Into Radness je grafički roman izašao polovinom prošlog meseca za Dark Horse i predstavlja interesantnu kombinaciju futurističkog omladinskog stripa, ali pomerenog svega nekoliko minuta, možda čak i sekundi u budućnost, sa nekom vrstom retro, ’80s vajba. Utisak dok sam ga čitao je, iako se radilo o influenserima i trci za što veću popularnost na društvenim mrežama, bio kao da gledam neki „youth“ film iz osamdesetih, sa šarmantnim referencama na video igre, hevi metal, VHS i druge stvari koje vole mladi.

Kyle Strahm koji je ovo napisao je značajno poznatiji kao crtač nego kao scenarista. Uostalom, predaje ilustraciju na Umetničkom isntitutu Kanzas sitija. Za Image Comics je radio na serijalima Spread i Unearth sa vrlo uglednim scenaristima kao što su Justin Jordan i Cullen Bunn, a sada radi i Twig sa Skottiejem Youngom, ali je njegova karijera obuhvatila do sada impresivno veliki deo jakih američkih izdavača. Strahm je radio i za IDW, i za DC i za Marvel i generalno je u pitanju vrlo uposlen i solidno iskusan autor koji se, evo, vidimo, lepo snalazi i u ulozu scenariste.

Jake Smith koji mu je ovde bio partner u zločinu radeći crtež i kolor je značajno manje poznat ali radi se o vrlo svežem novom talentu koji se sa ovim radom dokazao, a već ima u rerni i neke sopstvene projekte. U najmanju ruku, reći ću, imamo posla sa momkom na koga treba računati. Energičan i bučan u kompozicijama i teksturiranju, ali disciplinovan u lejautu i pripovedanju, Smith je nesumnjivo dašak svežine i autor koji, nadam se, neće na kraju samo i isključivo raditi stripove o superherojima za velike korporacije. Njegov autorski doprinos Into Radness je veoma značajan i daje ovom stripu presudne elemente njegovog karaktera i identiteta.

Into Radness je, kako rekosmo, odmladinska priča i priča o drugarstvu. Ekipa koju pratimo u ovoj priči predvođena je momkom po imenu Dylan, i u pitanju je postava koja za sopstveni striming kanal (koji nije na platformi koja se zove JuTjub, ali kao da jeste), nazvan Into Radness, kreira različite video-klipove bazirane pre svega na eskcesu različitog tipa. I već tu dobijamo tu aromu blagog retro-okretanja prema nekim prošlim vremenima i formativnim uticajima što su oblikovali mnogo veći deo kulture savremenih generacija nego što smo svesni. Into Radness zapravo na neki način podseća na Jackass, televizijski šou koji je anticipirao apetit publike, pogotovo mlade, što ne oseća da pripada ijednom postojećem kulturnom miljeu, da konzumira sadržaj koji je naprosto bizaran, preteran, često nebezbedan i dosledno glup ali koji bez ostatka komunicira posvećenost njegovih autora proizvodnji tog sadržaja pa i po cenu fizičkih ozleda.

Sam Into Radness nema nužno tu gross out ili makar autodestruktuvnu komponentu koju ja vezujem za Jackass i mada autori na ovom kanalu nisu nužno eksplicitno „woke“, svakako se kod njih da primetiti nešto veći nivo socijalne odgovornosti. Uostalom i zaplet stripa se vrti oko etike u svetu influensera, toga da je u pitanju divlji zapad novih medija i neistraženih populacija konzumenata koje u nedostatku mogućnosti da budu ispitane putem fokus grupa i dubinskih intervjua bivaju analizirane od strane algoritama, na ime navika u kliktanju, lajkovanju (koje se u ovom stripu zove „shout“) i dislajkovanju („skunk“). Ekipa kanala je i rodno i rasno (pa i „neuro“) divergentna opet na jedan sasvim prirodan, organski način, sa klincima koji pokušavaju da budu istovremeno i klinci, spontani, bučni i drčni, a da opet budu i uspešan biznis.

Ovo drugo im na početku ne ide od ruke i Into Radness ima svega dvanaest pretplatnika ali stvari se menjaju kada se praktično spontano, bez pripreme snimi i aplouduje video na kome se ekipa bori protiv neobičnih čudovišta što ulaze u električne aparate i animiraju ih. Neretko ovi aparati su olupane arkadne videoigračke mašine. Ovaj video, naravno, postiže viralnu popularnost i naši junaci postaju zanimljivi velikom strimeru/ influenseru koji ovaj posao tretira kao ozbilajn biznis i obećava im da će i od njih napraviti ozbiljnu firmu…

Ostatak narativa je sasvim ugodno predvidiv sa Dylanom koji se po prvi put u životu oseća kao da je na pragu nečeg što bi se dalo nazvati „uspehom“ ali i sa postepenom alijenacijom u maloj ekipi drugara kada Dylan insistira da se, na nagovor velikog strimera koji im je sad neka vrsta mentora, usvoje neke poslovne prakse koje naprosto nisu u duhu ovog kanala ili, uopšte, drugarstva.

Into Radness ni slučajno ne odlazi u neke prevelike inovacije i literarno-avangardne teritorije svojim tretmanom ovog zapleta. Gomila borbi sa sve bizarnijim čudovištima na stranu, ovo je vrlo tipična priča o klincima koji imaju snove pa onda kada ti snovi počnu da se ostvaruju moraju da se opsete jesu li im važniji snovi ili stvarni ljudi oko njih koje nazivaju svojim prijateljima. Neću da spojlujem razrešenje ali naravno da već znate kako se to stvarno završava.

Ali Into Radness nije zaista tako „radikalan“ zato što ima nikad pre viđenu i pročitanu priču, već upravo zbog toga kako izvrsno pogađa taj „radness“ osećaj koji ovoj priči daje jako uzbuđenje i atmosferu drugarstva što je izdižu iz prostog prepričavanja poznatog narativa i obezbeđuju joj karakter i identitet.

Naravno, Smithov crtež i kolori su u OGROMNOJ meri odgovorni za ovo. Taj spoj modernog „streamer“ svetonazora i ’80s omladinske kulture ne bi trebalo da radi tako fantastično kako radi, ali Smith uspeva da nam ga proda na najprirodniji način. Uzmite na primer slike grada koje dobijamo na nekim stranama dok talentovani, ali ćutljivi klinac koji pravi RADIKALNU muziku na svom malom deku, ide svojoj kući. Gradić Back Alley (da, tako se zove, sa sloganom „nećemo vas kriviti ako odete odavde“ na jednom od bilborda) je savršena rekonstrukcija/ sinteza urbanih pustoši osamdesetih u kojima su odrastali mnogi koji će ovo očitati ali će i mnogi mlađi prepoznati taj spoj nabujalog urbanizma i sve većeg otuđenja. Grafiti po zidovima, đubre razbacano oko kontejnera, daske zakucane preko razbijenih prozora davno napuštenih stanova na prljavim fasadama – Smith ima takav osećaj za detalj da se malo zabrinete kad shvatite da mejnstrim strip u Americi po pravilu nema vreme ili budžet da crtači mogu da opravdaju ovoliko ulaganja u oživljavanje scene.

Tu je onda i stil oblačenja klinaca, od udobnih trenerki i jakni, preko dripačkih teksas-jakni sa otkinutim rukavima, bedževima i prišivačima, tu su kape, amblemi na duksevima, naočari na čelu, farbane frizure i facijalne malje. Protagonisti ovog stripa se izražavaju svakim svojim gestom i već samim svojim izgledom i njihova kreativnost nije iskalkulisana, poslovno-hladna i ekonomski prebrojiva već je prosto nabujala snaga mladalačke imaginacije i želje da se svetu nešto podari, što će taj svet, u krajnjem obračunu, učiniti za mrvicu boljim mestom.

Into Radness je, dakle, poznata priča – gledali smo mnogo filmova i pročitali mnogo stripova sa vrlo sličnim pričama – ali ispričana na svež, originalan, nadasve AUTENTIČAN način iako autentično prikazuje elemente dve epohe razdvojene sa više decenija, u jednom neočekivano prirodnom i potentnom spoju. Meni se to veoma dopalo, pa, svakako proverite album putem sajta izdavača Dark Horse.