Ako vam je vrućina, setite se da ima mnogo ljudi kojima je gore nego vama jer nemaju luksuz da prelistavaju listu novih metal izdanja što će vam, sasvim izvesno, doneti i malo sreće. Dakle, hladite se, čuvajte se pandemije i mislite malo i na manje srećne od sebe. A sad, metal:
I to blek metal za početak! Zvučaće suludo da bend osnovan prošle godine već izdaje „kompilaciju“ ali norveški jednočlani blek metal projekat Moor sa kompilacijskim EP-jem Forest Rituals zapravo na jednom mestu sakuplja demo snimke iz poslednjih godinu i kusur, nudeći ih slušaocu u urednijoj, za konzumaciju ugodnijoj formi. I mada Moor ne odstupa DRASTIČNO od proseka jednolčanih blek metal projekata današnjice, ovo je meni prijatna kolekcija melodičnog, emotivnog, ali sirovog, autentičnog lo-fi zvuka. Halfden Svarti ima korektan zanat u rukama a zvuk iako jeftin ne upada u onu nihilističku kategoriju kućnog blek metala gde se ništa pod milim bogom ne čuje ali je to upravo najvažniji deo iskaza. Lepe četiri pesme i podsećanje da ovako nešto možete i vi da napravite, ako se malo potrudite:
https://moorband999.bandcamp.com/album/forest-rituals-e-p-early-demos-compilation
scalding je projekat iz Kanade čiji istoimeni EP ima dve pesme odličnog, krljačkog blek metala koji, opet, ima i svoju filozofsku, reflektivnu komponentu. Za nešto što deluje kao kućni projekat, scalding ima bezobrazno kvalitetnu produkciju a i svirka je odlična što sve služi da istakne kvalitet ove dve pesme čija su atmosferičnost i odlični rifovi u perfektnoj ravnoteži. Odličan, dakle, spoj klasičnog i novog, a sve to dobijate po ceni koju sami odredite. Ne treba propustiti:
https://scalding.bandcamp.com/album/scalding
Belorusi Coldrope su snimili debi album, Deadly Delusions i ovo je pakovanje modernog blek metala koji je pritom mračan i krljački. Možda je samo moja percepcija da većina savremene blek metal muzike – isključujući kućne ultrahardkor lo-fi tr00 projekte – preferira melanholiju i nežne emocije, ali svakako mi prija kako Coldrope rađe vole agresiju i pretnju. Dakle, ima ovde atmosfere, nije da nema ali je i ona agresivna i preteća. Odobravam, a po ceni od dajte koliko date ovo se svakako valja proveriti:
https://coldrope.bandcamp.com/album/deadly-delusions
Mađarski duo Denevér sa svojim debi albumom, Vampir, nudi lepo odmerenu old school mešavinu energičnog, trešerskog sviranja i, jelte, vampirske atmosfere. Dva momka koji ovo pišu i sviraju imaju dosta iskustva sa drugim bendovima i čuje se tu sigurnost u izvedbi i zaokruženost u konceptu koja naprosto prija ušima. Iako Denevér nisu skroz originalni – može se jasno primetiti mnogo uticaja 2nd wave blek metala, Satyricona i sličnih bendova – oni zvuče autentićno i snažno i pišu odlične pesme. Vrlo dobar debi:
Za nešto mnogo dalje od, jelte, središta žanra, tu su Škotlanđani Ashenspire sa svojim drugim albumom, Hostile Architecture koji predstavlja prkosnu blek metal avangardu što bi bez problema mogla da nastupa na istim festivalima sa Ground-zeroima i Henry Cowovima ovoga sveta. Ashenspire koriste blek metal vokabular, ali samo kao delić svog izraza, bežeći od njegove, jelte, arhitekture i kombinujući instrumenarij i pristup iz sasvim različitih žanrova. Opet, Hostile Architecture, album koji se konceptualno bavi različitim arhitektonskim filozofijama, nije puki žanrovski mikstejp. Ovo nije jump-cut ploča koju kao da pravi nervozni didžej što protrčava kroz nečiju kolekciju ploča već ambiciozniji multižanrovski koktel što se trudi da svoju levičarsku poruku izrazi, idealno, ne na štetu muzike. I u zavisnosti od toga koliko ste tolerantni na, jelte, pretencioznost, album u tome uspeva. Svakako, neće svakome prijati te recitacije i repetitivne disonantne fraze, saksofoni, teksturalna istraživanja, sve to uz blek metal krljanje, ali… meni prijaju, a to se valjda nešto računa:
https://ashenspire.bandcamp.com/album/hostile-architecture
Panzerfaust su stigli i do trećeg albuma u planiranoj tetralogiji The Suns of Perdition i kako sam Kanađane hvalio i za prethodne ploče u ovom serijalu, ne sumnjajte da su i ovde na meniju pohvale, doduše ne bez ikakve rezerve. The Suns of Perdition – Chapter III: The Astral Drain daje doduše već očekivano ozbiljnu, filozofski intoniranu i neužurbanu muziku koja je sada formatirana kroz dugačke kompozicije i interludije što ih povezuju, sve kao deo jedne integralne celine. Otvarač, Death-Drive Projections traje preko deset minuta i postavlja atmosferu za album na pravi način, obećavajući muziku koja je zaista velikim delom u atmosferi. Ovo su uglavnom spore pesme napravljene da kanališu tenziju, teskobu i nešto malo melanholije, dajući avangardnom blek metalu formu i usmerenje kroz neprekinut narativ koji, uostalom, traje već tri albuma. Ono što može biti zamerka je da je ovde očigledno pronađena formula koje se Panzerfaust možda i prejako drže, i mada su pesme vrlo upečatljive, istina je i da sve dosta liče jedna na drugu i da album ostavlja utisak da mu nedostaje malo raznolikosti. Naravno, ovo ne mora da bude problem ako vam se jako dopadne ovaj avangardni, hermetični format koji bend koristi. Poslušajte, ovde svakako ima supstance uprkos blago umanjenim prinosima koje konzistencija u pristupu donosi:
https://panzerfaust.bandcamp.com/album/the-suns-of-perdition-chapter-iii-the-astral-drain
Belorusi Massen svoju kombinaciju blek metal avangarde i simfonijskih ambicija dosta uspešno ostvaruju na EP-ju Chaos Leading to Harmony koji predstavlja nastavak njihovog prošlogodišnjeg debi albuma Contraesthetic. Hoću reći, „avangarda“ ovde može da se čita i „d-beat pank“ kad je potrebno, pa kad na to nakačite violine dobijate ubitačan kombo. Dve od tri pesme na ovom izdanju voze u ozbiljnom tempu i imaju pravilan odnos kičerice i poštenog rokanja, a na poslednjoj, koja se meni i ne dopada jer je praktično balada, gostuje Chris iz Lord of the Lost i to je korektan pokušaj dobacivanja do mejnstrim publike. Svakako poslušati:
https://massenorchestra.bandcamp.com/album/chaos-leading-to-harmony
A nek blek metal sekciju završe Imperial Triumphant čija muzika, doduše, danas blek metal drži samo u osnovi a nadograđuje AGRESIVNIM avangardnim eksperimentisanjem. Nije da je to sad neko iznenađenje, i prošli albumi su bili naglašeno istraživačkog tipa, ali Spirit of Ecstasy osvaja kvalitetom. Njujorčani ovde ne samo da su skupili impresivnu listu gostiju (Alex iz Testament, Snake iz VoiVod, Trey iz Mr. Bungle/ Secret Chiefs) nego je i njihov multižanrovski pristup ovde još sigurniji sa kreiranjem pesama koje, istina, imaju mnogo intrigantnih i ekscentričnih detalja ali koje se vrlo dobro drže kao celine i tvore jednu nemirnu, stalno mutirajuću ali doslednu metacellinu što ne pati od larpurlartizma već, jelte, krlja pošteno i sa ubeđenjem. Moćno je, jebiga:
Pređimo na stoner, doom, sludge, hard rok i psihodeliju. I odmah u Grčku, a Grci ko Grci, sviraju odličan stoner doom metal i boli ih kurac. Lost Arcadia su iz Atine i njihov debi album, Voiceless Children traje svega par minuta preko pola sata, a što je SASVIM u redu. Ovde je spakovana sama krtina i meni jako prija kako Lost Arcadia fino mešaju psihodelične atmosfere i energičnije, jače doom elemente u muzici koja je himnična, rokerska ali i teatralna na autentičan metal način. Fin zvuk, dobra muzika i nada da će se ovo u dogledno vreme pojaviti na Bandcampu:
Sons of Arrakis zvuče dosta slično iako su iz Montreala i iako se programski lože na Franka Herberta i njegovu epsku priču o planeti prekrivenoj peskom i bliskoistočnim tropima. Album Volume I, debi za ovu ekipu, ima vrlo lep, hrskav zvuk (jedna razlika u odnosu na grčke stoner kolege je da je ovo manje glasno masterovan materijal i time odmah prijatniji za uši) ali i kolekciju odlčičnih stoner pesama sa prijatnim, zaraznim rifovima, dobrim pevanjem, te odličnim gruvom. Čak i da vas potpuno boli dupe za Dinu, Herberta i naučnu fantastiku, ovo je ploča uz koju se izvrsno provodi u sasvim kalsičnom beer drinking i hellraising maniru, a bend je toliko darežljiv da daunloud prodaje za koliko god para da hoćete da date. I, mislim, NE PROPUŠTAJTE jer su Sons of Arrakis odlični i vredeće taj osećaj da ste ušli na prvoj stanici jednog divnog putovanja:
https://sonsofarrakis.bandcamp.com/album/volume-i
Sludge metal koji sviraju Luurch iz Severne Karoline ima dosta osobenu crtu. EP The Blackest Tale… je primereno agresivan i disonantan materijal, sa bolesnim, mučnim gruvom i abrazivnim rifovima, ali Luurch nadgrađuju standardnu sludge arhitekturu sa dosta intrigantnog gitarskog rada, a onda i sa kombinovanim vokalnim napadom koji svemu daje atmosferu maltene pozorišnog komada. Dobro, pozorišnog komada u kome svi urlaju i gađaju se stvarima, ali fino to na kraju ispadne. Ovo je raznovrstan, stalno mutirajući materijal koji svejedno održava dobar gruv tokom ove četiri pesme (čak i u Reprise koja je, jelte, interludij) i uspeva da agresivnost sludge metala spoji sa intrigantnom atmosferom. Odlično je ovo meni a bend naplaćuje cenu koju sami odaberete:
https://luurch-nc.bandcamp.com/album/the-blackest-tale
Eternal Sun Temple iz Argentine na albumu Vol I. (tako ga pišu, rimski broj ali sa tačkom na kraju, čisto da nas cimaju) voze simpatično fazirani psihodelični sludge/ stoner rok. Ovo je spora i teška muzika ali čiji je fokus ipak prevashodno na zanimljivim gitarskim rifovima i atmosferama a ne isključivo na težini i agresiji. Fino je to odmereno sa zaista lepim zvukom gitare i miksom koji obezbeđuje muzici prostornost i širinu pa kad se zasvira sporo i teško to zvuči epski a ne opresivno. Bend na svu tu dobrotu još i daunloud prodaje po ceni koju sami ponudite, pa svakako proverite ovaj debi, ima tu kinematske širine i dobre atmosfere:
https://eternalsuntemple.bandcamp.com/album/vol-i
Vandhali iz Denvera sviraju dosta starinski intoniran hard rok/ proto metal i njihov album Fever Dream ima prijatnu, familijarnu osnovu bluza i zvuka koji je bogatiji i harmoničniji od tipično rifaške muzike koju inače slušamo, a da opet ne luta predaleko od rifa i njegove vučne sile. Ima ovde stvari koje su problematične – pevanje Craiga Harkera nije uvek idealno i produkcija je, iako pristojna mogla da bude i još dinamičnija – ali album bez sumnje ima u sebi puno lepih elemenata za old school rokere i metalce:
https://vandhali.bandcamp.com/album/fever-dream
Rusi Исход su osnovani prošle godine i snimili već dva albuma a EP Atimormia i sam ima šest podugačkih pesama pa se možda i računa kao treći album? U svakom slučaju meni od ovoga doslovno pišti u ušima jer Исход svoj materijal masteruju apsurdno preglasno i verujem da će biti gluvi pre nego što napune 40 godina. Ironija je što je muzika odlična, kombinujući malo blek metal dranja sa tužnim, sporim, ali zaista perfektno odmereno žalobničkim doom metalom. Ovo je jako emotivno, pa čak i patetično u onom najboljem smislu, sa opet dovoljnim fokusom na rifovima i gruvu da se ne pogubi u svoj toj melanholiji. Hoću reći, Исход ne sviraju funeral doom metal i njihova muzika je dinamičnija i energičnija, a da ne gubi tu dostojanstvenu tužnu dimenziju i samo da je masterovana mekše bila bi savršena:
https://icxod.bandcamp.com/album/atimormia
Beastwood iz Vajominga u svojoj muzici spajaju južnjački rok sa energičnijim, agresivnijim sludge metalom. Ali šarmantno. EP No Way Home ima dosta gruva, dosta karakternog rokenrol šmeka, sa pesmama koje zvuče kao sigurni kafanski hitovi, dobrom prpodukcijom i energičnom, ubedljivom izvedbom. Fino:
https://beastwood.bandcamp.com/album/no-way-home
Britanski Josiah zvuče vrlo inspirisano na novom albumu, We Lay On Cold Stone izašlom za Blues Funeral Recordings. Bend je inače dugo sarađivao sa italijanskim Heavy Psych Sounds Records, pa to automatski govori o kvalitetu koji imamo u ponudi ali vredi naglasiti koliko je ovo odlična forma psihodeličnog, energičnog ritma i bluza, sa jakim utemeljenjem u sedamdesetim godinama prošlog veka ali i sa aranžmanskim i produkcijskim stavom koji je savremen, pa i futuristički. Josiah prave muziku koja je višeslojna i pažljivo miksovana da se čuje svaki dobro osmišljeni detalj, ali koja je uvek suštinski oformljena oko srži odličnog bluz-gruva. Izvrsna ploča:
https://josiah-rock-uk.bandcamp.com/album/we-lay-on-cold-stone
Brazilski Antiklan su negde između sludge metala i brutalnog crust punka. Dobra kombinacija koja omogućava i sporu, tešku svirku, i brže, šutkama prirođenije ritmove, i dugačke pesme od po šest i sedam minuta, i atmosferične pasaže… Debi album ovog kvinteta iz Natala, Under Wetiko (Hymns from Beneath the Veil) ima lep, fino teksturiran zvuk, kvalitetnu atmosferu, odlično pevanje jedne Julie Gusso i dobru produkciju. A daunloud vam daju za iznos koji sami odredite. Odličan dil, ne propustiti:
https://antiklan.bandcamp.com/album/under-wetiko-hymns-from-beneath-the-veil
Sa bendom koji se zove SupaSonic Fuzz odmah znate na čemu ste a kad se album još zove Cobracadabra i ima taj sjajni omot, ostaje samo da se zavalite, pustite muziku i uživate. Naravno da je ovo šoferski, ljuti rokenrol koji možete zvati i heavy metalom i stoner rockom i desert rockom i prosto hard rockom, ali u njemu je najvažniji gruv i šmek. Ovo je muzika za provod i kvalitetno utrošeno vreme u pokretu i društvu, znojava, širokog osmeha i dobronamerno namrštena. Italijani znaju znanje:
https://supasonicfuzz.bandcamp.com/album/cobracadabra
Ian Blurton’s Future Now voze topao, prijateljski teški rok koji u sebi ima i finu patinu ’70s progresive i glam roka, ali je bez kompromisa okrenut dobrom gruvu i himničnim refrenima. Album Second Skin je lepo produciran i još lepše napisan tako da melodičnost njegovih tema dođe do izražaja ali da ne zakloni činjenicu da je ovo propisan, cepački hevi metal za ljude koji vole hrskave gitare i poletne bubnjeve. Bend čine pomatori muškarci (i jedna držeća žena na moćnoj bas gitari) i u zvuku se zaista čuje zrelost i kilometraža na najbolji moguć način gde izvođačka rutina dolazi u paru sa promišljenim songrajtingom. Meni odlično:
https://ianblurton.bandcamp.com/album/second-skin
Nirmberški Ornsteen na svom prvom EP-ju, Grudge, tresu ozbiljan metal. Ovo je u suštini teški rok sa elementima sludge metala, stoner rocka, grungea itd. ali je sve to na gomili pre svega metal koji osvaja tradicionalnim elementima: nabijačkim ritmom, napaljivim rifovima, upečatljivim pevanjem. Dobra produkcija, profi zvuk, kvalitetna svirka i solidne pesme – po meri najšireg ukusa a opet ne kičerajski plitko:
https://ornsteen.bandcamp.com/album/grudge-ep-3
Britanski Cower, Hounds! trpaju u vrlo sličnom maniru, dakle, gruverski i šmekerski, sa samo malo manje nabudženom produkcijom. Ovo se solidno kompenzuje kvalitetom pevanja na EP-ju Cower, Hounds! a koji ima i četiri vrlo solidne pesme, rifaške, gruverske provinijencije. Šteta što ovog nema na Bandcampu jer je odlično:
Trillion Ton Beryllium Ships iz Nebraske na svom drugom albumu, Consensus Trance drmaju prijatan stoner rok. Ovde dobijamo sporu ali organsku, gruversku muziku, opuštenu atmosferu ali sjajno odmerenu distorziju na gitari i mada se može govoriti o uticajima Black Sabbath i Electric Wizard, TTBS su našli sopstveni izraz. Gitarista Jeremy Warner nije najbolji pevač na svetu ali je simpatično kada iz melodičnog napeva pređe u blek metal lavež tako da – ne mogu protiv sebe, ovo mi se dopada:
https://trilliontonberylliumships.bandcamp.com/album/consensus-trance-2
Odlično zvuče i Njujorčani False Gods na svom drugom albumu, Neurotopia. Njihova kombinacija agresivnog sludge metala, teških doom rifova i malo hardkor-pank neposrednosti ovde je spakovana u osam veoma heavy ali lepršavih pesama. False Gods demonstriraju kako spora muzika ne mora zvučati teatralno, namešteno sporo, već da može da ima dinamiku, gruv i energiju koja, pa, da, svojim pankerskim nabojem izuzetno oplemenjuje osnovnu metal leguru u ponudi. Odlično napisan, jako bučan album.
https://falsegods1.bandcamp.com/album/neurotopia
Desert Rider su još jedan od onih francuskih psihodeličnih sastava koji štancuju instrumentalne albume velikom brzinom i uglavnom ih spravljaju kao kolekcije strukturiranih džemova, sa pristojnom, a jeftinom produkcijom i ljubavlju prema gruvu. Doomed Desert, najnoviji album ovog projketa je, dakle, baš ono što očekujete, simpatično bluzersko džemovanje kroz devet pesama koje se ne ubijaju nešto preterano od originalnosti ili želje da polome kalup, ali prijaju na jedan neobavezan, opušten način. A na ovu vrućinu, to je lekovito:
https://desertrider1.bandcamp.com/album/doomed-desert
Mosara iz Arizone ima odličan album nazvan Only The Dead Know Our Secrets. Ovo je u osnovi sludge/ doom metal i voli dugačke, teške pesme sa puno mračnog gruva, ali Mosara imaju izraženu progresivističku dimenziju i te dugačke pesme imaju prostora da urade mnogo zanimljivih stvari pored svoje rifaško-gruverske dispozicije. Zato ih i ima samo četiri, ali ovo je pun, kvalitetan program teške, abrazivne a maštovite svirke. Preporuke!
https://mosaradoom.bandcamp.com/album/only-the-dead-know-our-secrets
I Northless iz Milvokija imaju zanimljiv album sludge/ doom meditacija pod naslovom A Path Beyond Grief. Ovo je, doduše više okrenuto ka post-metal formulama, sa nešto više melodije i za nijansu ekspanzivnijim emotivnim repertoarom. No, Northless su i dalje vrlo HEAVY i ovo je album koji časno kuje i zakucava i čak i dok valja harmoničniji gitarski program i klin vokale to ima jednu moćnu, ritualnu domenziju. Odlično je:
https://northlesstl.bandcamp.com/album/a-path-beyond-grief
Heavy Psych Sounds Records i ove nedelje nude samu krtinu. Kalifornijski trio Nebula sa svojim tek šestim albumom za više od dve decenije rada donosi vrhunsku psihodeliju, isprženi fuzz, destilisani esid. Transmission from Mothership Earth ima u sebi moćan pustinjski groove, ali i prefinjenu treću dimenziju psihodelije koja se ugodno razliva preko tog gruva, puna ukusno odmerenih efekata i zvukova koji rikošetiraju po unutrašnjosti vaše lobanje i šalju vas na putovanja kroz svemir. Savršeno produciran, jako dobro napisan i odsviran sa ubeđenjem i sigurnošću, ovo je album kakav 99% bendova samo sanja da može da snimi. Obavezno:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/nebula-transmission-from-mothership-earth
Idemo na thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal. Čileanski Critical Defiance za sebe kažu da sviraju „violent thrash metal“ i ovo je savršen opis za njihov drugi album, No Life Forms. Dakle, u manje od trideset minuta Critical Defiance ovde pakuju jedanaest zakucavačkih thrash pesama odlične produkcije i svirke od koje sve puca. Kliše je porediti latinoameričke bendove sa starom Sepulturom, ali Critical Defiance svakako potiču iz ove škole sa ultradisciplinovanom svirkom, perfektno aranžiranim pesmama i užasno ložačkim rifovima, refrenima, generalnim zvukom koji i sam ima korene u ranom Kreatoru, Sodomu itd. ali je oplemenjen južnoameričkom vatrom. Bez dileme, ovde se radi o apsolutnoj lektiri za svakog trešera. Crtical Defianceu je titula albuma nedelje izmakla za mrvu i urgiram da se ovo sluša i kupuje:
https://criticaldefiance.bandcamp.com/album/no-life-forms
Disologist iz Meksika svira odličan thrash/ death metal na minialbumu Elegy in Pain. Ovo je vrlo profi produciran i virtuozno odsviran materijal koji se zdravo i sigurno oslanja na nešto tehničkiji thrash metal (tipa… Testament) i melodičniji old school death metal (tipa… Death) za kreiranje efektnog koktela čukanja, dobrih rifova, napaljenih solaža… Pesme su odlično napisane i kombinuju upečatljive teme i refrene sa dosta razrade i ukusno odmerenih ukrasa i ovo je apsolutna lektira za thrash publiku:
https://disologist.bandcamp.com/album/elegy-in-pain
Kanađani Prowl su prvi album nazvali The Forgotten Realms, ali ovo nije nekakav nerdi fentezi metal nego kavernozni thrash sa malo hardcore sirovosti. I, mislim, ako vam ne smeta to malo sirovosti i volite jednostavnu, udaračku muziku, odsviranu sa guštom i konkretno, udarnički, uživaćete. Pesme su više niz krešenda nego što imaju sjajno promišljene aranžmane a zvuk je sav ko u pećini, ali sve to ima svoju funkciju ovde:
https://prowlmtl.bandcamp.com/album/the-forgotten-realms
Za mnogo klasičniji thrash metal stižu Brazilci Thrashera sa svojim četvrtim albumom Bastardos da Noite. Otkada smo ih poslednji put slušali na kompilaciji No Sexism! Only Fuck’n’Roll! – Decade of Excess iz prošle godine, Thrashera nisu postali čistiji i umiveniji. Naprotiv, ovo je i dalje sirov, rokerski, pomalo „blackened“ thrash zvuk koji vozi sredinom druma, bez pojasa i ne brine mnogo u šta će da udari. Produkcijski sirovo, izvođački jednostavno ali fokusirano i dosledno do smrti, ovo je napravljeno za pravog underground hardcore ljubitelja muzike što je solidifikovala svoju formu pre četrdeset godina i odlučeno je da ne može da se unapredi. Pa udrite!
https://helldprod.bandcamp.com/album/thrashera-bastardos-da-noite
Još klasičnije? Može! P.I.L.A.U. su sa Havaja i njihov demo, nazvan samo Demo ima četiri pesme starinskog, organskog i neprskanog thrasha. Bend na omotu pozira sa oružjem ali i slika deluje kao da je snimljena pre jedno trideset godina, da bude u skladu sa muzikom koja deluje kao da je snimljena pre dobrih tridesetpet. No, sirovost i spontanost ovde nisu lozinke za amaterizam i mada P.I.L.A.U. svakako zvuče garažno, oni zvuče i usvirano i dobro. Produkcija je jefina ali radi posao i ovaj demo svakako u meni izaziva dosta ugodnih senzacija sa svojim prelascima od speed formula do hardcore thrasha. Poslušajte:
https://pilau1.bandcamp.com/album/demo-3
Australijski Coward Punch (zbunjujuće, postoje dva australijska benda sa ovim imenom, ovaj svira thrash) su donekle slični jer nose fantomke na promo slikama i cepaju trešinu, ali njihov novi EP sa čak sedam brzih, žestokih pesama je značajno uglađenije produciran. No, Coward Punch the World nije umivena, dosadno savršena ploča već poštena kolekcija thrash metal rifčina, napaljenog, vrištavog pevanja i svirke u brzom tempu. Ima ovde i dužih, nešto kompleksnijih i atmosferičnijih pesama ali Coward Punch se svakako uvek drže klasične thrash postavke i pružaju izvrstan mošerski, trešerski program. Obavezno.
https://cowardpunch.bandcamp.com/album/coward-punch-the-world
Sewerslide su iz Kolorada a kaseta Demonstration je, jelte, demo od dve pesme (plus intro) simpatičnog thrash zvuka. Sewerslide insistiraju da je ovo krosover, mada je njihov pristup nešto mračniji od klasičnog krosovera, sa malo death metal elemenata, pogotovo u drugoj pesmi. No, svakako pričamo o šarmantnom thrash gruvu, solidnim rifovima i pristojnoj produkciji. Daunloud plaćate koliko želite – kaseta postoji samo kao, jelte, dizajn omota – pa poslušajte, meni je oaj sirovi ali ne nesofisticirani materijal vrlo prijao:
https://sewerslidegrind.bandcamp.com/album/demonstration
Švedski Witchery imaju osmi album, Nightside i njihov blackened thrash metal sa daškom death metala je u dobroj formi. Mislim, ko voli, uživaće, jer su ovo pesme onoliko hitoidne koliko se može hitoidan biti u muzici kojoj su abrazivnost i hermetičnost poenta. No, ovo su jako iskusni ljudi i ima naprosto mnogo dovitljivosti u spravljanju pesama na Nightside, sa idealnim omjerom black metal pompe i trešerske krljačine. Moj problem je valjda u tome što nikada nisam prežalio Seance, bend koji je u death metalu radio neke neverovatno dobre stvari a čiji članovi sada sviraju u Witchery i uvek pomišljam kako su avangardni i moćni Seance prestali da postoje kako bi ova blago „komercijalna“ muzika mogla da živi i to me zaboli. Ali ako niste budala kao ja, poslušajte:
Brass Tongue iz Južne Karoline sa demo snimkom Dangerous World donose četiri pesme teškog, metaliziranog hardkora utemeljenog u uličnom zvuku što su ga proslavili Agnostic Front, Cro Mags i njihovi ispisnici. Ovo je prilično heavy i energično, kako i treba da bude sa lepim trešerskim rifovima i dobrim gruvom. Old school i korektno apdejtovano gde treba, sa povremeno slatkim metal rifovima i blastbit izletima:
https://brasstongue.bandcamp.com/album/dangerous-world
Retko slušam metalcore ali kad slušam volim da je to veganski metalcore iz Helsinkija. Cageless su ekipa predvođena tetoviranom pevačicom koja zvuči VEOMA besno na EP-ju Phaneron a ovih pet pesama je uglavnom gruverski i energično. Ne preteruje se s melodijom – a što je meni važno – a da opet dobijamo korektnu melodičnost potrebnu da se pesme razlikuju. Odlična produkcija, takođe. Valjano!
https://cageless.bandcamp.com/album/phaneron
Scarlett je australijski solo grindcore projekat čiji EP Taken From The Sky ima gomilu mačaka na omotu i mada sve to deluje neozbiljno, amaterski, nezanimljivo, muzika je zapravo korektan, krljački grajnd sa kratkim ali dobro napisanim pesmama i prihvatljivim kvalitetom produkcije. Majstor traži šest dolara (doduše australijskih) za ovo, što je možda malo ambiciozno ali kupovina garantuje i video-materijal uz sve pesme, pa eto, probajte. Muzika je svakako vredna pažnje:
https://scarlettgrind.bandcamp.com/album/taken-from-the-sky
Produkcijski i aranžmanski ambiciozniji grindcore cepaju Kanađani False Body i album Showing Up Anyway i pored relativno šaljivog imena, zapravo nudi ozbiljnu svirku.Ovo je spravljeno u tradiciji Nasuma i druge tehničkije grindcore braće i sesatara, sa odličnim zvukom i pesmama koje u po 70-80 sekundi pakuju mnogo eksplozija ali i ranjive ljudske emocije. Idealna kombinacija i puno zaista odličnog songrajtinga i jakih rifova ovde:
https://falsebody.bandcamp.com/album/showing-up-anyway
Hacked Apart su takođe Kanađani a njihov EP, Squamish Grindcore (nazvan tako po mestu u Britanskoj Kolumbiji iz koga bend potiče) nosi više old schol zvuk. Ovo je tehnički i zanatski kvalitetno ali estetski je štrokavo, nudeći grindcore po uzoru na bendove koji su stvarali krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Dakle, ako ste voleli Fear of God ili Blood, Hacked Apart imaju šta da ponude. Trenutno daunloud košta 666 kanadskih dolara ali pretpostavljam da neće zauvek jer je ovo vrlo solidno i zaslužuje da se kupuje i sluša:
https://hackedapart.bandcamp.com/album/squamish-grindcore
Deranged Youth iz Nju Hempšira sa albumom Liminal kombinuju grindcore i fastcore formule sa eksperimentalnijim pristupom rok pesmi. Ovo je pomalo i kao kad bi Residentsi odlučili da isprobaju taj grindcore, jebem mu mater, i mada to sad na papiru može da deluje užasno pretenciozno, Deranged Youth su zapravo jako zanimljivi i imaju izraženu hardkor crtu koja ih čupa iz ponora nepodnošljivosti. Dakle, disonance, čudne metrike, proširene tehnike sviranja, avangarda u sudaru sa cepačinom – meni je ovo na kraju veoma dobar album koji zavređuje ponovljena slušanja.
https://derangedyouth.bandcamp.com/album/liminal
Clot iz Atlante daju dve pesme za dva dolara digitalno na EP-ju Cerebral Calamity/ Casual Masochist. I ovo je malo avangardniji, bučni zvuk koji u osnovi ima grindcore ali sa malo dužim pesmama, interesovanjem za egzotičniji harmonski rad i teksturu. I, mislim, dobro je. Posušajte, ne traje ni tri minuta al PRŽI:
https://clotnoise.bandcamp.com/album/cerebral-calamity-casual-masochist
Corpus Abandon je bizarna ploča negde između eksperimentalnog anime-inspirisanog digitalnog grindcorea i, jelte, pukog shitpostinga. Bendovi, tj. jednočlani kućni projekti na ovom EP-ju su nemački Ryona Hime i kanadski FILESHAREMAIDEN i njihov dogovor je da ide po jedna pesma od po jednog projekta na smenu, a što je zanimljivo i daje materijalu izvesnu (lažnu?) dijalošku formu. Ryona Hime je produkcijski nešto ambiciozniji projekat sa nešto složenijom produkcijom i više semplova a FILESHAREMAIDEN je virtuozniji, sa naglašenijim gitarskim radom. U svakom slučaju, ovo je izdanje avangarde koja stiže ravno sa dna lanca ishrane i, pa, zanimljivo je u najmanju ruku a nije isključeno da ćete u njemu naći i transcendenciju. Naravno da plaćate koliko hoćete:
https://ryonahime.bandcamp.com/album/corpus-abandon
https://filesharemaiden.bandcamp.com/album/corpus-abandon
No, za grindcore poslasticu su se ove nedelje pobrinuli nizozemski Teethgrinder. Dystopia je album vrhunski odsviranog, stručno napisanog i snimljenog tehničkog grindcorea u maniru, jelte, bendova koje često pominjem kao templejt: Nasum i Rotten Sound. Teethgrinder apsolutno upadaju u ovu kategoriju sa pesmama koje nemaju problem da prebace i četiri minuta – jedna traje i više od osam – niskim štimom i užasno teškim zvukom, razmetljivo dobrim sviračkim asortimanom i jako komprimovanim masteringom. Dakle, ništa ZAISTA novo, ali album sa visokim nivoom kvaliteta i u kompozitorskom i u izvođačkom smislu, agresivan, brutalan a slojevit i interesantan na mnogo načina:
https://teethgrinderlfr.bandcamp.com/album/dystopia
Wretched Inferno iz Masačusetsa se simpatično šale objašnjavajući da je njihov novi, živi album, Live in Allston II nastavak najboljeg živog albuma svih vremena, i da oni nikad ništa bolje od ovog neće snimiti i da niste pravi fan ako ovo ne kupite itd. itd. itd. ali sva šala na stranu, ako ste u potrazi za poštenim, poziranjem i filozofiranjem neuprljanim lo-fi death metalom koji vozi u brzoj traci i zarađuje koru hljeba (ili, verovatije, gajbu piva) u znoju lica svog, pa onda su Wretched Inferno vaši ljudi. Ovo je zaista nekomplikovano, jeftino snimljeno a časno odrađeno, sa osam pesama old school krljačine koju momci trpaju iz sve snage, uz očigledan užitak, bez pozeraja, energično i ubedljivo. Plaćate koliko želite, a ovo vas možda zainteresujue i za prošlogodišnji studijski debi benda koji zvuči odlično.
https://wretchedinferno.bandcamp.com/album/live-in-allston-ii
Mladi čileanski kvintet Cryptogenesis snimio je debi album, Desiteratum maligno: El camino a la decadencia i ovo je vrlo dopadljiv old school death metal. Cryptogenesis imaju onaj latinoamerički šmek koji volimo, sa sve pevanjem na Španskom i produkcija, simpatična, neupeglana (mada ne sirova, slušajte kako solaže lepo zvuče i, uostalom, kako je miks prozračan i sve se čuje) daje svemu životnost. Bend piše solidne pesme i ovo je veliko zadovoljstvo poslušati:
https://cryptogenesis.bandcamp.com/album/desiteratum-maligno-el-camino-a-la-decadencia
Teksaški Pneuma Hagion je od jednočlanog projekta apgrejdovan u duo dodavanjem bubnjara i album Demiurge, drugi za ovaj projekat svakako profitira od živog bubnja. Ovo je mračan i kavernozan death metal starije škole, utemeljen u primitivističkoj estetici, ali vrlo okretan i snalažljiv u njezinim okvirima. Ko voli preteće rifove i dobar death metal gruv nek ne časi ni časa, ovo je objavio i Iron Bonehead, a što je garancija kvaliteta:
https://pneumahagion.bandcamp.com/album/demiurge
Detestation iz Albukerkija su prvi album snimili 1995. godine, pa je drugi album, Renewed Killings povratak, mada više rekonstrukcija, sa jednim originalnim članom i dva pomagača. Ali radi to posao. Renewed Killings donosi brutalan, jednostavan death metal opsednut zlom i nasiljem, baziran na kompulzivno ponavljanim mošerskim rifovima i zakucavanju blastbitom. Nema ovde mnogo rafinmana i „tech“ ambicija, ovo je pre svega mošerski, brutalni i brutalno jednostavni death metal direktno iz VHS horor filma. Pa ko voli, nek zagrize:
https://dsbp.bandcamp.com/album/renewed-killings
Void Rot imaju novi EP, Telluric Dismemberment i naslovna pesma je odlična demonstracija njihovog kavernoznog, snažnog death metala uprljanog doomom, atmosferična i upečatljiva. Dalje slede jedna obrada Amorphis, pa još tri žive pesme i ovo je za ljubitelje benda divan mali paket. A ako i niste ljubitelj, poslušajte, možda postanete, ovo je vro lako zavoleti:
https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/telluric-dismemberment
Cell su iz Oklahome a Pieced Up sa Floride i njihov split EP, nazvan samo Split je praznik za beatdown/ slamcore publiku. Ovo su vrlo dobro napisane i snimljene pesme koje se, istina je, pronografski usredsređuju samo na jedan element muzike – slemerski gruv – ali to je poenta ovih pod-podžanrova. Oba benda to rade veoma dobro, imaju adekvatnu produkciju i spajaju gangsterski, ulični šmek sa primitivnim death metalom. Pametnom dosta!
Portugalski Bleeding Display snimaju albume retko, Dawn of a Killer je tek treći za dvadeset i kusur godina rada, ali bar se oko njih potrude. Ako volite brutalni death metal zvuk koji ima prostora za melodiju bar koliko i za surova rifaška zakucavanja, ovo je vrlo lepa ponuda. Problem Bleeding Display je kao i u mnogim drugim slučajevima – produkcija. Ovo je autoritativno odsvirana ploča sa dobro napisanim pesmama i lepim odnosom čiste agresije i promišljenijeg razvoja tema i soliranja ali mu ekstremno komprimovan, ravan mastering oduzima svaki dašak života. Ne razumem da ljudi misle kako je ovo adekvatno finalno pakovanje za njihovu inače kompleksnu i nijansiranu muziku jer se sav zaista minuciozni rad koji Bleeding Display ulažu u ovaj materijal vrlo teško sluša zahvaljujući brickwallingu. No, ako to prevaziđete, čeka vas odličan, zreo album brutal death metala koji nije puko prosviravanje žanra:
https://bleedingdisplay.bandcamp.com/album/dawn-of-a-killer
Danski Eciton sa svojim četvrtim albumom, The Autocatalytic Process ni sami ne preteruju sa originalnošću, ali njihov death metl je zdrav i energičan. I moderan je. Ovde ima elemenata deathcore zvuka koji će možda smetati old school čistuncima ali nema sumnje da je ovo energična, dinamična i dovoljno maštovita muzika za MOJE potrebe. Neće ovo biti moj album godine, ali Eciton su prijatni u svom mošerskom, nabadačkom stilu i to im se ne može poreći:
Značajno prirodnije su mi legli Trog iz Nju Džersija, mladi bend sa svojim drugim EP-jem, Of Vomit Reborn. Ovo je prijatno old school u osnovi (bend na promo slici i nudi old school splatter ugođaj koji je komičan koliko je i šokantan) sa pesmama utemeljenim u dobrom death gruvu i organskim aranžmanima. Ne preteruju Trog sa originalnošću, da bude jasno, ali njihov OSDM je stručno spravljen i ne samo da vrši posao nego ponekad prijatno iznenadi dobro smišljenim temama i melodijama koje se dobro uklope u fino napisane, gruverske pesme:
https://trogdeathmetal.bandcamp.com/album/of-vomit-reborn
Kanađani Wake su nekada bili više grindcrust bend, ali njihovi noviji radovi su proslava organskog, pa i donekle melodičnog blackened death metala. Tako je i najnoviji album, Thought Form Descent pun pesama od šest do devet minuta koje zvuče kao da ste vodopade i oluje naučili da sviraju i onda ih pustili da rade šta hoće tričetvrt sata. Veoma to lepo zvuči i ako ovaj album ima problem je to što sve može da zvuči isto. Wake ne samo da drže isti intenzitet, iste harmonije i istu tehniku već su i aranžmani uglavnom zasnovani na istoj filozofiji i ako ste probirljiva žena to može da bude i malo monotono posle nekog vremena. Ovde zato dosta pomaže što album nije predugačak i bude to sasvim ugodno za slušanje a i za neka kasnija vraćanja. Ko voli emotivniji, melodičniji a opet uraganski urnebesni death metal ovde će, bogami, imati čemu da se obraduje:
https://wakegrind.bandcamp.com/album/thought-form-descent
Evo nas i u završnoj sekciji sa heavy metalom, power metalom i raznim multižanrovskim trikerajem. Nisam, recimo, siguran šta tačno sviraju kanadski Sporus i to je jedan od uzbudljivijih elemenata njihovog albuma Fruit Machine. Mislim, ovo je energična i abrazivna gitarska muzika, toliko je jasno, osim što na uvodnoj pesmi gotovo da nećete moći da prepoznate ni jedan instrument, pa to nije jasno od samog početka. Ali to stanje blagoslovene konfuzije i fascinacije je baš stanje u kome vas Sporus žele pre nego što krenu da krljaju muziku koja je, pa, kao da ste uzeli neki stari anarhopank bend i dali mu da svira metal. Album je, da bude jasno, izuzetno dobro odsviran i solidno produciran i bend ne spada u art brut krilo stvaralaštva, ali dvoje članova muziku drže čvrsto prizemljenom, obezbeđujući svemu anarhičnu, sirovu energiju koja bi od Sporusa mogla da napravi andergraund legendu. I nadam se da hoće, ovo odvaljuje:
https://sporus.bandcamp.com/album/fruit-machine
Kalifornijski Covenant svira, pa, spor, malo hermetičan, malo meditativan heavy metal sa elementima doom metala na EP-ju The Prophet i, to je, kad se malo naviknete na zvuk, zapravo prijatno. Covenant su relativno nenametljivi, dobrim delom na ime tihog masteringa i prilično mekanog miksa, ali to i paše uz muziku koja je spakovana u poduže, pomalo sanjive pesme koje se drže jedne ritualne matrice i uz dosta ponavljanja drže slušaoca u transu. Prvi komad na EP-ju je najkraći i naj, pa, „hitoidniji“ a ostalo je duže i kontemplativnije i sve to ima dosta low-key šarma:
https://covenautmusic.bandcamp.com/album/the-prophet
Ukrajinci ВРІЗАВ ДУБА ne sviraju baš metal ali posthardkor koji sviraju jeste dovoljno energičan i glasan da zadovolji najveći deo potreba poštenog metalca. Album Тот, кому намного хуже ima dvanaest energičnih, maštovitih pesama koje cepaju ozbiljne rifove, poletni ritam, imaju duhovite dinamičke prelaze i iznenadna a uvek lepo odmerena žanrovska meandriranja i mada je možda stvar samo u tome da se ja nostalgično prisećam devedesetih i vremena kada je ovakva muzika cvetala, mislim da sam u pravu kada kažem da je ovo objektivno vrlo dobro. Mislim, ima ovde i grindcorea! Naravno, produkcijski je dosta jeftino ali produkcja APSOLUTNO radi posao. Album se i nudi po ceni koju sami odredite, pa nikako ne propustite da poslušate odlične Ukrajince:
https://vrizavduba.bandcamp.com/album/–3
Reapers su jedan od onih internacionalnih projekata koje je moderna tehnologija učinila mogućim, na opšte zadovoljstvo. Na najnovijem EP-ju, nazvanom The Decline, muzičari su iz Francuske, Italije, Argentine, Čilea, Meksika, Ujedinjenog kraljevstva i Rusije, donoseći pet pesama raskošnog metala što se lako kreće između melodičnog power izraza i nešto ekstremnijih gestova. Generalno, ovo je pošten i zapaljiv heavy metal kome nije strano i malo egzibicija ali se uvek drži pesme koja je srazmerno jednostavna i himnična. Vrlo zabavan, poletan materijal:
https://reapers-metal.bandcamp.com/album/the-decline-ep
Nekad je bila srpska Æternia ali mislim da taj beogradski bend više ne radi. Danas isto ime koristi nemački power metal sastav čiji prv i EP, The Quest zvuči šarmantno. Ovo je power metal koji ne preteruje u epičnosti i oslanja se na klasične modele – čuje se dosta Rainbow zvuka u ovim pesmama – a melodičnost mu je prirodno kombinovana sa tvrdim rifaškim radom. Kvalitetna svirka i promišljeni aranžmani, te solidna produkcija daju u konačnici vrlo ubedljivo prvo izdanje. Odlično je, poslušajte:
https://aeternia.bandcamp.com/album/the-quest
Brace je sirov, ali ne amaterski industrial metal projekat iz Australije koji je očigledno inspirisan Godfleshom i njihovom generacijom. I, sad, mislim, ja sam naravno tu da to poslušam sa puno odobravanja. Album The Collapse ne bih nužno držao u istoj klasi sa Godfleshom sa kraja osamdesetih ili sa njihovim satelitima, ali je u pitanju korektan program prljavog, podzemnog čukanja. Dopadljivo, a daunloud plaćate koliko date:
https://bracemetal.bandcamp.com/album/the-collapse
Indian Handcrafts jeste malo neobično ime za bend ali Indian Handcrafts uživaju da budu malo neobični. Njihov pomalo avangardni sludge metal je u vrlo solidnoj formi na albumu Empress in Decline, gde se džilita i baca ćifte na sve strane, kreirajući neočekivane aranžmane i pointilistički se povremeno usredsređujući na detalje. Nekome će to biti malo neobično i čekaće kad će bend ponovo da zaore a nekome će ovakvo skretanje sa sredine druma biti osvežavajuće i ceniće kontrast između strejt rifaške cepačine i lakog eksperimentisanja. U svakom sluačju, album ima odličan zvuk, momačku svirku i lepo, psihodelično curi:
https://indianhandcrafts.bandcamp.com/album/empress-in-decline
Kako je Dusty Hill umro prošle godine, tako je bezbedno reći da više nećemo dobijati nove albume ZZ Top, ali… ove smo godine ipak dobili jedan. Raw je zapravo snimak praktično neobevezne sesije koju je legendarni teksaški trojac uradio usput, svirajući uživo u studiju tokom snimanja Netfliksovog dokumentarca That Little Ol’ Band From Texas 2019. godine. I, sad… iako je ovo zaista neobavezan, sirov materijal, u pitanju je istovremeno i možda najbolje podsećanje da ZZ Top uprkos ogromnoj karijeri i prebivanju u srcu rok mejnstrima toliko decenija unazad nikad nisu postali bend koji se oslanja na produkciju i tuđu pomoć da bi bio ono što jeste: ikonički rokenrol događaj sa bradom. Raw je kolekcija apsolutno klasičnih ZZ Top komada (da, sve su tu: Just Got Paid, Heard it on the X, La Grange, Tush, Gimme All Your Lovin’, Blue Jeans Blues…) koje bend svira sa takvim guštom i relaksiranom ljubavlju da sam se i ja ponovo zaljubio u bradatu ekipu što je ozvučila dobar deo mog detinjstva. Neki bendovi su veliki i ostanu veliki jer su naprosto SUŠTINSKI veliki. Doprinos ZZ Top rok istoriji govori sam za sebe a Raw je podsećanje zašto su oni stvorili značajan deo te istorije. Bend nastavlja sa radom i posle Hillove smrti, radeći žive svirke sa basistom Elwoodom Francisom, i mada to možda znači i da ćemo dobiti nove albume u budućnosti, Raw ostaje kao poslednji dokument klasične postave i najbolja ispisnica iz života koju je Hill mogao da dobije:
A album nedelje je JOŠ jedna grindcore poslastica (da nije nekome rođendan uskoro?). Španci Ernia su MNOGO dobri na svom albumu How To Deal With Life And Fail koji se ovaploćuje u pesmama od dva, dva i po minuta, sa taman dovoljno trajanja da se donese i malo atmosfere, paklenog, depresivnog kinematskog šmeka a onda i da se zakuca ozbiljnom grindcore svirkom. Očajničko vrištanje Omara Sancheza treba izdržati, kao što treba svariti i zaista JAKO agresivan zvuk benda ali Ernia pišu toliko dobre pesme da su to ne male žrtve nego ugodni elementi jedne šire muzičke slike. Bend nastupa u tradiciji tehničkijeg grindcorea sa jasnim dugovanjima prethodnicima kao što su Pig Destroyer i Nasum, ali sa apsolutno svojim zvukom i originalnim idejama u pesmama. Koje su, ponoviću SJAJNO napisane i pružaju jedan teatar surovosti sa mnogo slojeva i detalja a da se agresivnost ni jednog trenutka ne dovodi u pitanje. Naravno, u ovom bendu sviraju dva člana death metal titana Wormed, što u mnogome objašnjava tehničku ekspertizu ali da se ne šalimo, Ernia imaju svoj zvuk i identitet i ovo je FENOMENALNO:
https://ernia.bandcamp.com/album/how-to-deal-with-life-and-fail-grindcore
