Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Jeste li spremni za malo razuzdanog free jazza deco? JESMO KAPETANE!!!!!!! To je odlično jer danas na jelovniku imamo tursko-nemačko-američku koaliciju a ta je tradicionalno najopasnija. Konstrukt feat. Peter Brötzmann & Joe McPhee: w/ Friends | 2022 Remaster je, uprkos reči „remaster“ u nazivu, zapravo prvi zvaničan izlazak albuma snimljenog, nagađam 2014. ili 2015. godine u prostoru Babylon u Istanbulu i jedan savršen sažetak rada turskog sastava Konstrukt u kombinaciji sa dva titana free jazza što su od njih napravila međunarodnu atrakciju.

Konstrukt je osnovan 2008. godine na inicijativu istanbulskog multiinstrumentaliste po imenu Umut Çaglar a sa vrlo očiglednom namerom da se u okviru ovog komboa ljušti propisan free jazz, sav u energičnoj ekspresivnosti i polivalentnim potencijalima. Konstrukt ponegde nazivaju i eksperimentalnim džez sastavom, ali ovo je više na ime stalno mutirajuće postave u kojoj se zatekne i poneki instrument što ge na vezujemo intuitivno BAŠ za džez, a manje na ime nekakve stvarne ambicije da se forma ove muzike de-jelte-konstruiše. Konstrukt uglavnom zvuči baš onako kako zamišljate, stvarajući u tradiciji mahom evropskog (mahom nemačkog i nizozemskog) free jazz izraza koji je američke predloške uzeo slobodno i ukrstio ih sa evropskim artističkim i avangradnim tradicijama za leguru u kojoj još uvek ima odjeka afroameričkog revolucionarnog zanosa ali i jedne cerebralnije dekonstrukcije ideja i tradicija još uvek sačuvanih u Americi.

Nije, dakle, neko preterano čudo da je Konstrukt svoju međunarodnu reputaciju ostvario saradnjama sa nemačkim patrijarhom free jazza Peterom Brötzmannom, čovekom koji je uzeo ajlerovski ekspresivni džez i ukrstio ga sa svojim Fluxus bekgraundom, a onda u sve dodao dosta radikalne političke misli, ali i sa američkim ikonoklastom Joeom McPheejem, čovekom koji je u Evropi ostavio ogroman trag niskom izdanja za švajcarsku etiketu HatHut, osnovanu da bi se objavljivala baš njegova muzika. I Brtozmann i McPhee su rado viđeni gosti po raznim free jazz i avangardnim hepeninzima širom Evrope pa su tako više puta svirali i u gradu koji ovaj kontinent spaja sa Azijom, Istanbulu, i tamo, odvojeno, sarađivali sa Çaglarom i Konstruktom.

Dostupno je nekoliko albuma sa snimcima ovih saradnji. Sa McPheejem je Konstrukt snimio Babylon, kao i If You Have Time, a sa Brötzmannom, recimo Dolunay i The Message: Live in Kargart,  i još neki sitan kusur. Brötzmann, koji je sa njima prvi sarađivao – još 2008. godine, nekoliko meseci nakon osnivanja benda – ih je i upoznao sa McPheejem, na festivalu u Krakovu pa je 2014. godine snimljen i taj prvi album u saradnji sa njim. Konstrukt je za ovih skoro deceniju i po nanizao i brdo drugih saradnji sa legendarnim muzičarima iz domena free jazz i avangardne muzike, svirajući i snimajući sa titanima kao što su Marshall Allen, Evan Parker, Keiji Haino, Otomo Yoshihide, Thurston Moore, Ken Vandermark, pa se bez mnogo uzdržavanja može reći da se radi o bendu sa reputacijom.

A koja je, kad preslušate ovaj album, izuzetno zaslužena. Istina je da na w/ Friends | 2022 Remaster McPhee i Brötzmannom zauzimaju centralna mesta u oba seta koja se sviraju, terajući muziku u smerovima koji se njima čine interesantnim i, uostalom, dobijajući i premijum tretman u samom miksu (Çaglar je, recimo, vrlo povučen ulevo i utišan iako radi strašne stvari na gitari), ali free jazz je kolaborativna muzika i u njoj naprosto ne možete da se švercujete pa je zadovoljstvo čuti kako dva bubnjara (Cem Tan i Berke Can Özcan), električni basista (Barlas Tan Özemek) i pogotovo tenor saksofonista Korhan Futacı bez zazora i nekakvog snebivanja uleću u ring sa originatorima ovog zvuka i zajednički zakuvavaju ljutu čorbu.

Nastup u Babylonu i album koji je iz njega proistekao ne pate od ikakvog viška koncepta. Ovde nema filozofiranja, nekakvih cerebralnih uvoda i postepenog podizanja temperature. Iako McPhee ume da radi i cerebralniju, apstraktniju muziku, Brötzmann mi naprosto nikada nije zvučao ubedljivo u ovakvim pokušajima – a čovek svira značajno duže od pola veka – pa je i lepo videti da im momci iz Konstrukta i ne ostavljaju puno prostora da nešto meditiraju. Bubnjarska tekstura na početku prvog seta sklopljena je od superbrze poliritmičke svirke a bas-gitara vozi kompulzivne, dementne lupove i trojica duvača se od početka nadmeću u tome ko će biti glasniji i zabavniji. Ovo je, da bude jasno, kreativno a ne nekakvo destruktivo nadmetanje i početak seta ima jednu skoro obrednu notu iako se ne radi o duhovnoj muzici. Opet, zašto ne bismo uznesenje imali i na čisto profanim osnovama? Muzika je apstraktna umetnost, nereprezentativna i, kako rekoše pametniji od mene, maltene po definiciji iskaz čistog ljudskog duha pa tako i ova ekipa muzičara daje sve od sebe da se ne uplete ni u citate ni u neko suviše respektabilno slušanje ostatka benda već se odmah postiže jedan skoro savršen balans kreativnog haosa gde svi idu u principu u istom smeru, ali različitim putanjama.

Ovo je jedan izuzetno uspeo free jazz džem, jer za četrdesetak minuta muzike skoro da nema momenata u kojima čujete da su muzičari ispali iz raspoloženja i da samo mehanički ponavljaju gestove, trudeći se da se opet uključe u tu višu ravan stvaranja. Skoro da nema ni stajanja; muzika zna da uspori, muzičari variraju dinamiku, ali svirka je sve vreme energična i žustra. U jednom momentu tokom drugog seta, Çaglar koji je do tada pravio haos na gitari zvučeći kao da je u pitanju instrument koji je našao na proplanku u šumi, prvi put ga vidi i sada ga tretira vatrom i šiljatim štapovima da proveri je li živ, pređe na Moog sinsisajzer i ostatak orkestra se uslužno par minuta skloni u stranu da vidi šta će šef da uradi na polju kosmičke improvizacije. Çaglar se vrlo lepo snađe, naravno, ali u prvom sekundu kada se oseti da je rekao većinu onog što je imao, svi ostali muzičari složno grunu u istom trenutku i nastave free jazz šutku od pre par minuta kao da Çaglara nije ni bilo. Ovo jeste jedan gotovo komedijaški incident koji podseća na to da se ova muzka, pogotovo u svojoj evropskoj inačici, vazda naslanjala i na tradiciju apsurda, dade, humora.

Drugde dobijamo i odjeke ajlerovskih religioznih himni ali i romantične barroom svirke, ali naravno da kad god imate posla Brötzmannom, ovo dobijate samo do pola a od pola kreću napukli, distorzirani krici. McPhee i Futaci kao da ga namerno lože sve vreme i Brötzmann zvuči zaista inspirisano. Mada naravno, on ovde nije najstariji. Rođen 1941. godine, nemački majstor je ipak dve godine mlađi od McPheeja koji svoj tenor saksofon na momente zamenjuje džepnom trubom za malo ornetkolmenovskog miniranja, a na šta Brötzmann odgovara prelaskom na tarogato.

Zvuk i miks su vrlo dobri s obzirom da se ovde skoro sve vreme svira vrlo glasno kao i da je u pitanju muzika sa mnogo sitnih detalja, nasumičnih zvukova i buke koja mora biti prepoznata kao integralni deo izvođenja a ne neželjeni šum što treba da bude suzbijen. w/ Friends | 2022 Remaster nije album koji otvara neke nove horizonte ali jeste podsećanje da slobodna, nadahnuta svirka nikada ne izlazi iz mode i snimak jednog impresivnog dejta na kome muzičari sa različitih kontinenata i iz različitih generacija potpuno poništavaju vreme i prostor da bi postigli višeglasno, bučno razuzdano ali nepobitno – jedinstvo. Možda je to utopija rezervisana samo za albume free jazza, ne znam nek to utvrdi komisija, ali ovde mnogo dobro zvuči.

https://umutcaglarmusic.bandcamp.com/album/w-friends-2022-remaster