Kao što sam pre neki dan i pominjao, došlo je vreme i da kažem reč-dve o stripu Kaiju Score koji se poslednjih par sezona isprofilisao kao jedan od najuspešnijih serijala izdavača AfterShock Comics. Na kraju krajeva, ovo je strip za koji su prava na ekranizaciju otkupljena i pre nego što je izašao, što nije PREVIŠE redak fenomen u američkom, jelte, šou-biznisu, ali jeste retko da se radi o stripu relativno malog izdavača i relativno nepoznatih autora. Kada takve stvari čujete za Marka Millara ili Scotta Snydera ili Ricka Remendera, kažete „naravno, ti ljudi imaju reputaciju i njihova imena se prodaju“, no James Patrick nikako nije ime sa tolikom težinom.

Ali možda će biti. Prošle nedelje sam pisao o njegovom stripu Campisi – The Dragon Incident, takođe izašlom za AfterShock Comics i tu sam prilično nahvalio veoma dobro odmerenu kombinaciju mafijaškog, gangsterskog narativa i fantazijskih tropa koja je funkcionisala organski i na kraju napravila neke lepe poente. Tada sam pomenuo i Kaiju Score kao strip sa kojim je Patrick praktično izgradio svoju reputaciju i privukao pažnju Sony Picturesa što je otkupio prava za pravljenje filma još u Avgustu 2020. godine iako je prva epizoda stripa izašla tek tri meseca kasnije, u Novembru. Naravno, filmski (i televizijski) biznis danas u velikoj meri počiva na premisi, čak na „elevator pitch“ sažetku te premise i to da je James Patrick uspeo prijemčivost ovog svog stripa da spakuje u uistinu primamljivu frazu „film Kventina Tarantina koji se događa u nekom ćošku filma o Godzili“ je svakako pomoglo da se Sonyjevim producentim zacakle oči i krene prebrojavanje para koje tek treba zaraditi.

Dve godine kasnije, nismo preterano prišli tom, jelte, skoru, film je još u vrlo ranoj fazi adaptacije (zimus je javljeno da rođeni brat i rođak Jamesa Gunna, Brian i Mark Gunn sede i pišu scenario), ali je inicijalni miniserijal od četiri epizode izašle krajem 2020. i početkom 2021. godine dobio i svoj nastavak u strip-formi, drugi miniserijal Kaiju Score: Steal from the Gods, a koji je izlazio od Aprila do Jula ove godine i dao nam savršen povod da danas nešto kažemo o ovom sjajnom stripu i oba njegova do sada izašla serijala.

O Patricku smo već dali dovoljno podataka pišući o Campisiju prošle nedelje ali koautor ovog serijala se crtač Rem Broo o kome ne znam praktično ništa ali čiji je izuzetno osobeni i energični stil jedna od glavnih karakternih crta Kaiju Scorea. Rem Broo je rođen kao Remus Brezeanu, u Nemačkoj i tamo učio za arhitektu. Ovim se poslom i bavio sve do 2008. godine kada je, kako to već kreativni ljudi ponekad urade (a mi ostali im se divimo i zavidimo im), odlučio da se oproba u novoj karijeri i krenuo da radi ilustracije, prvo za dečije knjige i magazine, a zatim  se otisnuo i u vode animacije. Od 2010. godine kreće da radi stripove i uspeva prilično brzo da se probije na američko tržište gde je kroz saradnju sa uglednim Jamesom Asmusom imao uspešan serijal za Image Comics, The End Times of Bram & Ben iz 2013. godine. Na Broovom sajtu možete videti i neke evropke stripove na kojima je sjajni crtač radio (ili trenutno radi), ali je njegov najveći uspeh svakako baš Kaiju Score koji je potvrdio i da u AfterShock Comics dobro znaju šta rade i da njihova hip i savremena inklinacija ka slobodnom, eksperimentalnom mešanju žanrova ima potencijala da izgura autentične strip-hitove koji će dalje živeti i u drugim medijumima. Letering ovog stripa radio je Dave Sharpe a koji se sjajno uklapa uz Brooov ekscentrični, uglasti, energični crtež što kao da prezire prave linije i simetrične forme. Sharpe perfektno postavlja Patrickove dijaloge na table i ima odličan osećaj za zvučne efekte pa je Kaiju Score u produkcijskom smislu jako prijemčiv strip.

U konceptalnom smislu, prvi serijal Kaiju Score, taj koji je okrenuo silne, uključujući producentske, glave je zaista srećno odmerena kombinacija krimića i kaiđu spektakla. Pišući o Campisi – The Dragon Incident hvalio sam Patrickovu sposobnost da nam podari organsko spajanje naizgled jako udaljenih žanrovskih senzibiliteta, a Kaiju Score je, naravno, originalna demonstracija ove njegove sposobnosti. I ovde je na delu utemeljenje u jednom vrlo dobro žanrovski formatiranom stilu – heist krimić sa blagim tarantinovskim savijanjem u domenu karakterizacije – koji se zatim smisleno i efektno proširuje krosoverom sa sasvim drugačijim žanrom. Kaiju Score naizgled beznaporno kreira svet koji je žanrovski prepoznatljiv, onaj u kome ozbiljni krimi igrači plaćaju sposobne obijače sefova, vozače i provalnike da u njihovo ime kradu vredne umetničke predmete, a onda u njega lako udene i činjenicu da iz mora povremeno izlaze orijaška čudovišta sa kapacitetom da poravnaju nekoliko (desetina) gradskih blokova ako se naljute. Kritozoologija nije, jelte, prava nauka, ali je James Patrick na njoj bazirao veoma uspešne stripove.

Originalni Kaiju Score serijal prati Marca, svojevrsnog kriminalnog genija, ili makar on sam sebe tako vidi, čoveka koji je u stanju da isplanira najneverovatnije pljačke ali ga, nažalost prati i reputacija da u tom svom planiranju, pored sve maštovitosti i kreativnosti što je ulaže u sklapanje smelih, potencijalno vrlo lukrativnih krađa, redovno previdi neki kritičan detalj koji na kraju dovodi do propasti celog projekta. Marco sada ima smeo, gotovo ludački plan sa kojim dolazi do ozbiljnog kriminalca što jedini ima dovoljno novca da plati pripremu pljačke i biva inicijalno ismejan za ideju koja ima toliko rupa u sebi da niko ozbiljan ne bi pomislio da rizikuje njenu realizaciju.

No, da se na tome stalo, stripa ne bi bilo i Marco ipak dobija šansu da izvede svoju neverovatnu pljačku, ali, kako to već ide u ovakvim pričama, dobija ekipu koja je, pa, da kažemo, suboptimalna. Njegov sponzor mu naprosto ne veruje pa uz njega šalje svog ađutanta, ciničnog i neprijatnog tipa koji vezuje kosu u iritantni man-bun i koji Marcu sve vreme objašnjava koliko će uživati u tome da gleda kako mu se plan urušava u realnom vremenu. Drugo dvoje saradnika su osramoćeni fikser, nekada genije pripreme smelih pljački koga u poslednje vreme prati izrazito zla sreća, kao i ugledna obijačica sefova – Gina.

Osim što Gina uopšte nije Gina, kako to vidimo već u prvom kadrovima stripa. Ledenu, bezdušnu plavušu će zameniti pomalo preplašena brineta Michelle koja preuzima njen identitet (i boju kose) u očajničkom pokušaju da jednom velikom pljačkom spase svoju ekipu obijača i provalnika od sigurne smrtne presude što nad njom pokušava da je izvede rumunska mafija.

Oni među vama koji su se namrštili i sebi malo povratili u usta kada su videli da pominjem Tarantina ne treba suviše da se plaše. Kaiju Score NIJE sastavljen od stranica i stranica frivolnog dijaloga. Dijalog je, svakako, brz, sočan i prepun psovki, ali tarantinovština se ovde ogleda pre svega u toj činjenici da u neverovatnu pljačku svaki od članova ekipe kreće sa svojim motivima i bez naročito mnogo poverenja u ostale i da će dinamika između likova, napetosti i nasilna razrešenja ovih napetosti imati jednako mnogo prostora pred „kamerom“ kao i samo izvođenje te neverovatne pljačke.

Šta je u ovoj pljački neverovatno? Pa, Marco je smislio da je najbolji način da se dragocena kolekcija slika iz dobro čuvanog muzeja u Majamiju ukrade to da se krade tokom sveopšte uzbune i evakuacije grada koje nastupaju kada iz okeana izađe čudovište Mujara. Ovo je uobičajena, sezonska pojava u ovom svetu i država Florida već ima ustaljene protokole tokom kojih se stanovništvo izmešta iz grada a snage bezbednost prave bezbednosni perimetar od najmanje jedne  milje oko orijaškog monstruma koji je izašao samo da se sunča i, ako ga niko ne bude provocirao, neće napraviti mnogo štete u gradu.

Blackie Mendoza, kriminalac sa parama koji sve ovo finansira – i treba da na kraju najviše profitira – isprva umire od smeha na pomisao da serijski luzer poput Marca misli da ovako nešto može da izvede ali naravno da na kraju pohlepa nadjača sve druge instinkte i u daljem toku stripa gledamo smelu, sumanutu pljačku u kojoj sve što može da krene naopako – kreće naopako.

Patrick ovaj narativ vodi sjajno, dajući likovima prostora za rast i promene, a i koristeći Brooovu intenzivnu maštovitost za kreiranje mnogo upečatljivih set-pisova. Do kraja stripa su svi likovi izmenjeni a čitalac ostaje impresioniran onim što je video i, pretpostavka je, i emotivno tronut stvarima koje su se desile. Pogotovo je karakterni luk koji prolazi Michelle, apgrejdujući se iz nesigurne, smalltime obijačice šefova u personu sličniju ledenoj kučki i majstorici zločina Gini čiji je identitet preotela, ubedljiv i interesantan.

Otud je odluka da se nastavak, odnosno ovogodišnji četvorodelni serijal Kaiju Score: Steal from the Gods bazira na prikazu toga šta je bilo dalje sa Michelle i njenom ekipom, došla kao prirodna eksrapolacija originalnog narativa. Michelle ovde od interesantne sporedne uloge postaje VEOMA interesantan glavni lik a njen mali, četvoročlani gang, o kome smo praktično samo slušali u prvom stripu donosi u zaplet zanimljivu dinamiku.

Za ovu priliku je i žanrovska matrica blago izmenjena. I u vezi prvog stripa je pominjan Ocean’s 11 kao jasna komparacija s obzirom na komplikovanu pljačku koju je ekipa izvodila, no Kaiju Score: Steal from the Gods je nastavak koji sve čini bar 20% spektakularnijim pa je tako i posao koji Michellein tim treba da izvede još neverovatniji nego ono što smo gledali u prvom stripu i ovaj se narativ vidno oslanja na džemsbondovske stilizacije ali, u dobroj meri, i senzibilitet hladnoratovske tenzije između zapada i istoka. (Ovde pomalo bizarno leži kombinacija rasno vrlo diversifikovanog tima koji Michelle vodi na teren i, jelte, činjenice da taj tim treba da se infiltrira u rusko postrojenje, ali HAJDE…)

Michelle je ovde izrasla u tvrd, pomalo i nemilosrdan lik koji shvata da mora da igra ulogu što je mislila da će joj biti potrebna samo za jedan posao i veliki deo emotivne tenzije ovog stripa dobijamo kroz njene unutarnje monologe gde ne samo da vidimo njen stalni strah da je odgrizla više nego što može da sažvaće već i da je autentično mori strepnja kako će njeni saradnici životima platiti njene sulude ambicije da igra u prvoj ligi i sa najjačim igračima na sceni. Michelle za sebe kaže da je Queen Bitch i, svakako, ona nije „dobra“ osoba ali njena briga za svoje – muške – partnere u zločinu je uverljiva i daje joj dimenziju humanosti koja jako prija žanru gde ovakvih stvari po pravilu nema. Tarantinovština je, na kraju krajeva, najčešće bazirana na ljudima koji su sa pogrešne strane granice psihopatološkog i osvežavajuće je to što je u ovom stripu protagonistkinja još uvek na mestu gde čitalac oseća empatiju i pravu emociju.

Sam posao je zaista sumanut, i podrazumeva infiltraciju u rusko postrojenje izgrađeno ispod zemlje u prirodnoj pećini gde su pronađena dva kaiđu čudovišta hibernirana ispod sibirskog leda. Ruska država tajno drži ova dva monstruma u snu, pumpajući u njih ogromne količine anestetika, dok ih postepeno otapa kako bi iz digestivnog trakta jednog od njih izvadila staro actečko zlato što je španskim brodom koji je čudovište progutalo pre nekoliko vekova transportovano za Evropu ali nikada nije tamo stiglo.

Ovo je zanimljiv, intrigantan zaplet, pogotovo uz jasne signale da ovi kaiđui nisu tek imitacije Tohovih čudovišta već maltene božanstva koja imaju potencijal da doslovno zbrišu ljudsku rasu sa površine planete ako se slučajno probude. Nagađate već da će se bar jedno od njih do kraja stripa probuditi…

Ipak, osnovna drama u Kaiju Score: Steal from the Gods se ponovo bazira na likovima i njihovim odnosima, odlukama koje oni donose u presudnim trenucima vođeni ovom ili onom motivacijom. Ovaj serijal ima nešto drugačiji ton od prvog koji je, uprkos svom spektaklu bio ograničen na Majami ispražnjen od ljudi, i osećaj da prisustvujemo epizodi koja bi mogla nepovratno da promeni lice čitavog sveta je odlična pozadina na kojoj likovi žive, umiru i imaju ekstremne emotivne emanacije.

Rem Broo je svakako srce i duša ovog stripa. Njegov dizajn čudovišta je takav da čitalac stalno ima utisak da ih nije dobro video jer su naprosto prevelika za njegovo vidno polje, ali da će imati košmare danima i nedeljama na ime onoga što JESTE video. Osećaj ogromnih srazmera kaiđua i okolne arhitekture je upečatljiv u oba serijala, a što posebno naglašavam za drugi koji se ne događa u uobičajenom urbanom okruženju i Broo mora da smisli posebne načine da nam prenese taj utisak masivnosti, OGROMNOSTI pred kojom čovek ima praktično religioznu reakciju.

No, Broo je sjajan i u svakom drugom segmentu, dajući nam upečatljive dijagrame planova pljački, pa onda i veoma izražajne, karakterne likove koji su uvek, praktično, na granici karikature, ali ih osećamo kao stvarna ljudska bića sa stvarnim emocijama. Dobro pripovedanje koje Broo dinamizuje čak i u scenama dugačkih dijaloga između likova što sede je svakako presudno i za taj utisak tarantinovske napete konverzacije, sa sjajnim kadriranjem i načelno izrsnim korišćenjem kolora da se sugerišu različita raspoloženja i akcenti u razgovoru. Broo je naprosto vrlo zaokružen umetnik sa izuzetnom kontrolom nad linijom, filmskim okom za kadar i perfektnim osećajem za senčenje i boju. Pritom su mu likovi, uz sve iskrivljene linije i uglove koje im stavlja po konturama, zapravo jako prijemčivi pa i seksi, od Michelleine desne ruke, sjajnog crnog muškarca T.G.-a pa do same Michelle koja se sve više uživljava u ulogu fatalne, opasne plavuše.

Kaiju Score je, dakle, kao celina, jako dobar strip, odlično odmeren žanrovski mešap ali i sjajan rad sa likovima, intrigantnim zapletima, tonom i vizuelnom režijom. Ne znam kada će film na kome Sony radi biti spreman za gledanje – ako ikada i bude – ali nakon Steal from the Gods apsolutno osećam da Patrick i Broo imaju u sebi kapaciteta da nam podare makar još jedno poglavlje ove izvrsne krimi priče. AfterShockov sajt oba serijala prodaje ovde i, samo napred, razmazite sebe malo, zaslužili ste.