vanzemaljcima dostupno i neki od pobeglih kriminalaca traže način da se sakriju u prethodnim stolećima, posedajući tela nevoljnih domaćina kako bi preživeli. Film nam ovo pokazuje vrlo plastično dajući nam odmah jaku akcionu scenu gde se lukovi i strele iz četrnaestog veka suočavaju sa automobilom iz dvadesetprvog, a roboti i sluzavi vanzemaljci sa sluzavim piplcima prave haos u tradicionalnom etno-selu, ali dalje shvatanje logistike držanja vanzemaljskih zatvorenika na Zemlji, ali i mogućih pobuna i bekstava u kojima zatvorenici kontrolišu svoje ljudske domaćine zahteva dosta objašnjavanja.

Opet, svedočanstvo o Choijevom zanatskom kapacitetu je to da gledalac posle izvesnog vremena shvata sve što se dešava i uspeva da prati logiku koja je zaista zamršena. Pomaže što je predmet za kojim svi jure tako jednostavan i vizuelno upečatljiv i zapravo jedan od najboljih Choijevih trikova je to pažljivo oslanjanje na scenografiju, propove i kostime za prenošenje informacija, radije nego na sam tekst. A što je opet podsećanje na snagu same nacionalne kinematografije. Ovo je na kraju krajeva film u kome isti glumac igra više od jednog lika, a po dvoje glumaca igra isti lik i to da gledalac nikada ne izgubi nit radnje i da zapravo što film duže ide on sve bolje hvata sve komplikovaniju radnju, je zahvaljujući ne samo vrlo dobrim glumcima već i izvrsnom radu kostimografa koji bojama i stilom „kodira“ likove za lakše praćenje. Sa strane specijalnih efekata, ovde se nije štedelo i dosta je para potrošeno na i neke ugledne majstore, od kojih su neki radili i aktuelni Netfliksov horor-hit Troll.

Alienoid je u praksi zaista mešap žanrova i žanrovskih tropa. Dobar deo događaja u savremenom toku priče oslanja se na kombinaciju naučnofantastične akcije i horora, sa jasnim oslanjanjem na Terminatora i Hidden. Ovde imamo „dobre“ i „loše“ robote koji  se bore u svakodnevnim, banalnim urbanim mizansenima na očigled zblanutog stanovništva koje ne zna ni šta vidi, imamo jurnjave automobilima, dronovima i letelicama, lasersku paljbu i koreografski spektakl, pa čak i trop nevoljnog robotskog oca koji mora da se pretvara da brine za ljudsku ćerku.

A onda u četrnaestom veku imamo magiju, blagu političku intrigu i zakazano venčanje, čarobnjaka koji iz lepeze vadi oružja, oruđa i mačke, imamo drvenu arhitekturu i upečatljive kostime i maske, legendarne mačeve, spektakularni wire-fu. Prvih sat i po Alienoid je kao da gledate dva filma koji se nasumično smenjuju ali, kako rekoh, kada Choi krene u spajanje dva kraka priče, ovo je prilično uspešna operacija.

Opet, od Alienoid ne treba očekivati nekakav dubok karakterni rad. Likovi su zabavni i dopadljivi ali nemaju previše dubine i uglavnom su definisani svojim misijama. No, ovo je brz akcioni film sa elementima komedije i glumci su ovde veoma dobri u onome što rade, sa jakim, ekspresivnim performansom – čak i kada su u pitanju roboti – mimikom i telesnom glumom koji filmu daju mnogo energije. Ovo je, ustalom, film u kome dobar deo likova iz trka može da skoči na treći sprat i ta „fizikalnost“ u glumi i u „neakcionim“ scenama je važna da bi nam se prodao koherentan svet u kome ekstravagantna akcija neće delovati kao nalepljeni kompjuterski „sadržaj“ već deo jedne konzistentne realnosti.

I Choi zapravo impresionira i time da je ovo film od skoro dva i po sata u kome nema usporavanja. Nije Alienoid SVA akcija SVE vreme ali gotovo svaka scena jeste set pis za sebe i ovde praktično nema momenata „atmosfere“, nema montaža u kojima protiče vreme, nema nekakvih kvazikarakternih momenata u kojima likovi ništa ne rade nego samo, jelte, „glume“. Alienoid je savršeno vitko, efikasno iskustvo u kome dobijamo svu kreativnost i dovitljivost niskobudžetnog akcijaša a bez za takve filmove karakterističnih praznih hodova i dobijanja na vremenu, i sav SFX spektakl visokobudžetnih blokbastera a bez njihovog često trapavog pokušavanja da se kreira „ozbiljna“ drama. Alienoid svakako ima visoke uloge u svojoj drami – na kraju je čitava ljudska civilizacija ugrožena od strane vanzemaljske zločinačke zavere – ali oni su odlično postavljeni u samim likovima i mada, kako rekosmo, ti likovi nemaju sad neku veliku dubinu da kroz njih gledalac promišlja, jelte, ljudsko stanje, svaki od glumaca nam jasno i uverljivo prodaje svoju motivaciju i svoju investiciju. Naravno, pomenuo sam već da su i borilačke koreografije vrlo dobre i ovde se kaskaderski rad, specijalni efekti i CGI sjajno uklapaju, ali čak je i recimo scena u kojoj je dvoje čarobnjaka otrovano i ne može da se kreće definisana njihovom intenzivnom fizičkom glumom i daje odličnu kombinaciju drame i komedije.

Kliše je već i to da u istočnoazijskim filmovima obično igraju neizdrživo lepi glumci, ali Alienoid ovde ne preteruje i mada ima nekoliko izuzetno lepih fizionomija – pre svih Woo-bin Kim koji je, uostalom, pre glumačke karijere bio maneken – raznolikost likova i telesnh tipova je osvežavajuća za produkciju ovog tipa koja, ponavljam, čini što više može da se dopadne zapadnoj publici.

Za moj račun, Alienoid je uz sve svoje objektivne mane, značajno zabavniji i energičniji ali i kreativno smeliji film od poslednjih nekoliko superherojskih produkcija koje sam gledao (uz, eventualni izuzetak Raimijevog Doktora Strejndža). Sa svojom komplikovanom ali na kraju dobro vođenom pričom, akcijom koja je brza, efektna, dinamična i savršeno spaja CGI sa poštenim radom pravih ljudi koji krvare za naše zadovoljstvo, besprekornom scenografijom i kostimografijom, Alienoid je onakav akcioni-naučnofantastično-fantazijski popkorn film kakav zaslužujemo ali ga retko dobijamo. Komplikovan u postavci ali osvežavajuće neopterećen „loreom“, Alienoid najveći pretup pravi na samom kraju ostavljajući gledaoca sa masivnim klifhengerom i eksplicitno najavljujući nastavak. S obzirom na nedovoljno dobar odziv korejske publike i relativno skupu produkciju, nastavak najavljen za 2023. godinu  bi već sada mogao biti u problemu. No, neka o tome brinu producenti a mi imamo pravo da uživamo u malo ekstravagantne, haotične akcije koja, istina je, od gledaoca zahteva malo više koncentracije da bi pohvatao sve niti zapleta, ali su isplate, pogotovo u urnebesnom finalu što nam stiže nošeno predimenzioniranim šakama, velike.