Jeste li spremni za lezibjski on-the-road narativ upravljan omiljenim filmskim scenama jednog od likova koji je u tom narativu, zapravo, preminuo praktično još u uvodu? Čujem li ja to „JESMO, KAPETANE!!“? Dobro sam vas obučio, deco moja.

Nije što sam ja sada programski uzeo da redom čitam sve neke gej i lezbijske stripove, nego me je Imegaov miniserijal A Thing Called Truth privukao šarmantnim i lepim crtežom a onda me je i prilično odobrovoljio svojim vrlo labavim narativom u kome dve nekompatibilne žene igrom slučaja prave neplaniranu i haotičnu turneju po Evropi i u toku te turneje se malko i zaljube. Izvinjavam se na spojlerima već u drugom pasusu, ali stvar sa A Thing Called Truth je u tome da ovo baš i nije strip koji obara na pod ingenioznošću svog zapleta niti preokretima u priči koje nikako niste mogli predvideti. Jer, mislim, niste, a kad do njih dođe, verovatnije je da ćete reći WTF nego Fak jea. Na Imageovom sajtu ovaj miniserijal najavljuju teglajnom „A chaotic LGBTQ+ road trip!“ i haos je svakak operativni termin i u smislu zapleta i pripovedanja. No, A Thing Called Truth je i strip koji podseća da nije baš svaki strip nužno sadržan u svom zapletu i da ima nečega i u drugim elementima. U trenutku dok ovo kucam, kolekcija koja sakuplja svih pet epizoda (a koje su krenule sa izlaženjem u Novembru prošle godine) stara je samo jedan dan tako da smo prilično aktuelni. Kako je proleće uveliko stiglo, a pandemija i sveopšta inflacija sugerišu da se nećete baš naputovati ove godine, A Thing Called Truth je možda odličan substitut, što za putovanje što za romantičnu priču o pronalaženju ljubavi tamo gde to niste očekivali.

Autorke ovog rada, napravljenog za Imageov Shadowline imprint su Iolanda Zanfardino i Elisa Romboli, dve mlade i vrlo savremene žene koje iza sebe već imaju dosta rada za američke izdavače, kako Image, Titan i Lion Forge, tako i za, notabilno, Black Mask. Ovo poslednje napominjem jer se radi o ženama koje vrlo očigledno imaju „agendu“ u smislu da su njihovi stripovi dobrim delom namerni da u prvi plan stave seksualni identitet i A Thing Called Truth to svakako čini. Ali na jedan nimalo napadan način ako to smem da kažem. Možda najbolja stvar u vezi sa ovim stripom, pored tog vrlo lepog crteža, i jeste ta prirodnost sa kojom se tretiraju lezbijske „teme“, odnosno spontanost zaljubljivanja izeđu dve žene koje imaju vrlo malo toga zajedničkog na početku priče i zapravo se spajaju pukom igrom slučaja. Kako su obe autorke iz, jelte, „zajednice“, to jest identifikuju se kao kvir osobe, neće vas iznenaditi da njihov drugi projekat, Alice in Leatherland, ima dosta seksa izmešanog sa humorom, no, A Thing Called Truth je zapravo vrlo pitoma pripovest u ovom smislu i mada ima dosta humora, seks u njoj jedva da figuriše.

Ovo napominjem jer je možda bitno za neke naše malo manje upućene čitaoce podvući da „kvir“ stripovi (kao i kvir literaura, filmovi, igre itd.) ne samo da nisu samo o seksu već najčešće i uglavnom nisu o seksu. Sem ako pričamo o namenskim, pornografskim stripovima, većina kvir radova koje ćete čitati nasumičnim pretraživanjem recentnog autputa američkih izdavača se bavi drugim elementima LGBTIQitd. Iskustva, podsećajući da se radi o specifičnim kulturama, ne samo o izboru seksualnog partnera.

Utoliko, A Thing Called Truth je apsolutno kvir strip koji to neupućenom čitaocu neće pokazati ni na prvi ni na drugi pogled. Glavna junakinja, Magdalene Traumer na početku stripa decidno nije ni lezbijka ni biseksualka, već naučnica koja radi po ceo dan u svojoj laboratoriji, kreirajući inovativne lekove za veliku farmaceutsku kompaniju koji, sa svojom vrlo niskom cenom, zapravo imaju potencijal da značajno promene pejsaž zdravstvene zaštite za veliki deo siromašnog stanovništva na planeti. Magdalene je toliko investirana u svoj posao da jedva primećuje kako joj se brak raspada, i njen muž, takođe istraživač joj već izvesno vreme potura pod nos rešenje o razvodu koje ona treba da potpiše kako bi on i zvanično bio slobodan.

Magdalene je opsednuta poslom i klasičan science nerd, sa vrlo malo interesovanja izvan laboratorije, neurednim – i potpuno pustim – privatnim životom i, bez obzira na uspeh njenih istraživanja, jasno nam je da ovo nije srećna osoba.

Naravno, njenu nesreću će značajno uvećati kada je firma, u jednom skoro na basnu nalik preokretu, prevesla, svo njeno istraživanje prisvoji a Magdalene popije šut-kartu uz izmišljene optužbe da je kršila interne propise. Svesna da je najveći deo poslednjih deset godina svog života upravo ispišala niz vetar, Magdalene, besna, tužna, razočarana i bespomoćna kreće da pije i završava katastrofalno veče spavajući u svojim kolima…

…samo da bi se sutra ujutro probudila u istim tim kolima ali sada već u Italiji dok za volanom sedi plavokosa, pirsovana lezbijka Dorian koja, kada je ukrala auto, nije bila ni svesna da na zadnjem sedištu neko spava. Dorian, iako je lopov, nije zapravo zla osoba i nalazi se na misiji koju je za nju ostavio pokojni brat, navodeći omiljene scene iz filmova što su ih zajedno gledali, i zavetujući je da ode u gradove gde su te scene snimljene, te da ih tamo i odglumi, bez stida, pred drugim ljudima, na taj način prevodeći fantazije koje su imali kao klinci u neku vrstu stvarnosti.

Pa, mislim, to je vrlo romantičan zaplet i sasvim solidna premisa za jedan on the road narativ. Obe autorke, i Iolanda i Elisa strip crtaju zajednički, dok je scenario napisala Iolanda, i ovo je veoma, ali veoma dinamično i lepo kreiran narativ sa likovima koji su beskrajno izražajni i šarmantni. U Elisinom radu se primećuje solidan manga uticaj, a obe autorke, iako Italijanke, imaju u svom stilu solidnu količinu klasičnog franko-belgijskog disciplinovanog rada sa linijama, ali i umeće kreiranja ljupkih karikatura koje deluju jako životno. Kada se sve to upakuje u amerikanizovan lejaut, sa dinamičnim tablama na kojima se koriste paneli različitih veličina i rasporeda, sa Iolandinim leteringom koji često „ispada“ preko ivica panela i daje stripu dodatnu injekciju energije, pričamo o zaista atraktivnom, za oko uvek izuzetno prijatnom radu. Moja jedina zamerka na grafički deo stripa je da bih voleo da su devojke uzele nekog od meni omiljenih kolorista (npr. Jordiea Bellairea) jer kolori ovakvi kakvi su, iako veoma korektni, ipak previše umiruju strip koji prosto puca od energije u domenu samog crteža. No, ovo je zaista sitna, možda sasvim subjektivna zamerka.

Što se tiče same priče, tu su zamerke brojnije i, mislim, objektivnije. Indikativno je da na Good Readsu strip ima ocene sve od jedne pa do pet zvezdica, sa čitaocima koje je opčinila spontana i ljupka romansa koja se razvije između dve žene, ali onda i sa čitaocima koji ukazuju na brojne probleme koje strip ima u pogledu priče. Da budem jasan, rad sa likovima je sasvim korektan, i  Magdalene i Dorian iako ne „stvarni“ likovi, vrlo pristojno ispunjavaju svoje uloge konzervativne, neupućene žene koja otkriva svet i nekontrolisane grifterke koja taj svet želi u potpunosti i želi ga sad. Njihovo zaljubljivanje je ne samo spontano i prirodno već i lepo oblikovano tako da čitalac bez ostatka navija da se sve to desi, a brojne male situacije kroz koje prolaze osvetljavaju delić po delić njihovih ličnosti, dajući šlagvorte za dijaloge i postupke likova.

No, na makro planu, A Thing Called Truth je potpuni haos. Ovo je strip koji kao da je krenuo od jednog žanra, pa se onda predomislio u hodu i, jelte, pivotirao na drugi. Otvaranje u prvoj epizodi kao da sugeriše da ćemo čitati i neku vrstu trilera u kojem će Magdalene, kojoj je učinjena nepravda, uz pomoć slučajno upoznate Dorian, na neki način da se osveti svom bivšem poslodavcu, zloj Big Pharma firmi čije šefove vidimo na nekoliko tabli. No, ovo se UOPŠTE ne događa i nakon što Magdalene i Dorian krenu na svoju turneju po Evropi, strip potpuno napušta bilo kakav trilerski senzibilitet a bivši poslodavci ne figurišu dalje u zapletu ni na kakav značajan način. Strip ovde čini i relativno nedopustiv prestup dajući nam na prvih nekoliko strana fleš forvard na situaciju koja se do kraja stripa neće dogoditi. Znam ja da Jim Valentino nema vremena da se baš puno bavi uređivanjem Shadowline izdanja, ali A Thing Called Truth je jedan od retkih primera stripova izašlih za Image gde priča bukvalno krene jednim tokom a onda promeni smer i svi se prave da se ono pre nije desilo. Bunilo.

Utoliko, finale koje dolazi u petoj epizodi naprosto nije zarađeno. Na emotivnom planu možda jeste ali narativno, ovo je primer stripa koji sa svjom poslednjom tablom potvrđuje ono što je čitalac i do tada sumnjao: da zapleta ovde već odavno nema i da će strip umesto da se završi, samo da stane.

A što je svakako razočaranje. No, ne mora biti potpuni dilbrejker, A Thing Called Truth ima dosta toga na svojoj strani, simpatične likove, lep crtež, dinamično pripovedanje i tu ljubavnu priču koja je spontana i greje srce, pa ako ste kvir ili kvirovskog roda ili samo žudite za romaničnim pripovestima koje ne moraju da zapravo imaju smisla kao zaokruženi narativi, posegnite za ovim radom. Amazon ga prodaje ovde. A za Septembar autorke najavljuju i svoj naredni Image serijal, The Least We Can Do, koji deluje kao fantazijska, akciona priča, pa bi i to moglo da bude zanimljivo.