Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Prolazeći kroz recentna Bandcamp izdanja u kategoriji džeza imao sam nekoliko kandidata za ovonedeljni album koji ćemo zajednički slušati. No, onda sam čuo samo nekoliko taktova sa albuma Driven – Live At Roadburn Festival 2022 a koji je snimio Martina Verhoeven Quintet i znao da imamo pobednika. Iako, tehnički gledano, ovaj kvintet ne svira muziku koja se može uklopiti u taktove. Ili, kad smo već kod toga, ni u klasičnu notaciju dobar deo vremena. A i Roadburn je, sad me vi podsećate, metal festival i pitate se jesam li ja malo pobrkao stvari u glavi.

Ali nisam. Roadburn je, zaista, ugledna manifestacija koja, evo, već više od dve decenije donosi publici kvalitetnu muziku iz domena metala i teškog roka, ali iako je pred kraj dvadesetog veka začet kao način da se promoviše najpre stoner rok, ekipa okupljena oko Roadburn bloga spada u onu kategoriju metalaca sa otvorenim umom i pozitivnom dispozicijom spram raznih sorti eksperimentalne, avangardne i generalno muzike za ljude rafiniranijeg ukusa i pustolovnijih interesovanja. Otud ovaj nizozemski festival već izvestan broj godina pored metala nudi i sadržaje koji su srodni samo po avanturističkom duhu i preziru ka granicama, a koji nemaju nužno ni sličan instrumentarij ni zvuk. Tako su recimo 2018. godine rame uz rame nastupali Crowbar i Damo Suzuki, pa onda Godflesh, Bell Witch, Igorr, Bong Ra i Godspeed You! Black Emperor, Wolfbrigade i Cult of Luna. 2019. godine ste mogli da gledate At the Gates ali i Tryptikon  kako sa jazz i pop orkestrom Metropole Orkest svira ceo album Requiem Celtic Frosta, Mono, Sleep, Heilung, Crippled Black Phoenix, a ove godine su pored grindcorea iz kuhinje Full of Hell ili brutalnog death sludgea Primitive Man na Roadburnu nastupali i The Bug sa Flowdanom (i publika je fantastično reagovala na masivni raggamuffin) pa onda i Martina Verhoeven sa svojim kvintetom koji je oduševljenoj publici priuštio nešto manje od sat vremena izvrsnog free jazza.

Martina Verhoeven je interesantna pojava, umetnica koja paralelno radi u sferi muzike i fotografije ali zapravo najviše radi kao instruktor za mindfulness. I sad, kao neko ko je dosta zadojen čitavom tom tradicijom originalne free jazz generacije koja je u velikoj meri pronalazila inspiraciju u azijskim, poglavito indijskim religioznim praksama i teorijama, nalazim da je zanimljivo da se žena koja vrlo aktivno praktikuje mindfulness (prevodimo li mi ovo kao „svesnost“?) muzički izražava u formi veoma energičnog, veoma ekspresivnog, mišićavog free jazza. Hoću reći, ide to jedno uz drugo iako smo mi skloni da istočnoazijske i posebno indijske duhovne prakse povezujemo sa mirnom, repetitivnom muzikom, dakle svim onim što ovaj album nije.

Verhoevenova živi sa svojm mužem (i, napominje, mačkama i zečevima) u seoskom okruženju u Belgiji i za nju je mindfulness „pre svega veština“. Razume se, tokom poslednjih pedeset godina mnoge istočno/ azijske duhovne prakse su u zapadnu kulturu došle profiltrirane kroz biznis-rešeto preduzimljivih gurua i sasvim je razumljivo biti skeptičan prema svemu što zaudara po new ageu, no, kako mindfulness, i pored njegovih budističkih korena, zapravo danas koriste i u terapiji za recimo ADHD poremećaj, deluje logično da Verhoevenova priča i o tome da ova praksa pomaže kod sindroma sagorevanja ali i depresije.

Enivej, ako se na stranu stavi ovaj deo njenog života, ostaju nam fotografija i muzika. Kao fotografkinja, Verhoevenova je aktivna poslednjih dvadesetak godina i na njenom sajtu se može videti mnogo crno-belih slika muzičara u akciji ali i fotografija prirode, arhitekture i drugih motiva. Paralelno sa razvijanjem svog fotografskog stila, Martina je započela i muzičku naobrazbu, prvo svirajući električnu bas-gitaru, taj standardni instrument koji predstavlja ulaznicu za žene u i dalje vrlo muški kontekst popularne muzike, ali je u njenom slučaju ovo bio bas bez pragova i muzika je bila usredsređena na improvizaciju. Sa projektom 3 Seconds of Air je snimila dva albuma krajem prve i početkom druge decenije ovog veka, a Dirk Serries koji je bio jedan od članova ove ekipe se pokazao i kao presudna ličnost u pogledu daljeg razvoja njene karijere. Da ne pominjem života, jer njih dvoje su se i venčali.

Ako vam ime zvuči poznato to je zato što je u pitanju čovek koji je godinama radio – i gradio reputaciju među ljubiteljima avangardne muzike – pod pseudonimom vidnaObmana, radeći u domenu na međi industrijske i elektroakustične muzike. Serries je po penzionisanju ovog svog projekta napravio i nekoliko koraka u smeru slobodne improvizacije i svoje aktivnosti u ovom domenu muzike krunisao osnivanjem etikete A New Wave of Jazz za koju sam kaže da nije u pitanju nužno potraga za ZVUKOM džeza koliko za njegovom filozofijom koja se može ovaplotiti u razmim formama. Verhoevenova je snimila masu albuma u raznim postavama za ovog izdavača, evoluirajući svoj muzički jezik u smeru džeza prvo prelaskom na kontrabas a onda i na klavir. Serries je ove godine bio kurator jednog dela programa na festivalu Roadburn – nakon što je na njemu nastupao u raznim formacijama tokom proteklih godina – i nastup Martininog kvinteta je bio postavljen kao veliko finale ovog dela programa.

Ne bez razloga, kao što ćete čuti slušajući ovaj album. Martina je za ovu posebnu priliku okupila izuzetno jaku postavu, a koju predvodi izvrsni portugalski kontrabasista Gonçalo Almeida, čovek čiji sam sastav Ritual Habitual već jako nahvalio prošle godine. Holanđanin Onno Govaert svira opasne bubnjeve, sam Dirk Serries je na gitari a postavu zaokružuje londonski saksofonista Colin Webster, jedan veoma zaposleni free jazz/ free improv muzičar sa već vrlo solidnim diskografskim tragom iza sebe na pedigriranim etiketama kao što su Serriesov A new Wave of Jazz ali i Raw Tonk i gerilcima kao što je recimo Armageddon Nova. Naravno Serriesov uticaj i duh je ono što je celu ovu ekipu okupilo u jedan, jelte, organizam, ali kad svirka krene, jasno je da niko ovde nema nameru da se sklanja ispred iskusnog avangardiste i da je lider ove ekipe pijanistkinja. No, kako je ovo hardcore free jazz tako i liderka ima pored sebe četiri vrlo raspoložena muzičara da sa njima razmenjuje udarce i ogleda se ne u tome ko je jači već ko može onog drugog jače da inspiriše.

Kao što je i običaj, pogotovo u evropskoj free improvizaciji/ free jazzu, ovaj nastup ima dva dugačka seta i kraći bis i sve je usredsređeno na muziku. Ovde nema priče, objašnjavanja, konceptualizacija. Muzičari se izražavaju isključivo svirkom a oduševljeni povici iz gledališta u trenucima nešto tišeg izvođenja potvrđuju ispravnost ovakvog pristupa. Martina Verhoeven Quintet, da odmah razjasnimo, ne svira potpuno apstraktno i mada je muzika najvećim svojim delom atonalna, bučna i, pa, tehnički gledano agresivna, ovo je takođe i najvećim svojim delom free jazz a ne sasvim neidiomatska improvizacija. Sam Serries je u svom evoluiranju iz „zvučnog umetnika“ u „muzičara“ najveći delom bio inspirisan muzikom i filozofijom Dereka Baileyja, britanskog patrijarha slobodne, neidiomatske improv muzike i u njegovom stilu sviranja gitare se svakako čuje mnogo Baileyja sa tretmanom instrumenta kao da je pronađen u šumi i sada proveravate šta sve ova čudna sprava može da uradi, ali kvintet ima vrlo opipljiv, vrlo snažan gruv, iako u neprebrojivom ritmu i, pogotovo uz način na koji Verhoevenova svira klavir, ovo je zvuk džeza, atonalnog, oslobođenog većine harmonskih pravila, ali svakako džeza.

Verhoevenova  je vrlo talentovana muzičarka jer je njena svirka na klaviru naglašeno zrela sa vrlo dobrom osećajem za to kada treba da predvodi i gura ostatak orkestra prema sve jačim i moćnijim krešendima, a kada da se povuče u pratnju i napravi prostora za druge. Almeida nema nikakvu dilemu oko SVOJE uloge i ovde je kontrabas ne tek uzemljenje koje drži ostale muzičare da ne odlete potpuno iz svog žanra, već ekstremno mišićavo, moćno prisustvo u sredini miksa koje daje muzici kinetičnost i težinu. Govaert je brz, dinamičan bubnjar lake ruke koji dobro razume kada treba navaliti snažno a kada voziti prozračni free-swing i on i Verhoevenova daju muzici najveći deo njene natprirodne brzine. Webster je, ispostaviće se, najjača spona sa jazz tradicijom sa svojim izuzetno lepim pristupom temama i njihovom razvoju. Volim saksofonistu koji nema problem da iza njega bukvalno urla četvoro muzičara kao istrčalih iz samog predvorja pakla, skroz u atonalnom, poliritmičkom haosu a da je na njemu da celoj toj urnebesnoj amorfnosti podari glas. Webster ne smara nekakvim filozofskim izvlačenjem meditativnih tonova kakva neretko čujemo kod saksofonista koji nemaju pojma gde da se uključe u muziku koja se ispod njih lomi i mrvi, već vrlo prirodno ulazi sa hardbop temama i solažama i daje muzici jasan smer i orijentaciju.

Priznajem da sam na momente bio sumanuto impresioniran, jer Martina Verhoeven Quintet zvuči kao da slušate neku postavu Cecila Taylora – a što je za mene najjači kompliment koji mogu da dam – i jedina je razlika u tome da ovaj kvintet ne svira svom snagom sve vreme već ima i apstraktnije momente koji perefektno balansiraju agresivnu prirodu ove muzike sa lepim radom sa teksturama i dronovima ali i finom neidiomatskom improvizacijom koja se dalje besprekorno pretapa u novi free jazz juriš. Time Martina Verhoeven Quintet izvrsno sažima istorijat i filozofiju jednog partikularnog krila avangardne muzike a Serries sve na kraju zaokružuje veoma dobrim miksom i masterom koji sa mnogo razumevanja prenose energiju ali i višeslojnost ove muzike. Ako volite free jazz, ako baš baš volite muziku koja je konfrontativna i agresivna a istovremeno prijateljska i želi da je čujete i razumete, Driven je perfektan album da se sa njim ogledate:

https://dirkserries.bandcamp.com/album/driven-live-at-roadburn-festival-2022