Kao da ovih dana nisam već dovoljno hvalio Matta Rosenberga (a hvalio sam ga…), pročitao sam i prvih osam brojeva tekućeg serijala Task Force Z koji trenutno on, sa smenjujućim crtačima radi za DC i moram da priznam da je to meni grdna zabava i da sam se dementno cerekao i divio apsolutno preteranom splatter-akcija-frivolni dijalozi-splatter programu na tablama ovog stripa. „Ovo je revolucionarna  ideja, koja…“ kaže Two Face Amandi Waller u šestoj epizodi a ona ga prekine i kaže „To je ideja iz filma Jurassic park“. A on na to, bez gubljenja koraka odgovara „Nisam to gledao.“ Sve u sceni u kojoj superkriminalac i superkontraobaveštajka pregovaraju uz pretnje oko toga da li da oživljene leševe preminlulih superkriminalaca koriste kao black ops timove u službi, jelte, Zvezdama posutog barjaka i Ujka Sema.

Rosenberg če, verovatno tek dobiti priliku da piše neke VELIKE naslove za DC, te neke Supermene, Akvamene, Wondervumenmene i slično. I dalje ne kapiram kako to da ga Marvel nije uhapsio ekskluzivnim ugovorom s obzirom na kvalitet posla koji je obavljao kod njih, ali MOGUĆE je da su relativno negativne reakcije na njegov Uncanny X-Men od pre nekoliko godina malko ohladile entuzijazam firme tamo i prevenirale da mu se posle Punishera daju ikakvi jači propertiji da sa njima radi. Pa onda možda Rosenberg računa da je najpametnije da kod drugog velikog izdavača krene od manjih radova i lagano gradi svoj put poverenja ka nečem velikom. A opet pisanje tekućeg serijala nije mala stvar, pa makar to bio tekući serijal o, hajde da kažemo, novoj iteraciji Suicide Squad osim što su svi u toj iteraciji – zombiji.

Or not. Harvey Dent, odnosno Two Face koga smo gore pominjali i koji je na čelu ove operacije (uh.. spojler? Strip krije ovu činjenicu prvih par brojeva ali kako je tih prvih par brojeva izašlo još prošle godine, svako sa mrvom interesovanja za Task Force Z ovo već zna.) se vidno štrecne kad neko kaže da on rukovodi ekipom zombija. Valjda to zvuči kao loš brending sa svim konotacijama položaja robova sa Haitija što ta reč na „z“, nosi, iako je, naravno, u tradiciji svakog Suicide Squada upravo naglašeno ropski odnos u kome se operativci nalaze u odnosu na svoje pretpostavljene koji, pretpostavka je, predstavljaju državu SAD.

No, znate šta se kaže o pretpostavkama, barem ako znate tu igru reči na Engleskom, i Rosenberg zapravo promišljeno i duhovito apdejtuje i satirizuje koncept Task Force X/ Suicide Squad uspevajući da nešto što je već u mejnstrim verziji tim psihopata jedva kontrolisan od strane egomanijačkog control freaka koji radi više u svoju nego u državnu korist i nikome eksplicitno ne podnosi izveštaje, pretvori u još haotičniju i još bizarnije satiričnu verziju.

Rosenberg ovde nema nekakav visok koncept, naprotiv, ovo je naglašeno low concept postavka – Suicide Squad sa zombijima, za ime sveta – ali Rosenberg i u svojim manje umetničkim momentima ne samo da ima brutalan zanat u rukama nego i apsolutno ume da se zabavlja i da čitaoca pozove da se zabavlja sa njim. Većina prikaza na internetu za različite epizode ovog serijala do sada ističe da je u pitanju zabavan strip i ovo je dokaz uspešno postavljenog koncepta jer pričamo uglavnom o autorima i sajtovima kojima je profesija (ili makar ospesija) bavljenje Betmenom a koji je, već dugo vremena, visokokonceptualan strip kome zabava najčešće nije u prvom planu.

Spona između Suicide Squad i Betmena uvek postoji najviše zato što svaki scenarista koji radi Suicide Squad voli da ih stavi naspram najzajebanijeg viđilantea u DC univerzumu, ali kod Task Force Z je spona i organskija. A i ona signalizira dobro odmerenu sržnu koncepciju stripa – ako je tim sastavljen od doslovno poluraspadnutih hodajućih leševa što najčešće umeju da izgovore samo jednosložne reči, čitaocu je ipak potreban snažan, isprofilisan glavni lik na  koji može da se projektuje. Rosenberg je ovde dobio na raspolaganje Jasona Todda, aka Red Hood, bivšeg Robina i nedvosimsleno bad boya proširene Betmen familije.

O Toddu sam već pisao i ukazivao da iako dobar deo stripova o njemu nije možda bio sjajan, on kao lik ima potencijal. Barem među čitaocima poput mene koje magnetski (pa što ne reći i erotski) privlači aura polomljenog psihopate koji IPAK ima tragove čula za etičko i koji i sam prolazi kroz opipljivu i relatabilnu agoniju na svom putu ka iskupljenju. Red Hood trenutno nema svoj solo naslov, ali Task Force Z je praktično Red Hood strip samo sa jako zabavnim ansamblom kome je šef Two Face, u timu su reanimirani leševi Man Bata, Banea, kasnije i Deadshota (okej, ovo podsećanje da je o mrtva jeste malo zabolelo), tu su klonirane naučnice koje koriste „Lazar smolu“ da skoro na komade rastrgnute operativce posle akcije vrate u nekakav animirani poluživot…

Rosenberg pravi nekoliko odličnih izbora ovde. Prvi je taj da je ovo strip sa jakom centralnom temom. Ona je pre svega, naravno, vezana za Todda, njegovu patološku ličnost ali i martirsku žudnju da kroz agoniju i prepoznavanje dobra u svetu nekako dođe do iskupljenja i nešto učini za opštu stvar, ali je onda zanatski kvalitetno umotana u kvaziobaveštajni kvazitrilerski akcijaš gde ne-mrtva i klonirana priroda većine terenskih operativaca sa svih strana podrazumeva da nema superherojskog pipkanja već da se to kasapi, rastrže, raznosi na komade i pitanje je samo da li ćete posle borbe uspeti da prikupite dovoljno mozga vašeg operativca sa patosa da, kada ga vratite u „život“, on ima sećanja na to ko je i šta ovde radi.

Ovde niko, da se razumemo, ne radi u javnom interesu i u širem smislu ovo je pripovest o tajnim ratovima više agencija koje sve tvrde da su federalnog tipa i da imaju autorizaciju da rade to što rade iako to što rade ne da nije lepo nego nije jasno kome ni koristi. Da je u centru svega tehnologija koja oživljava mrtve jeste metafora vredna malo promišljanja jer je ove agencije (i kriminalne grupe koje one angažuju) koriste isključivo kao resurs za ratovanje i ostvarivanje borbene nadmoći i mada Rosenberg više satiriše DC stripove nego „stvarnost“, ima tu lepe satire u drugom nivou o celoj svrsi i modus operandiju obaveštajaca i kontraobaveštajaca

Bizarna galerija likova od kojih su neki zaista patetične, klateće figure što se samo prisećaju momenata kad su bili živi, u velikoj meri oživljava strip u kome maltene nema pozitivaca i biramo da navijamo za onog ko prikaže najviši nivo erotizovanog stoicizma i tihog samožrtvovanja (dakle za Todda, kad već moram da naglas to kažem), ali Rosenberg pored sve otvorenije humorističkih dijaloga koje im stavlja u usta (ko je mogao da zna da je Two Face ovako jebeno zabavan psihopata kada mu ponovo date kancelarijski posao i stavite ga na federalne jasle?) ne može da odoli da se ne poigra malo i u Bet-familiji i pojasni čitaocu ZAŠTO navija za Todda.

U kasnijem delu stripa Todd se bukvalno bori protiv svoje braće (Nightwing, Robin) i mada su oni prikazani kao kul likovi i ni na koji način nisu „umanjeni“ u domenu svoje harizme za potrebe ovog scenarija, čitalac i dalje navija za Todda jer Rosenberg veoma uspelo prikazuje tu ideju rađenja nečeg decidno neispravnog da bi se postigao ultimativno pravični cilj i postavlja bivšeg psihopatskog viđilante-ubicu kao nekoga ko zna da nikada neće biti izečen ali ko makar svoju bolest – i smrt, jer to je takav strip – može da stavi u službu nečeg ultimativno dobrog, sa čim ni Betmen ni sadašnji ili bivši Robini ne bi prljali ruke. Mada sam odskočio par pedalja unazad u sceni kada Todd slomi nos Timu Drakeu. Ouch, što bi rekli.

Glavni crtač je ovde Brazilac Eddy Barrows, a pored njega su tu i Jack Herbert, Ebert Ferreira, Matt Santorelli i mada na prvi pogled pričamo o „B“ postavi najqmnih latino-olovaka, ovaj strip ne samo da ima ujednačen izgled i dinamiku nego i, rekao bih, izgled veoma dobro ugođen sa svojom temom. Ovo je strip o ljudima koji su na poslu 24 sata dnevno, koji nose oklop onako kako vi nosite majicu na tregere a kad legnu da spavaju sanjaju košmare u kojima se bore sa zombijima (dakle sanjaju svoj posao, kao i ja), koji rade u „poslovnom prostoru“ koji je delom kancelarija, delom zatvor, delom mučionica a delom laboratorija za egzotične biološke eksperimente i svi crtači i koloristi izvrsno pogađaju i „odrastao“ a preteran vizuelni stil i sumračne a sočne kolore i svetla. Akcija je visceralna, haotična, ali jasna i kad je potrebno, vrlo elegantna, podsećajući da Red Hood više ne nosi pištolje jer ne želi da ubija. Ali nosi dva velika pajsera i, uh, pa, njima prebija.

Meni je ovo za sada izuzetno zabavan, konceptualno jasno profilisan „mali“ strip čije implikacije nikada neće imati bendisovsko-williamsonovsko-johnsovski barokni naboj, ali u kome će nas ljudi što jedva u sebi da su sačuvali deliće ljudskog podsetiti šta znači biti čovek, pa makar i kao samo hrpa creva koja još živi ili, er, kao glava džinovskog šišmiša na telu ljudske bebe. I ta lekcija nešto vredi jebem mu sve. Pratite serijal na Amazonu ovde.