Pošto sam pre nekoliko dana pisao o tekućem serijalu Thor koji piše Donny Cates, sada je idealan trenutak da kažem nešto o prvoj priči u aktuelnom serijalu Hulk, koga piše isto Donny Cates.

Cates je, uostalom ne nezasluženo, dobio u ruke dva prestižna, cenjena serijala sa dugačkom istorijom u Marvelovom izdavaštvu i, a što je možda u ovom momentu važnije u očima knjigovođa koji brinu o budžetima, čiji su glavni likovi veoma prepoznatljivi i popularni na globalnom planu zahvaljujući svojim prominentnim ulogama u filmovima Marvelovog kinematskog univerzuma. Thor sa svojim četvrtim solo filmom ulazi u bioskope za par nedelja a mada je Hulk ostvario osetno manji uspeh sa svojim solo filmovima, nema nikakve sumnje u to da je veliki zeleni siledžija bio ekstremno značajan element filmova o Avengersima, ali i odigrao izuzetno dobru sporednu ulogu u trećem filmu o Thoru i generalno uživa prepoznatljivost u kulturi glavnog toka više nego ikada u svojoj povijesti.

Naravno, ne treba zaboraviti da smo poslednjih nekoliko godina kolektivno zasipali Marvel pohvalama na ime strip serijala Immortal Hulk koji je iz temelja protresao praktično sve motive u skoro šest decenija dugačkoj istoriji ovog lika i izgradio monumentalnu sagu-sa-pesničenjem-i-psihoanalizom spajajući Jacka Kirbyja sa Carlom Jungom i kabalom kao da je to najprirodnija stvar na svetu. U tom smislu, nakon što je Al Ewing završio svoj rad sa Hulkom, i verovatno se i malo samozadovoljno nasmešio svestan da ono što on radi sada odjekuje u večnosti, Marvel je zaista morao da pronađe način da naredni serijal o Hulku bude memorabilan, imajući u vidu da će biti konstantno poređen sa remek-delom kakav je bio Immortal Hulk.

Cates je za prvog crtača dobio Ryana Ottleyja i ovo je, svakako, sjajan izbor. Za strip kome je u temelju apsolutni spektakl borbe i destrukcije, Ottleyjeve lake olovke i dinamične kompozicije su prava stvar, pogotovo uz odlične tušere i koloriste koji rade na ovom serijalu. Nije se, dakle, ovde štedelo na talentu bačenom na serijal a Cates je i konceptualno svakako od nula do sto stigao za vrlo kratko vreme, odlučujući se da svojevrsno pomirenje između istorijski sukobljenih ličnosti u umu protagoniste serijala koje je finale Immortal Hulk doneo pocepa ne na prvoj strani već praktično tek u kasnijim flešbekovima, stavljajući nas od prvog broja u kokpit vozila koje zna samo jednu brzinu (maksimalnu) i samo jednu destinaciju (napred, kroz sve prepreke).

U tom smislu, aktuelni Hulk je ESKTREMNO glasan strip što, kad se sve uzme u obzir i nije tako redundantna informacija kako se na prvi pogled čini. Istina je da je Hulk istorijski strip obeležen besom, anksioznošću, strahom, panikom i nasiljem – na kraju krajeva ovo je strip o tamnoj strani ljudske prirode kadroj za nezamislive činove uništenja – ali istina je i da su mnogi klasični i moderni stripovi o Hulku u dobroj meri nalazili načina da nijansiraju svoju ekspresiju, bilo radeći sa samim Hulkom, pokazujući da čudovište ima različite aspekte ličnosti, da je kadro i za zrelije ponašanje, da na kraju krajeva, veliki deo njegovog nasilništva dolazi u odgovor na agresiju okoline i da mu ono ne mora biti imanentno, bilo kontrastirajući Hulka sa humanizovanim Bruceom Bannerom, čovekom briljantnog uma ali nesrećne lične istorije nasilja i zlostavljanja koji uprkos svemu ima blistavu naučnu karijeru i želju da čini najboje stvari za čovečanstvo.

Aktuelni Hulk, koji je sa izlaženjem počeo u Novembru 2021. godine i u trenutku dok ovo kucam najsvežija mu je sedma epizoda, verovatno sasvim programski ide na minimizaciju oba ova motiva. Ovo je jedan od onih stripova u kojima je Hulk apsolutno bestijalan, više manita, demonska sila prirode nego ekstenzija ljudskog intelekta stavljenog pod jak pritisak, a Banner je, bar kako se to na početku čini, neko ko na kraju popušta pod tim pritiskom i pretvara se u svoju lošiju verziju što ugađa uvek postojećim narcisoidnim impulsima i odbija da se žrtvuje za račun ostatka sveta, umesto toga tražeći mesto u tom svetu za koje zna da mu po pravu pripada.

Stripovi o Hulku sa „zlim Bannerom“ kao centralnim motivom me načelno nerviraju ne samo zato što je to generalno jedna lenja ideja za kojom posežete kad nemate ništa bolje, već i zato što mi se čini da oni ignorišu upravo centralnu ideju u mnogo decenija stripova o Hulku: tu da je Hulk ono kako se „zlo“ u čoveku ispolji kada je dovoljno snažan da ignoriše društvena pravila i napore okruženja da ga stave pod kontrolu, a da je Banner socijalno izgrađeni konstrukt koji veruje u korisnost društva i trudi se da ga očuva i spase, odnosno da je Banner po definiciji „dobar“. Ove definicije dobra i zla su funkcionalne, kontekstualne i ne zahtevaju filozofske koncepte koji bi se oslanjali na apsolute – bogove itd. – i zato tako dobro „rade“ u Hulku.

No, Cates me je za sada prilično zaintrigirao pa i dobrim delom kupio time kako postavlja svoju priču. Njegov Banner jeste „zao“ u meri koja ne bi trebalo da mi je prihvatljiva i često se ponaša lakomisleno i impulsivno, onako kako odrastao čovek, pogotovo ne odrastao čovek sa njegovom istorijom ne bi trebalo da se ponaša, ali Cates je izgradio apsurdno zavodljiv komplet simulakruma koji su smešteni jedan u drugi poput ruskih Babuški i mada sami zapleti za sada nisu na jednakoj ravni kao simbolika koju ova priča baštini, ovo strip čini intrigantnim u za mene presudnoj meri.

Naime, pitanje sa početka prve epizode (štaviše sa njene naslovne strane) – šta ako je Hulk nastao da svet zaštiti od Bannera – ne dobija ni konačni pa ni delimični odgovor u dosadašnjem toku priče, ali Cates je napravio jednu potentnu kombinaciju subverzije i inverzije koja za sada daje mnogo zanimljivih simboličkih plodova i svakako može da sugeriše da čitamo zametak jedne monumentalne storije.

Naime, ako je konvencionalni motiv istorijski to da je Hulk „tajni“ deo Bannerove ličnosti, nešto što se krije „unutra“ i izlazi „napolje“ kada ovaj zbog besa ili straha izgubi kontrolu, logično rešenje iz ugla naučnog uma – a što Banner jeste – onda jednom mora biti to da Banner „uđe“ u Hulka i odatle, dakle, iznutra nad njim preuzme kontrolu.

Otud je kibernetski ojačani Huk koga gledamo na stranicma ovog stripa zapravo „kosmičko plovilo“ koje je Banner kreirao povlačeći se unutar Hulkove ličnosti, stavljajući njegovo ponašanje potpuno pod kontrolu racionalnog, naučnog uma. Ovo je, rekosmo i logično, pa na neki način i pravično rešenje za dualitet Hulka i Banera u kome neuništivo i praktično bezgranično snažno telo Hulka koristi racionalni – i humani – um brijlantnog naučnika koji će doneti racionalnu (i humanu?) odluku da napusti Zemlju kako nikoga više ne bi ugrožavao. Ovo obuhvata i Hulkove kolege u Avengersima koje su mu za petama na ime nekog tragičnog događaja što se odigrao u teksaškom El Pasu a koji nam na početku nije sasvim objašnjen ali koji, po svemu sudeći sugeriše da je Banner/ Hulk počinio baš onakav zločin masovnog ubistva za koji neupućeni veruju da Hulk – kao metafora za spree killere koji, avaj poslednjih nedelja piruju po Americi – stalno čini.

Ovo je istovremeno dovitljiva inverzija motiva iz klasične, među fanovima omiljene priče Planet Hulk ali i Catesu daje priliku da se legitimno igra sa pitanjem koliko je besa i zla Banner utočio u Hulka kada je u sebi, kao mlada osoba kreirao ovu ličnost (a gama zračenje je samo ospoljilo u formi zelenog čudovišta), a koliko je ostalo u njemu samom i je li podela na „dobrog“ Bannera koji je samo žrtva i „lošeg“ Hulka u kojeg je ušao sav Bannerov bes i nemoć zapravo tačna.

Cates onda ide korak dalje i stripu daje meru „stripovskog“ preterivanja, pokazujući da je ovo vozilo (Doktor Strejndž bukvalno ovog kibernetski augmentovanog Hulka naziva svemirskim brodom, i kaže da su na delu tu bile tako moćne magije da se on plaši) pokretano, pa, Hulkovim besom. U hijerarhiji simulakruma, Banner „sedi“ u Hulkovoj glavi, gde je kreirao komandni most i komunicira sa moćnim kompjuterom koji mu daje podatke o statusu, a pogonska soba je mesto na kome je Hulk zatvoren i energija za kretanje tela se dobija izlaganjem „Hulkovog“ dela Bannerove psihe simulacijama napada od strane, onako kako je potrebno više energije, progresivno sve moćnijih neprijatelja.

Ova ideja da racionalni čovek može da upregne energiju svog besa i koristi je konstruktivno, da njome može da dospe čak u kosmos i da je to savršeno razuman sled postupaka je naprosto jako zanimljiva i njome Cates satiriše sve, od pozitivističkog svetonazora zapadnog sveta, pogotovo onog baziranog na pragmatičarskim filozofskim pristupima karakterističnim za američku filozofiju, pa do slavnog pokliča Johnnyja Rottena „Anger is an energy“ iz pesme Rise grupe Public Image Limited, koji sam Lydon smatra svojim najjačim poetskim iskazom.

Ono što potencijalno malo kvari devojačku sreću je što sama radnja stripa, makar u prvoj priči koja zauzima prvih šest brojeva serijala nije jednako pametna i intrigantna kao ovaj osnovni koncept. Cates Bannera/ Hulka dovodi u jedan od paralelnih svetova, suočava ga sa Bannerom koji nikada nije postao Hulk, ali je umesto toga čitava planeta Zemlja zasnovana na eksploataciji energije gama zračenja a predsednik SAD je Thunderbolt Ross koji kreira sve više čudovišta kako bi imao militaristički uređeni raj na Zemlji i ovo je u principu jedna pomalo i staromodna šorka između Hulka i drugih velikih čudovišta – uključujući Spider-Hulka od osamdeset tona. Cates i ovde izbacuje zanimljive koncepte svakih nekoliko strana, ali sama priča nije ni zanimljiva ni memorabilna kao osnovne postavke ovog stripa.

No, činjenica je da se vidi da Cates ima veliku sliku na umu – događaji u El Pasu sugerišu da su na delu sile kojih još nismo svesni a i paralelni univerzum iz koga Banner i Hulk uspeju da se izvuku će se, čini se, ponovo pojaviti u narednim brojevima pa možda priča na kraju ipak „legne“ na svoje mesto. Za sada su motivi koje Cates postavlja bolji od samog pripovedanja i događaja koji nam se prikazuju.

Ottley je ovde pritisnuo po gasu iz sve snage i kada od drugog broja tuševe krene da mu radi Cliff Rathburn, strip dobija jednu zaokruženu, zadovoljavajuću energiju konstantne tenzije i destruktivne akcije. Nema ovde mnogo suptilnosti u crtežu i Ottley može da se razmaše sa masivnim konturama i brutalnim akcionim kompozicijama, dajući nam stalno agresivnu estetiku i povišenu emociju. Rathburnov tuš i kolor Franka Martina daju crtežu finu dubinu i ističu detalje koji umeju malo i da se izgube kada Ottley sam tušira svoje olovke pa je ovo vrlo dobra kombinacija i s obzirom na količinu destrukcije praktično kaiđu nivoa koja nam se servira, imamo dobitnu kombinaciju. Posebno jer Ottley uprkos tome koliko je strip bučan, čuva karakteristično uredan i čist lejaut i raspored kadrova po tabli, koji umiruje oko i sigurno vodi čitaoca kroz priču. Naravno, letering Coryja Petita je uobičajeno izvrstan i pomaže da se navigira kroz svu tu buku.

Iako ću o tome pisati opširnije kada bude gotovo, vredi ovde istaći da posle šestog broja Hulka i 24. broja Thora Cates ulazi u Banner of War krosover a kojim se obeležava šezdeset godina postojanja oba ova lika i ovo je srazmerno skroman i sa merom osmišljen događaj(čić) koji će, pored uvodnog dela u zasebnom one-shotu, uredno da se završi sa dva broja redovnih serijala Hulka i Thora. Za sada su izašla tri dela i ovo je, pa… zapravo zabavna, pomalo i staromodna priča u kojoj se dvojica ekstremno moćnih likova šopaju skoro bez prestanka, ne prestajući da istovremeno i pričaju među sobom i ubeđuju onog drugog da se skloni. Za razliku od tona u prvih šest brojeva Hulka koji je ozbiljan, sumoran i edgy, ovde prodire dosta humora i simpatične operetske epike koja Catesu odlično ide u Thoru. Činjenica da tek ovde saznajemo šta se desilo u Teksasu znači da ovaj krosover ima i mračnije tonove, ali je u pitanju, za sada, zabavan, ne previše intelektualizovan sukob dva omiljena strip junaka, pun SUMANUTE akcije i suludih, jako „stripovskih“ ideja. Na Hulku je ovde crtač urugvajski majstor Martin Coccolo koji radi bez tuša i sa razvaljenijim lejautom, dajući stripu još urnebesniji akcioni izgled a kolori Matta Wilsona ga sjajno dopunjuju.

U globalu, dakle, aktuelni serijal Hulk za sada nije toliko dobro zaokružen kao aktuelni serijal Thor iz pera istog autora. Ovde ima puno zamamno intrigantnih koncepata i ideja ali i puno buke, pa i nešto frikcije u pripovedanju. No, Cates svakako pokazuje da nije bez razloga tako popularan u ovom trenutku i čak i ako od njega dobijamo nesavršen strip, on je baziran na sjajno osmišljenoj osnovi. Da li će do kraja sama priča biti pametna u meri u kojoj je pametan koncept – videćemo. Serijal možete pratiti ovde putem Amazona.