Prošla nedelja donela nam je i Follow Me Down: A Reckless Book, peti tom u serijalu koji su pre oko dve godine započeli Ed Brubaker, Sean Phillips i Jacob Phillips kao neku vrstu blagog pivotiranja od uspostavljene formule serijala Criminal što ih je (prvu dvojicu partikularno) služila tokom deceniju i po, te eksperimentisanja sa formatom. Kako smo već ukazivali, serijal Reckless je neka vrsta otvorenog prihvatanja da stripovi ovog tipa, žanrovski ali ne superherojski, ne naučnofantastični, ne fantazijski itd. načelno najveći deo svog posla ostvare kada nakon izlaženja u mesečnim sveskama budu sakupljeni u kolekcije i uđu u knjižare, pored striparnica. Ovo je istina koja je postajala sve istinitija od devedesetih godina prošlog stoleća na ovamo, sa „Vertigo modelom“ koji je zapravo značajno revolucionisao politiku strip-izdavaštva u SAD, naročito kada ju je Marvel pod Joeom Quesadom oberučke usvojio i porodio, između ostalog, „writing for trade“ stil strukturiranja scenarija tako da celine od po pet ili šest epizoda tvore jednu zaokruženu priču koja će zatim u kolekciji čak i čitaocu koji ne prati pomno mesečni serijal biti čitljiva i jasna.

Brubaker i Sean Phillips su svakako sa svojim serijalom Criminal veliki deo prodaje ostvarili upravo kroz trade paperback i hardcover kolekcije, sa mesečnim sveskama koje su rađene više jer je to tradicija, a Reckless je onda programski osmišljen da preskoči taj prvi stepenik i realizuje se u formi serije grafičkih romana koji će imati istog glavnog junaka, i načelno isti mizanscen ali neće biti vezani logikom jednog kontinuiranog narativa koja važi za klasične mesečne serijale, gde svaka sledeća epizoda nastavlja sa mesta na kome je prethodna stala. Reckless je, naprotiv, zaista serija samostalnih priča sa glavnim junakom, koja priznaje kontinuitet između pojedinačnih „epizoda“ ali mu ne robuje u smislu da svaka sledeća mora hronološki dolaziti iza prethodne i radije usvaja just another day i the office pristup koji daje odlične rezultate.

Ovo je, pokazalo se, vrlo oslobađajuće, pogotovo Brubakera koji je sa ovim serijalom sebi omogućio jednu studioznu – da ne pominjem nostalgičnu – rekonstrukciju Los Anđelesa i Kalifornije kasnih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, koja nije zarobljena u linearnom vremenskom toku već kojoj se pristupa iz raznih tačaka na vremenskoj liniji sa prikazivanjem različitih aspekata kulture i istorije ovog vremena i prostora. Za samog Brubakera je ovo svakako i jedan izraženo ličan projekat imajući u vidu njegovu istoriju sa Los Anđelesom i Kalifornijom onog vremena, a što definitivno pomaže da se Reckless izdvoji iz okeana ’80sploitation medija u kome se trenutno davimo. Ovo, dakle, nije projekat smišljen da se nakači na, jelte, kompoziciju koju predvodi Stranger Things i svaki od ovih grafičkih romana demonstrira vrlo proživljenu, ličnu dimenziju prisećanja ovog perioda, sa karakterističnim akcentima i interesovanjima koja možete, ako poznajete scenaristinu biografiju, jasno povezati sa nekim njenim delovima.

Ljubitelji evropskog stripa svakako ovde mogu da podignu obrvu i kažu „dakle, američki strip je otkrio franko-belgijski sistem publikovanja individualnih albuma jednom ili dvaput godišnje, umesto brutalnog argatovanja na mesečnim sveskama, i sad treba da aplaudiramo na inovativnosti?“ klap klap klap, ali treba ovde imati u vidu da neke industrije naprosto imaju svoje uhodane pristupe i da je zanimljivo videti šta se dobija kada se oni napuštaju. Da bude jasno, DALEKO od toga da su Brubaker i Phillipsi prvi počeli sa ovom praksom, treba valjda samo da se prisetimo da je jedan od najprodavanijih severnoameričkih stripova u ovom veku, Scott Pilgrim izlazio isključivo u formi godišnjih albuma, ali u slučaju Reckless vredi primetiti šta je odmak od standarda doneo specifičnom Brubaker-Phillips senzibilitetu.

U prvom redu, nije mu doneo manje rada. Brubaker i dvojica Phillipsa su za dve godine izdali pet albuma dužine od oko 140 strana što je ekvivalent tridesetak brojeva mesečnog stripa. Ovo je postignuto upravo odbijanjem da se proces prikači na mesečni ritam pa je produktivnost rada podignuta. Brubaker je već komentarisao da nikada u životu nije radio više nego što sada radi i da su svi na granici fizičkih mogućnosti – ali kvalitet se neupitno vidi

U drugom redu, pak, Reckless je svojim fokusom na jedan glavni lik, ali i eru omogućio jednu vrstu rafinmana koju Criminal, sa svojim samostalnim pričama i promenljivim protagonistima nije imao. Ako je Criminal profitirao od stalne promene rakursa, mesta, vremena, likova i samo labave povezanosti svega toga u jednom nenametljivom „univerzumu“, Reckless, suprotno, profitira od mogućnosti da se sa glavnim likom, Ethanom Recklessom, „nezvaničnim“ privatnim detektivom koji ljudima rešava probleme što nisu baš za policiju ili registrovane detektive, radi na duže staze, dublje i suptilnije. Brubaker je sa prvim romanom Ethana postavio kao osobu izrazito distanciranu od sveta na ime ozlede mozga koju je pretpeo dok je još radio za FBI i posledičnog odsustva jakih afekata ali je onda svaki sledeći roman pokazivao da Ethan zapravo nije tako uverljivo emotivno i afektivno mrtav kako nam se u svojim unutrašnjim monolozima predstavlja. Trop spaljenog antiheroja koji uglavnom po inerciji tetura kroz život i rešava probleme samo zato što su mu na putu je Brubaker prihavtio sa obe ruke ali onda sa njim napravio nekoliko izuzetnih priča koje klasične noar/ palp zaplete koriste za istoricistička zaranjanja u kalifornijsku prošlost i pronalaženja u njoj identiteta i fenomena koje smo možda i zaboravili.

Follow Me Down: A Reckless Book je u najavi Image Comicsa predstavljen kao „najintenzivnija od svih Reckless knjiga do sada“ i ovo je istina na više nivoa, od toga koliko emocije glavni junak demonstrira tokom priče (a nije BAŠ SVA emocija koju demonstrira bes, mada on preovlađuje), preko tematskog fokusa na neke zaista mračne stvari, pa do činjenice da je ovo revenge-story u kome žena ubija muškarce dok joj privatni detektiv, unajmljen da je pronađe u ovome na kraju voljno asistira*. U tom nekom smislu, ovo je možda i najmanje dobro mesto da se na njemu započne sa čitanjem Recklessa, ne samo jer do sada odrađeni rad sa glavnim likom u mnogome pomaže da se shvati zašto se on ponaša onako kako se ponaša (to jest da ga čitalac ne posmatra kao pukog psihopatu), već i jer i u skladu sa naslovom, Follow Me Down, jelte, ova priča u neku ruku ide korak dalje i dublje u kopanju po neuralgičnim tačkama kalifornijske prošlosti i na svetlost dana iznosi neke ružne, monstruozne istine.

*da, da, slažem se, gledali smo svi Sudden Impact i budite sigurni da ga je i Brubaker gledao i, ne, ovo nije puko prepričavanje tog narativa, daleko bilo

Konkretno, Follow Me Down: A Reckless Book se bavi temama kao što su heroinska zavisnost, zlostavljanje dece, trgovina ljudima itd. itd. itd. i mada su ovo sve srazmerno frekventni motivi u eksploatacijskoj prozi, filmu i stripu sa kojima je Reckless blizak rod, razlika je apsolutno u obradi. U prvom redu, Brubaker kaže da je priču bazirao na nekoliko epizoda iz stvarnog života sa ženama koje lično poznaje koje su trpele slično seksualno zlostavljanje u detinjstvu. U drugom ovde imamo na programu uobičajeno pažljiv, suptilan pristup raspakivanju ovih motiva, gde likovi nisu tu samo da u nama izazovu somatsk odgovor i osvoje par emotivnih poena, već su, pa, STVARNIJI i njihova iskustva deluju realistično a njihove reakcije uverljivo i proživljeno. U trećem redu, Reckless nastavlja sa uvezivanjem vrlo ličnih, srazmerno malih priča koje su u središtima njegovih zapleta sa istorijskim fenomenima koji govore nešto i o duhu Kalifornije, SAD i ljudske vrste uopšte, na jedan nenametljiv a efektan način. Onako kako su neke prethodne epizode pokazvale korpuciju vezanu za urbani razvoj i nasilnu džentrifikaciju značajnih delova Los Anđelesa osamdesetih, tako ova priča prikazuje vrlo mračnu stranu kasnog i post-hipi perioda u istoriji Kalifornije sa porodicama čiji je izraženi antiestablišment stav na kraju završio u izolaciji, zlostavljanju, kriminalu i nasilju. Brubaker ne pravi direktnu sponu sa današnjim konspiratolozima koji su se napili nektara iz voljke Alexa Jonesa ali je iz onog što ovaj strip prikazuje jasno da se radi o istom think-for-yourself mentalitetu koji proizvodi ne nezavisne, radoznale i asertivne jedinke i zajednice, već insularne, paranoične grupe koje žive izvan sistema a što ih često vodi putem uspostavljanja zlostavljačkih obrazaca.

Ethan se ovde i, eh, pa, zaljubljuje. Brubaker voli fatalne žene u svojim noar/ palp radovima ali način na koji se razvija veza između Ethana i Rachel je u skladu sa tim koliko su realističan pristup žanru autori usvojili. Takođe, u skladu sa onim kako su i do sada romani o Ethanu Recklessu tekli, ovo nije VELIKI narativ koji će imati veliko i bučno razreenje, naprotiv, Follow Me Down: A Reckless Book programski ide na to da ima tiho razrešenje, koje je do kraja zapravo i neizgovoreno a onda se nastavlja i posle kraja sa skokom u 2004. godinu pa onda i nekoliko godina dalje u budućnost, gde vidimo do sada najstarijeg Ethana i saznajemo kako se njegov život razvijao posle osamdesetih. Ovo stripu daje jednu iznenađujuće snažnu emotivnu komponentu (pogotovo što je omiljeni sporedni lik, Ethanova saradnica Anna ovde programski odsutna, s obzirom da se najveći deo narativa događa paralelno sa njenom avanturom prikazanom u prošloj knjizi, i to na više od jednog načina) i preliv opore, nepromenljive istorije koja daje nostalgičnom tonu tu njegovu zrelost i ozbiljnost po kojima se Reckless izdvaja od sličnih savremenih radova smeštenih u osamdesete.

Ovo je, dodatno, narativ koji se najvećim delom odvija izvan Los Anđelesa, polazeći od San Franciska a onda se otiskujući u ruralnu unutrašnjost Kalifornije i mislim da to izuzetno inspiriše obojicu Phillipsa da rade drugačije nego inače. Pogotovo je Jacob Phillips ovde u stanju da koristi drugačije kolorne palete i svoj vrlo suptilni, vrlo odmereni a opet ekspresivni rad sa bojom prilagodi okruženjima sa malo veštačkog osvetljenja, malo zgrada, puno slobodnog neba, čistog vazduha i vegetacije. Njegov otac Sean je već toliko dugo partner Edu Brubakeru da slutim da ovaj više ne mora ni da stavlja ikakva uputstva u scenario. Sean Phillips je svestan da većina ovog stripa otpada na Ethanove monologe i da će on ilustrovati veliki delom sasvim mundane scene putovanja, tranzicija između lokaliteta, Ethanovog sedenja ili ležanja dok je izgubljen u mislima… I, mislim, ne znam postoji li crtač na kugli zemaljskoj koji ovakve stvari radi bolje od Seana Phillipsa što će od svega toga napraviti atmosferičan, evokativan grafički rad nadeven naoko beznapornim pripovedanjem koje pored teksta prikazuje svoj sopstveni razvoj zapleta i radnje.

Sve dosadašnje Reckless romane sam ishvalio na sva usta i ovaj trend, ako ste se plašili, očigledno ne prestaje ni sa petim tomom. Brubaker i Phillipsi rade mnogo ali rade izvrsno sa ovim stripom i nadam se da će imati goriva u rezervoaru da nastave ovako još godinama. Brubaker najavljuje da su trenutno spremni za malu diverziju i da nam se sprema neki drugi strip za naredne mesece, ali i da će naredni Reckless roman da se dešava u devedesetima. Malo je reći da ga jedva čekam, a ovaj možete na Amazonu odmah sada kupiti ovde.