Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Za ovu Nedelju nešto hladno i pitko, pomalo uzdržano ali u suštini strastveno, pomalo avangardno ali onda i nekako naivno i neposredno, pomalo svedeno ali kad sednete da ga slušate čini vam se da je beskonačno. Šta bi to moglo biti? Pa, japanski saksofonista Kazuki Yamanaka objavio je novi album naslovljen 山中一毅/石田衛/落合康介/外山明 a što se, haha, prevodi samo kao Kazuki Yamanaka/ Mamoru Ishida/ Kosuke Oshiai/ Akira Sotoyama, dake, navodeći postavu kvarteta koji je snimio ovaj album. Ako ste raspoloženi za malo japanskog rashlađenog avangardnog džeza, Yamanaka i kolege će isporučiti.
Yamanaka je relativno mladi (1985. godište) ali vrlo cenjeni saksofonista koji je svoj debi album u ulozi kompozitora i lidera objavio 2015. godine. Ovo je bila i ploča snimljena sa više postava, u kojima su figurisali različiti internacionalni umetnici, kao što su Linda Oh, Fabian Almazan, E.J. Strickland, Daisuke Abe, Aaron Seeber ili Gilad Hekselman a materijal je bio kombinacija Yamanakinih originalnih kompozicija i njegovih aranžmana japanskih folklornih tema. Ovog albuma nažalost nema na Bandcampu pa ne mogu na njega da linkujem ali ako se ne gadite Spotifyja i sličnih servisa, možete ga na njima potražiti. U svakom slučaju, ova je ploča Yamanaki obezbedila zavidan nivo pažnje i na zapadu i konkretno u SAD, pa je All About Jazz dao solidnu kritiku i izreklamirao mladog autora hvaleći strastvena, emotivna izvođenja ali i ukazujući na apstraktnost koja je, videćemo, zaštitni zank Yamanakinog izraza.
Yamanaka je rođen u Japanu, u Saitami, ali od 2012. godine adresa mu je uglavnom u Njujorku, gde se preselio da studira džez na koledžu Purchase Univerziteta države Njujork. 2014. godine je tamo magistrirao, a među svoje učitelje i instruktore ubraja Leeja Konitza, Johna Abercrombieja, Tonyja Malabyja i mnoge druge. Naravno, i nastupao je mnogo po Njujorku i Japanu u međuvremenu, da bi 2020. godine objavio drugi album, Dance in Nirvana sa pijanistom Russom Lonningom, kontrabasistom Cameronom Brownom i bubnjarem Geraldom Cleaverom.
Cleaver, Lonning i Brown su i česti njegovi saradnici na svirkama po Njujorku, zajedno sa drugim mlađim pripadnicima avangardne džez scene kao što su Billy Mintz, Ben Monder i Todd Neufeld a kada preleti Pacifik da bi nastupao u Japanu, tamo ima spremnu postavu za kvartet u kojoj su pijanista Shota Watanabe, bubnjar Ko Omura i kontrabasista Kosuke Ochiai koji svira i na ploči što je danas slušamo.
Na albumu koji slušamo, dakle, 山中一毅/石田衛/落合康介/外山明, pored Ochiaija koji i inače sarađuje sa Yamanakom imamo neke vrlo solidne muzičare. Bubnjar Akira Sotoyama je veteran japanskog džeza, rođen još 1962. godine i sa istorijom svirtke sa postavama kao što su LowBlow, Phonolite, Tipographics ili Dragon Blue. Ovo znači i da je svirao sa nekim velikanima japanske scene kao što su Otomo Yoshihide ili Kato Hideki. Sotoyama je delom džez a delom rok bubnjar i to će se u dobroj meri na ovom albumu i čuti.
Pijanista Mamoru Ishida je, sa svoje strane, ljubav prema džezu pokupio od oca i prvo rešio da svira trubu. No, kada je kasnije čuo i zavoleo Oscara Petersona, prešao je na klavir i to će mu ostati celoživotni instrument. Ishida je snimao sa raznim postavama i u raznim kontekstima i njegova metodična, disciplinovana a pritajeno emotivna svirka obeležava album 山中一毅/石田衛/落合康介/外山明 u velikoj meri.
山中一毅/石田衛/落合康介/外山明 se sastoji od četiri dugačke kompozicije koje su, koliko može da se čuje, najvećim delom improvizovane. Snimljen u klubu Velvet Sun u Tokiju pre svega nekoliko dana (konkretno 22. Jula, molimlepo) ovo je album što bez mnogo pompe i intervencija hvata živo izvođenje kvarteta koji je, očigledno, nastupio bez mnogo priprema i dogovaranja. Već i prvi Yamanakin album bio je programski zamišljen tako da ponudi muziku koja što je više moguće zaobilazi svestan, racionalan um i nastaje iz nesvesnog pa je 山中一毅/石田衛/落合康介/外山明 emanacija ovakvog pristupa džezu u svojoj možda i najčistijoj formi.
Čime hoću da kažem da na momente može da se kaže kako ovde slušamo anti-jazz, ili, ako vam to zvuči kao prejaka formulacija, svakako muziku koja je negde na preseku moderne akademske kompozicije i džeza, namenjena više cerebralnom uživanju nego plesu.
Naravno, mnogo avangardnog džeza dodiruje se sa akademskom avangardom, bežeži od prebrojivog ritma i unapred pripremljenih tema, često se više baveći teksturom i incidentima nego harmonijom i ritmom, ali 山中一毅/石田衛/落合康介/外山明 nije ni abrazivna ni nemelodična ploča. Njena „anti-jazz“ dimenzija nije u zvuku ili odsustvu harmonija, koliko u jednoj zaravnjenoj strukturi kompozicija gde teme postoje ali one nisu hijerarhijski važnije od improvizacija, gde ritam postoji ali ne sviraju nužno svi muzičari u istom ritmu ili tempu u isto vreme i gde se utisak bezvremenosti postiže po cenu utiska apstraktnosti iako ćete ovde čuti dosta lepih, toplih izvedbi, posebno na saksofonu i klaviru.
Inner Space koja album otvara prilično jasno postavlja stvari. Saksofon i klavir ovde započinju kompoziciju disciplinovanim ređanjem tonova po skali, uvodeći ostatak kvarteta u vrlo pointilistički, vrlo sveden muzički program. Muzika koja dalje nastaje nije nužno atonalna (mada povremeno jeste) ali jeste napravljena tako da svaki muzičar ponaosob nalazi put kroz kompoziciju. Yamanaka vozi impresionističke linije na alt-saksofonu, bubanj i kontrabas sviraju svaki za sebe, klavir ih prati.
Welcome ima dvanaest minuta i ona ima više atmosfere, odnosno manje je hladna, sa Ishidinim klavirom koji donosi kinematske teme u zvučnu sliku. No, glavni karakterišući element muzike je i dalje jedno programsko odbijanje kvarteta da se uđe u ikakav opipljiv gruv. Iako će saksofon i klavir povremeno ubacivati prepoznatljive bluz vinjete, ritam sekcija vrlo intencionalno beži od upadanja u svingerski mod izvođenja, prateći ostala dva muzičara mnogo apstraktnijim putanjama.
Treća, Humanity bi se mogla okarakterisati i kao balada. Iako i ona održava programsku orijentaciju u kojoj nema pravih krešenda i muzika je dinamički vrlo ravna, sa jednim praktično zen pristupom u kome se celina ne posmatra kao važnija od detalja, ovde je možda naglasak na harmoniji i temama veći i ona ima „prijatniju“ atmosferu.
Završna, Small Happening je skoro trinaest minuta nečega najbližeg „pravom“ free jazzu, gde muzičari po prvi put kao da priđu ideji svingovanja. Yamanaka ovde svira sa ornetkolmenovskom lakoćom dok ga Ishida savršeno prati svojim inventivnim prolascima kroz harmoniju i mada ritam sekcija ni ovde ne preteruje sa gruvom, Small Happening definitivno ima najplesniju formu od sve četiri kompozicije.
山中一毅/石田衛/落合康介/外山明 je možda i više zanimljiv album nego što će vas oduševiti, ali jasno je da je ovo muzika koju treba slušati izbliza, usredsređeno na detalje, tako da se čuju dekonstrukcije i rekonstrukcije standardnih džez pristupa i tehnika, pronalaženje starih značenja u novim zvukovima i podsećanja na to koliko su neki elementi džez jezika stari a da nisu izgubili na potentnosti. Naravno, sve to može da bude i suvo i teško za slušanje, sa odbijanjem kvarteta da se upusti u „prirodnu“ improvizaciju i jednom namerno uzdržanom analizom džez vokabulara, čestim njegovim svođenjem na gotovo apsurdistički proste elemente. Ali opet, u tome je lepota tog ne-svesnog pristupa, u dugom, nemom pogledu na detalj u kome počnete da prepoznajete čitave univerzume dubine. Dajte šansu Yamanaki i kolegama, možda i vi osetite napad zena:
