Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Dobro je motriti šta radi lisabonska etiketa Clean Feed Records jer, kako smo već više puta utvrdili, ono skoro da ne umeju da izdaju lošu ploču. Naravno, treba da imate određenu inklinaciju ka različitim formama avangarde koja čini okosnicu njihovog kataloga, ali opet, da nemate NIKAKVU inklinaciju, verovatno ovo ne biste čitali. Ove nedelje predstavljamo album koji je izašao krajem Septembra i predstavlja jedan od onih sudara starog i novog, tradicionalnog i futurističkog, pa što da ne i kolonijalnog i kolonizovanog, u nadi da se neke istorijske nepravde isprave a neke očigledne veze iznesu na videlo. Eve Risser Red Desert Orchestra: Eurythmia je album zanosnih ritmova, prijatnih tekstura, nestašne disonance ali i uzvišene improvizacije. On nije jazz u svojoj stoprocentnosti, ali svakako jeste jazz tamo gde se računa – u svom srcu.
Eve Risser je solidno poznata francuska pijanistkinja, kompozitorka, aranžerka i improvizatorka koja za sebe tvrdi da joj je, dok je bila klinka koju su podučavali sviranju klavira, prizor grafičke kompozicije koju je videla sa jedanaest godina raspalio maštu i da ju je to odvelo putem svakojakih maštanja o nekakvim drugačijim muzikama, ali da je njen nastavnik klavira smatrao da je to sve bezveze i terao je da uči osnovne stvari i da, ako već hoće da se bavi tim nekim egzotičnijim muzičkim formama, to mora da bude nadgradnja klasičnije naobrazbe.
Risserova se svakako nije dala obeshrabriti i kako je rasla sve je više svirala improvizovanu muziku, što na klaviru a što na flauti. Nakon što je završila studije u Strazburu posvetila se klaviru ozbiljnije ali ju je sviranje samo klavira i samo klasičnim tehnikama sputavalo pa je, u potrazi za drugim bojama i teksturama sve više posezala u njegovu utrobu i tamo imitirala druge instrumente (kaže trube, saksofone i udaraljke), a prepariranje klavirske unutrašnjosti predmetima koje je sama napravila joj je predstavljalo veliku zabavu. Diskografski je aktivna negde od 2006. godine u različitim postavama, svirajući sa muzičarima kao što su Ron Anderson, Anthony Coleman, Jérôme Noetinger, Fred Lomberg-Holm, Jon Irabagon, Benjamin Duboc, Edward Perraud i mnogi drugi, a njena sklonost ka prepariranom klaviru i snažni improvizatorski instinkti obezbedili su joj mnogo pažnje i liderskih izdanja, između ostalog za Clean Feed.
White Desert Orchestra je bio naziv projekta od pre nešto više od pola decenije baziranog na, kako sama Risserova kaže, mističnom iskustvu koje je imala u kanjonu Bryce u američkoj državi Utah i eklektični album Les Deux Versants se Regardent iz 2016. godine (takođe za Clean Feed) je utemeljio i dobar deo postave koja će ove godine sa Risserovom svirati kao Red Desert Orchestra.
U intervjuu vezanom za, dakle, ovaj album, Eurythmia, Risserova kaže da se osećala prilično limitirano time što je odrastala u jednom elitističkom okruženju, ali da je sviranje sa raznim postavama i pred različitom publikom učinilo dosta na njenoj edukaciji. Zanimljivo je da kaže da je bila i pomalo frustrirana što je njena muzika često kategorisana kao „neslušljiva“ ali da ju je to podstaklo i da razmisli o tome kako pravi muziku. Umesto da je pravi „u laboratoriji“ kaže ona, sada je pravi „za ljude“ i bez obzira što se i dalje izražava u čudnim zvukovima – koji su naprosto deo njenog jezika – ona aktivno traži komunikaciju kroz svoju muziku.
U praksi, Red Desert Orchestra je programski smišljen kao mesto na kome će evropski i afrički muzičari ravnopravno stvarati i, dakle, komuncirati, pa je i prethodna postava dopunjena arsenalom zapadnoafričkih udaraljki: balafon, bara, djembe, ali i prepoznatljivim napevima zapada Afrike. Risserova navodi muziku Malija kao glavnu inspiraciju u nastajanju ovog albuma, ali naravno, pored hipnotičkih ritmova i bogate perkusionističke tapiserije, ovde ima i dosta džez elemenata u jednoj veoma prijatnoj, veoma atraktivnoj fuziji.
Risserova takođe nagašava koliko je važno da se u ovoj muzici prepozna telesna komponenta a što i nije tako teško. Na kraju krajeva, nakon godina sviranja sa free jazz i improv muzičarima koji su programski izbegavali repetitivnost u svojoj svirci, Risserova je ovde prigrlila moć kompleksne, ali prebrojive poliritmije, sasvim eksplicitno tražeći mogućnost da se slušalac zajedno sa muzičarima ubaci u plesni trans.
Ovaj album svakako ima tu finu tenziju između svirke evropskih, školovanih muzičara koji treba da se ubace u nešto spontano, kolektivistički usmereno, primitivno u onom najboljem, primalnom smislu, i muzičara sa zapada Afrike koji ne znaju da čitaju note ali koji na najprirodniji moguć način kreiraju muziku što nije namenjena pukom snimanju i izdavanju već je u značajnoj meri deo stila života zajednica iz kojih oni dolaze. To i jeste taj interesantan i pozitivan spoj između nečeg što je i sama autorka prepoznala kao po prirodi elitističko stvaralaštvo, namenjeno, jelte, nama, srednjeklasnim zapadnim ljubiteljima lepih umetnosti i jednog „narodnog“ muzičkog rada, koji nastaje u sasvim drugačijim okolnostima. Možda je najzanimljivije to da oba ova pola muzičkog spektra imaju zajedničko to da se teško monetizuju ali iz vrlo različith razloga.
Kako je zanimljivo sociološki promišljati ovu ploču, isto je tako zadovoljstvo slušati je. Ona, da ponovim, jeste zvuk tenzije, ali na kraju tenzije koja je pozitivna, puna respekta i koja se završava u harmoniji. Risserova je počinje uvodom bez ritma zasnovanom na jednostavnoj harnmoniji od po tri note koja afričku tradiciju spaja sa avangardnim evropskim istraživanjem boje i teksture. No, već od druge kompozicije, SO, kreće sinkopirani bas-rif i orgija udaraljki. Ova je kompozicija i dalje srazmerno „avangardna“ sa atonalnim klavirskim ubodima i šuštećim analognim sintisajzerom između kojih se provlače duvači, ali je postavljena na osnovi moćnog, neodoljivog ritma.
SA, koja iza nje sledi je srazmerno više džezerska, sa slobodnim ritmom i soliranjem na alt-saksofonu i ovo je zapravo tek aperitiv za centar albuma koji kreće sa DESERT ROUGE, moćnim jedanaestominutnim komadom u kome Risserova pušta da se uticaji koje su na nju izvršili zapadnoafrički muzičari sa kojima je sarađivala poslednjih godina (Kaladjula Band, Nainy Diabaté) čuju bez ikakvog stida i zadrške. I ovde dobijamo lepe džez solaže na duvačkim instrumentima, ali DESERT ROUGE je hipnotičan komad na ime svojih bas-lupova i stalno mutirajuće, kompulzivno pokrećuće perkusionističke dimenzije. Kad negde posle petog minuta orkestar pređe u vokalnu harmoniju, tešlo je pomisliti da nećete već biti u transu i poželeti da u njemu ostanete neograničeno.
GÄMSE je kompletno napisala Risserova i ovo je deset minuta ponovo fantastične ritmičke hipnoze, ali ovog puta i sa nešto više prepoznatljivim džez improvizacijama, pogotovo sa šeficinim raspoloženim soliranjem negde u drugoj polovini gde fraze i melodije začas pređu u dronove i teksture pa se vrate nazad kroz disonance.
HARMATTAN je pesma o suvom vetru koji dolazi iz Sahare i ovo su dva minuta duvačkog drona, a za njom sledi takođe minijaturna PETIT SOIR, isto bez ritma ali ne manje hipnotička. Album zatvara SOYAYYA, kompaktna i plesno aranžirana verzija kompozicije Après un rêve koju je Riserova 2019. godine objavila za Clean Feed kao komad za preparirani pijanino. U novoj verziji u prvom planu je ritam radije nego harmonija ili tekstura i pesma ima radostan, ujediniteljski prizvuk sa muzičarima koji relaksirano sviraju i nesputano improvizuju.
Eurythmia je jako prijatan album. Ne nužno uvek u savršenoj harmoniji, on i osvaja tim zvukom sudaranja različitih shvatanja muzike i njenog izvođenja. Kao takav on predstavlja najbolju od svih fraktura, onu koja podstiče radoznalost i tera na dalje potrage radije nego da samo zaraste.
