Pročitao sam prvih jedanaest epizoda DC-jevog tekućeg serijala I Am Batman sa ogromnim zanimanjem, s obzirom da se radi ne samo o skupu autora koji su sa godinama kod mene zaradili toliko kredita da njihove radove čitam na neviđeno, nego i da je u pitanju strip gde se od prve stranice vidi da je po sredi koncept kakav obožavam. Batman, ali lišen gotske gizdavosti i „stripovskog“ cheesesa, ukorenjen u realpolitici ili makar njenoj aproksimaciji kakva se u DC-jeve (i Marvelove) stripove uvukla pri kraju sedamdesetih pa onda baškarila  tokom osamdesetih godina prošlog veka. Odrastao, zreo Betmen, sa „pravim“ ljudima, „realnim“ problemima i, dodatno, sa vrlo prominentnim ali ne isforsiranim programom „reprezentacije“ manjina – what’s not to like? Dosta sam se iznenadio kada mi je trebalo nekoliko dana da se probijem kroz dosadašnje dve priče i da zaključim da ovo zapravo nije, iz više razloga sjajan strip.

Nije ni rđav, da odmah stavimo sve karte na sto, više je interesantan nego odličan ali je svakako bolji nego što bi tipičan spinof „glavnog“ Betmena bio. I Am Batman, čije je izlaženje krenulo nultim brojem prošlog Avgusta je jedan od onih stripova koji nastaju kada u Betmenovom životu imate veliki preokret a onda to DC koristi da uvede alternativne identitete i čitanja osnovnog motiva. Konkretno, James Tynion IV je u glavnom Betmenu zakuvao lepu kašu sa Fear State, i posledica – to da je Bruce Wayne sad, jelte… „mrtav“* – daje opcije za mnogo igranja sa konceptom čoveka-šišmiša a koje su već naznačene u Future State: The Next Batman prošle godine.

*jer što da ne, poslednji put smo to radili pre više od deset godina!

I da budemo fer, i kada je Grant Morrison onomad „ubio“ Batmana, to jeste bila prilika da se vidi kako drugim ljudima stoji kostim Batmana, koliko je simbolika onog što Betmen predstavlja važna ili važnija od tela koje popunjava kostim. Posle je i Scott Snyder stavljao komesara Gordona u Betmenov kostim, ali Betmen afričkog porekla je koncept koji smo dobili mnogo pre toga, neposredno posle Morrisonovog Batman RIP, čime hoću da kažem da to da I Am Batman u glavnoj ulozi ima Jacea Foxa, prominentnog i ponositog afroameričkog muškarca nije sad neki presedan i primer „woke“ agende koja prodire u mejnstrim stripove, pošto je ona odavno prodrla i likovi koji su ovde u centru narativa, iako nisu do sada imali ovaj nivo protagonizma, svakako se provlače kroz stripove o Betmenu već dugo godina.

Notabilno, Betmenov kostim, i raznu drugu opremu, u ovom stripu na sebe navlači Jace Fox aka Tim Fox, aka Timothy Fox, najstariji sin Luciusa Foxa, potpredsednika kompanije Brucea Waynea i čoveka već izvestan broj godina kanonski odgovornog za R&D opreme koju Betmen koristi na terenu. Lucius Fox je jedan od poverljivih ljudi Brucea Waynea, jedan od šačice civila što znaju njegov identitet i kada njegov sin – momak sa pomalo problematičnom i neodgovornom prošlošću i pomalo i zategnutim odnosom sa ocem – dobije priliku ali, važnije, oseti dužnost da popuni prazninu u obliku Betmena u Gotamu kojem sad fali njegov noćni zaštitnik, ovo je dobra premisa za strip.

Jace Fox je, dakle, ne samo crni muškarac već i neko kome je ulazak u readymade personu Betmena prilika da se suoči sa svojim nesigurnostima, pomanjkanjem ambicije, odnosom sa autoritetom, odgovornošću prema zajednici. On je, u teoriji, onaj najbolji od svih protagonista superherojskih stripova – glavni junak koji raste i sazreva tokom svog stripa, heroj kome nisu strani ni strah ni sumnja u sebe, ali koji nikada ne beži od težine odgovornosti koju je dobrovoljno preuzeo zato što ima moć da pomogne drugima. Jace tokom prvih par epizoda nosi preko lica masku koja potpuno prekriva njegovu kožu da bi javnost mislila da je naprosto po sredi „uobičajeni“ Betmen za koga se samo mislilo da mu se nešto desilo a, eto, nije, ali nakon par brojeva odlučuje se za klasičniju masku koja prekriva samo gornji deo lica i ponosno pokazuje tamnu boju svoje kože. Za čitaoca koji i sam pripada nekoj „obojenoj“ manjini, pa još ako je klinac, ovo su moćni prizori.

Naravno problemi nastaju jer Jace, kao i njegova porodica, nisu baš… preterano relatabilan svet. Lucius je milijarder sa nemalim kapitalom političke moći, supruga mu je ugledna pravnica, deca, pa, kao, imaju svoje probleme ali su to deca vrlo bogatih i uticajnih roditelja. Ali opet, ovo i nije strip koji ide na boy next door šmek i ne treba u njega ulaziti sa takvim očekivanjima. Ono gde problem zaista postoji je da je autor scenarija uzeo jedan klasičan templejt – koji ja volim u načelu – ali je onda sa njim uradio ne više od stilske vežbe. I to da se crtači smenjuju kao na traci, i to je problem.

Nisma očekivao da ovo kažem za strip koji piše John Ridley, ali I Am Batman je kao pisan na autopilotu. A opet, ZAŠTO nisam to očekivao? Ridley nije tek neki afroamerički autor koji mora da uzima tezge gde mu se nude nego ugledni holivudski hitmejker sa jako širokim rasponom žanrova koje ume da radi (od U Turn, preko Three Kings i 12 Years a Slave pa do rimejka Bena Hura) i veoma aktivnim showrunnerskim životom na televiziji. To da je Ridley pre petnaestak godina napisao vrlo zanimljiv post-watchmenovski, „odrasli“ superherojski strip The American Way ne treba da previše utiče na očekivanja u vezi sa ovim stripom. Pisanje tekućeg serijala, pa koji još ima „Batman“ u imenu je ozbiljna obaveza i zapravo nije čudo da Ridley ovaj posao, pa… odrađuje više nego što stripu donosi neku preterano inspirisanu energiju.

U pogledu tona, ali i stila pripovedanja, ovo je zaista kao neki zreliji superherojski rad iz sedamdesetih i osamdesetih, izašao iz šinjela Dennisa O’Neila i Neala Adamsa i njihovih kasnijih sledbenika (Wolfman, Conway, David, Stern i mnogi drugi), sa naglašeno urbanim i savremenim tonom, odraslim likovima koji bistre odrasle teme, filmskom montažom scena tako da između akcije dobijemo dramske momente dijaloga koji su, ponavljam, ozbiljni i odrasli. Ovo je, da ne bude zabune, svakako primeren format za I Am Batman. U ovom stripu ima kostimiranih negativaca sa mentalnom bolešću ali se ovaj Betmen prevashodno bori protiv „normalnih“ kriminalnih bandi, korupcije u političkim krugovima, ali i moćnih ljudi čija „oficijelna“ persona ozbiljnog javnog činovnika stoji u oštrom kontrastu sa stvarima koje rade kad su daleko od kamera.

Ovo je, dakle, Betmen koji se ne zadovoljava samo prebijanjem pojedinačnih razbojnika već radi sistematično na uklanjanju oružja sa ulica i smatra da je rad za zajednicu nešto mnogo više od obrađivanja nečije vilice oklopljenom bet-pesnicom. Štaviše, nakon prve priče koja se dešava u Gotamu, Foxovi se sele u Njujork i Jace tamo počne tesno da sarađuje sa policijom i bukvalno dobija svoj sopstveni odred, u kome su doduše svi po kazni, dok lokalna administracija pokušava da viđilanzitam karakterističan za druge gradove nekako smesti u institucije sistema.

Ovo je, naravno, meni sve sjajna kpncepcija, a to da je Jace lik sa nesigurnostima, pa i strahovima, koji u jednoj epizodi popije teške batine od kostimiranog protivnika – novog na američkoj sceni superzločinaca – pa mora da pobegne da bi spasao živu glavu, pa je posle malo i traumiran, pa njegov odnos sa ocem, pa sa majkom, pa sa ostatkom porodice i prijatelja, pa odnosi unutar porodice, sva ta kombinacija gritty superherojske akcije i upmarket sapunske opere je EXTREMELY MY JAM.

No, u egzekuciji ovo ima neke relativno ozbiljne nedostatke i mada mi I Am Batman nije odbojan za čitanje, fakat je i da nije naročito zanimljiv a evo i iz kojih razloga:

Prvo je svakako to da ovde postoji mera „i bogati plaču“ sadržine koja naprosto ostavlja čitaoca hladnim. I originalni Betmen je nepristojno bogat ali je njegov strip ipak zasnovan na gotskim tropima koji podrazumevaju iskušenja što daleko prevazilaze puku materijalnu moć. I Am Batman svojim ukorenjivanjem u „real world“ senzibilitetu zaista čini da čitalac pomalo pomisli da je donekle i suludo da Jace vozi nadrkan Bet-motor i trenira karate ko nenormalan kad se uglavnom suočava sa „običnim“ krimosima i korupcijom gde bi njegov (ili makar tatin) novac mnogo više učinio da je usmeren na lobiranje ili kupovinu informacija.

Ovo se dalje prenosi i na odnose između likova koji jesu, većinski, pripadnici manjina, ali pričamo o bukvalno one percenterima čije traume i iskušenja ne predstavjaju relatabilne koncepte za statistički skoro ni jednog čitaoca ovih stripova. Ako je reprezentativnost cilj ovog stripa, a sigurno delimično jeste, onda na delu imamo klasičan faul u kome se zanemaruje KLASNA komponenta nečijeg iskustva u životu obeleženog manjinskim identitetom.

No, dalje, na čisto zanatskom nivou, problem je naprosto što Ridley, jedan ekstremno talentovan scenarista, dokazan u mnogo medija, ovo piše (ili ga piše neki njegov ghostwriter) brzo, efikasno i bez imalo karaktera. Likovi svi pričaju istim tonom, svi eksplicitno objašnjavaju svoj unutrašnji život jedni drugima i čitaocu i mada dijalozi, srećom, nikada ne pate od artificijelnosti, oni su svakako suvi, funkcionalni ali često bez života i zabavnosti.

Kad na to dodate novog superzločinca koji treba da bude nekakva Jaceova lična Nemeza, plus u pitanju je čovek koji ubija samo ekstremno korumpirane javne činovnike krive za neke od najstrašnijih zločina i zloupotreba, PLUS u pitanju je i „umetnik ubijanja“ inspirisan Manom Rayjem (tako je, imamo ovde i high concept negativce, bejbe), to deluje kao da je Ridley pitao najbliži algoritam da mu napravi savršenog Batman-negativca a onda niko nije seo da proveri kako to funkcioniše u stvarnosti. A ne funkcioniše preterano jer je Manray (kako Jace naziva ovog lika) plitak, plošan, zaboravljiv negativac koji, ne zezam, se, kao oružje koristi peglu sa šiljcima vezanu na kraju dugačkog lanca. Sreća pa se nije inspirisao Duchampom pa da Jace dobije pisoar u vuglu…

Ono gde nisam očekivao da ću imati zamerke je crtež. AND YET HERE WE ARE. Uredništvo je ovde iskopalo neke od meni veoma dragih crtača i bacilo ih na ovaj projekat. Mislim, bukvalno bacilo, as in – direktno u kantu za otpatke. Travel Foreman je radio nulti broj. Onda je serijal preuzeo Olivier Coipel, za prvi broj pa od njega štafetu već u drugom broju zgrabio Stephen Segovia, ali je od trećeg krenuo da mu asistira Christian Duce, pa su u petom uleteli i Laura Braga i Juan Ferreyra. Taman kad sam se u šestom i sedmom poradovao omiljenom Kenu Lashleyju, i njega je zamenio opet Christian Duce u osmom i desetom broju a za deveti je Duce sarađivao sa opet Segovijom.

I, mislim, ovako nešto bih pre očekivao od Marvela, ali eto, ni DC nije imun na glupost i, da se ne lažemo, i bolji stripovi od I Am Batman bi imali problem da se konektuju sa čitaocem na vizuelnom planu kada ne možete u prvih jedanaest brojeva da uspostavite jedan konzistentan tim. Da budem skroz jasan, Foreman, Coipel, Segovia, Lashley, Braga, to su sve žene i ljudi koje veoma volim, ali ovde se jasno vidi sindrom protrčavanja kroz serijal, bez vremena da sednete i razmišljate o tonu, pripovedanju, dizajnu, bez vremena da ostavite zaista jasan lični otisak na njemu i rezultat je da I Am Batman uvek izgleda sasvim uslužno ali nikad nema nekakav opipljiv karakter. Da budem i jasan, to da strip ne izgleda vizuelno POTPUNO nekonzistentno najpre je zasluga superherojskog kolor-rada Rexa Lokusa koji natčovečanskim naporima sasvim raziličite stilove i tonove armije crtača uspeva da poveže u koliko-toliko konzistentnu celinu svojim kolorima, dok Troy Peteri isto postiže urednim, efikasnim leteringom.

Jedna dobra vest ovde je da je Christian Duce za koga se nadam da će se ipak zadržati malo duže kao glavni crtač serijala, veoma dobar i da odlično razume kako da nealadamsovsku „odraslu“ estetiku oslobodi suvoće koja ovaj strip progoni poput zloduha i svemu da malo sočnije supergherojske dinamike a da ipak očuva taj zreliji ton.

I Am Batman je, dake, ne loš strip ali strip koji i pored naizgled vrlo jasno odabrane i omeđene koncepcije i, iskreno, apsurdno visokog profila autora koji ga rade, nekako već skoro godinu dana tavori u limbu bezkarakternosti. Sve je to, da podvučem, zanimljivo kao koncept ali egzekucija je za nijansu previše suva i tehnička da strip „prodiše“ i stvarno stekne svoj identitet. Činjenica da ga DC i dalje drži u rotaciji je ohrabrujuća i ako se Duce zadrži dovoljan broj epizoda na serijalu a Ridley samo malo više, jelte, duše unese u pisanje, možda I Am Batman zaista postane onaj „drugi“ Betmen kakav nam je ipak potreban. Serijal na Amazonu možete pratiti ovde.