Vratio sam se malo u prošlost da pročitam miniserijal Happy Hour koga je 2020. i 2021. godine izdavao Ahoy Comics. Ovo je šestodelna satirična priča o Americi koja je uvela bizarne nove zakone, poduprte bizarnim ali efikasnim hirurškim intervencijama što obezbeđuju neku vrstu unificiranog raspoloženja među stanovništvom i kolekcija je izašla još prošlog Septembra. U normalnim uslovima, verovatno bih bio brži na potezu, pogotovo što je ovo crtao Michael Montenat, jedan veoma solidan i upečatljiv ilustrator čiji realistični stil zapravo postavlja mnogo osnova za odličan vizuelni humor, ali malo sam se nećkao jer je ovo pisao Peter Milligan, a ne, kako bi čovek, s obzirom na izdavača i tematiku očekivao, Mark Russell.

Milligan je poslednjih godina, pa i poslednju deceniju, autor čijim radovima prilazim sa posebnim oprezom. Originalno je ovaj stanovnik Londona bio deo „britanske invazije“ sa kraja osamdesetih i početka devedesetih, gde su mladi i napaljeni autori sa ostrvlja uleteli u američki strip kao da su oslobodli Menhetn. Moore, Morrison, Delano, Gaiman, a pre njih crtači poput Bollanda, Gibbonsa, Fabryja, Dillona itd. su američkom stripu doneli mnogo interesantnih i novih pogleda na, jelte, medijum i svet a Milligan je bio scenarista koji je sa lakoćom preskočio Atlantik i sa 2000AD dužnosti preleteo u DC gde će biti jedan od najcenjenijih autora „ozbiljnijih“ stripova kojima je DC tada gravitirao, radeći prvo svoj serijal Skreemer, pa ribut Ditkovog Shade The Changing Man, koji je postigao ogroman uspeh i bio u prvom talasu onoga što danas pamtimo kao Vertigo. Milligan je na Vertigu nasledio i Morrisona na Animal Manu da bi zatim radio sve više mejnstrim superherojštine, prvo u DC-ju a zatim i u Marvelu gde je početkom veka imao vrlo cenjene sveže i originalne radove u okviru proširenog X-Men univerzuma. Paralelno je i na Vertigu imao zapažene radove na Hellblazeru i Human Target

No, Milligan je poslednjih godina… slab. Njegovi poslednji radovi za DC i Vertigo su bili uglavnom neupečatljivi uprkos saradnji sa vrlo dobrim crtačima a povremeno je imao pristojne, ali vrlo retko i odlične stripove za druge izdavače.

No, čini mi se da su Milligan i Ahoy Comics dosta dobar spoj. Ovo je izdavač koji se poslednjih nekoliko godina jasno isprofilisao kao kuća koja voli satiričan strip i spremna je da u njega uloži pristojne resurse tako da ga rade vrlo dobri autori te da se visoki koncepti mogu realizovati u odličnoj produkciji koja obezbeđuje i razumno glavnotokovski doseg ovih izdanja. S druge strane, Milliganov humor je već dugo prilično sveden na prvoloptaška dobacivanja i grube gegove a što će se, barem u slučaju Happy Hour na kraju ovaplotiti u stripu koji je zabavan, upravo na tom prvoloptaškom nivou i čija satirična ambicija nije previsoka ali služi kao podloga za dovoljno ugodan humoristički program.

O Michaelu Montenatu, priznajem, ne znam mnogo i ovog crtača znam prevashodno kao nekoga ko je radio neke stripove za Ahoy Comics, uključujući Captain Ginger i sporadično The Wrong Earth. Vidim da je Montenat bio i crtač na serijalu grafičkih romana The last Sacrifice koji je izdavao Jet City pre oko pola decenije i malo sam zbunjen što neko ko radi sa ovakvim nivoom kvaliteta nije poznatiji u američkom mejnstrim stripu. Opet, možda je Montenat samo neko ko ceni sebe i radije će raditi naručeni ilustratorski rad nego da uleti glavačke u žrvanj superherojskog stripa i sebi ogadi i medijum i crtaću tablu… Kako god, njegov rad na Happy Hopur je izvrstan sa generalnim stilom koji podseća na „odrasliji“, da ne kažem „Vertigo“ stil, ili svakako na DC-jev stil koji je prethodio Vertigo generaciji (znate već Neal Adams i ta ekipa) a onda kadriranjem i organizacijom tabli koji vrlo uspešno, bez prenaglašenog „sprdanja“ daju Milliganovom scenariju komičnu energiju i iznose njegovu bizarnu premisu na svojm plećima.

Koja je to premisa? Pa, Hapy Hour je, između ostalog opisivan kao kombinacija Leta iznad kukavičijeg gnezda i 1984. godine a što je zapravo sasvim dobra aproksimacija. Sam početak stripa pokazuje Ameriku koja donosi sve bizarnije zakone što treba da obezbede socijalni mir pa se prva scena završava brutalnim nasrtajem organa reda na koledž-studente na kampusu koji nisu radosni. „Otkada je protivzakonito biti nesrećan?“, pita jedan od njih, da bi mu namrštena figura sa penderkom odgovorila „Od danas“.

Milliganov scenario nije suptilan u svojim postavkama, i ovo nikako nije strip koji se trudi da pobliže uđe u aktuelne kulturne ratove, kritikuje demokrate ili republikance i pozabavi se idejama što ih često čujemo – da jedni pokušavaju da nametnu „woke“ agendu i temeljito uškope Ameriku generalno i slobodu govora partikularno, dok drugi žele od zemlje da naprave ekstremističku hrišćansku teokratiju – ovo je strip koji se politikom bavi iz jedne distanciranije pozicije, resetujući kulturni rat na sasvim apsurdističku razinu: šta ako bi zakonom bilo propisano da svi moraju da budu srećni sve vreme?

I nije to ni sasvim rđav koncept. U Milliganovoj zamisli tehnologija političke vladavine zavisi od stepena zadovoljstva stanovništva pa ako je moguće manipulisati samom emocijom, vlast će biti tim uspešnija. I ovo nije PREDALEKO od hirurgije koju nad javnim mnjenjem putem medija, zvaničnih i, jelte, socijalnih, vrše režimi poput ovog u kome sami živimo, stvarajući sliku srećne, berićetne, i prosperitetne zajednice koja je, ta slika, važnija od merljivih, vidljivih problema. U Happy Hour imamo temeljnije distopijsku koncepciju gde se građanima hirurškom intervencijom podešava mozak na reagovanje zadovoljstvom na praktično svaki nadražaj (likovi često pričaju o tome kako su im rođaci umrli ili kako su sami trpeli bol i patnju i dodaju kako je to sve sjajno), a oni koji se i pored toga otržu kondicioniranju i ispoljavaju znakove nezadovoljstva, besa, melanholije ili tuge, bivaju spakovani u institucije za „ponovno podešavanje“ koje, naravno, imaju svu silu terapija što, pa, da, silom, treba da ih ubede da budu srećni.

Glavni junaci stripa su dvoje ljudi kojima su zbog različitih fizioloških incidenata efekti hirurške intervencije umanjeni, pa je ovo i on the road narativ o begu dvoje očajnika iz „ludnice“ i potrazi za kolonijom u Meksiku gde guru melanholije ima svoju zajednicu prebeglih Amerikanaca koji tamo mogu da budu besni, nesrećni, tužni ili melanholični koliko žele.

Milligan nije ni malo suptilan u svom humoru, ali ovo je opet u skladu sa premisom koja jeste gruba i ne preterano slojevita. Uostalom, njegova satira se bavi pre svega idejom da bilo koji ekstrem što bi bio politički propisan naprosto ne može da bude koristan za društvo pa su tako i revolucionari sa bazom u Meksiku prikazani kao apsurdna zajednica što na bilo kakvu demonstraciju sreće i zadovoljstva gleda sa ogromnim neprijateljstvom. Naše dvoje protagonista, pak, put preko Amerike i do granice koriste i da prorade sopstvene emocije, da se, na osnovu slatkog seksualnog fetiša (stopala i nožni prsti AKO VAS BAŠ ZANIMA, PERVERTITI) i zaljube, ali da se onda pitaju je li zaljubljenost dobra pošto u njima izaziva sreću a od sreće upravo pokušavaju da pobegnu itd. Ovo je zbilja apsurdistički koncept i strip uspešno pokazuje, kroz prenaglašeni satirični humor, u kojoj meri su ljudi spremni da idu nasuprot sopstvenim emocijama na ime političkih uverenja koja se do kraja balade pokazuju kao sasvim apstraktna i ni na koji način ne doprinose stvarnom boljitku društva. A to je ono kako satira i treba da radi. Finale stripa u kome se ekstremima „sreće“ i „ nesrećnosti“ suprostavlja umereni koncept „ironije“ je zapravo dobro osmišljeno i dobro se nadovezuje na prevalenciju ironične, „for the lulz“ kulture što vlada internetom već dugo godina i u dobroj meri oblikuje i kulturu glavnog toka (Trump, QAnon i slično kao njeni logični ishodi).

Opet, strip verovatno ne bi radio ovako kako radi da Montenat nije ovako dobar crtač koji uspeva da spoji vrlo realistične likove i okruženja sa intenzivno komičnim fizičkim gegovima, bizarnim grimasama i generalno apsurdističkim kompozicijama (dobro, neko treba da mu objasni da džudo ne izgleda tako kako ga on crta, ali hajde…). Kolori koje je radio Felipe Sobreiro su izvrsni i daju stripu jedan razuzdan a opet disciplinovan kvalitet, a letering je radio Rob Steen i potvrdio da je jedan od najboljih u poslu.

Happy Hour je dakle, korektan strip. Možda i predugačak za svoju premisu sa tih šest brojeva i likovima za koje mislimo da će biti značajni u narativu samo da bi ih scenario uklonio na ime relativno jetinog gega i male poente. Ali sve to na kraju prilično dobro radi i ako Milligan bude ponovo imao prilike da sarađuje sa Montenatom i Sobreirom, ja ću to rado čitati. Amazon vam kolekciju nudi ovde.