Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Originalni plan je bio da vas za danas mučim nekim cerebralnim free improv stvarima, ali kako je ove Nedelje i Svetski dan Crvenog krsta, drugim rečima praznik humanosti, odlučio sam se za nešto praznično i… humanije. Okrećemo časovnik, ma šta časovnik, KALENDAR unatrag sto godina unazad u vreme kada je saksofon bio samo pripadnik prateće svite, trubači su bili gazde, a svaki sastav koji je držao do sebe imao je bendžo u postavi.
Mada je album o kome pričamo zapravo i dalje u statusu budućeg izdanja. Ali blisko-budućeg. Breezy Jazz Band: Mr. Bechet zvanično izlazi jedanaestog Maja i u pitanju je album, kako mu i ime govori, sa ljubavlju i puno strasti posvećen jednom od ranih pionira muzike koju danas poznajemo kao jazz – klarinetisti i saksofonisti, te kompozitoru po imenu Sidney Bechet.
Bechet je bez imalo sumnje jedno od najvažnijih imena u istoriji džez muzike, čovek koji svojim kreolskim poreklom i rođenjem u Nju Orleansu praktično epitomizira nastanak i kristalizaciju džeza kao žanra, neko ko će biti među prvima prepoznat kao važna autorska i izvođačka figura u moru muzičara što su svirali još uvek mladi i dinamično evoluirajući zvuk, a onda i proći praktično hadžiluk koji će posle njega slediti bukvalno generacije crnih džezera, seleći se iz Luizijane u Njujork, pa zatim obilazeći London da bi svoje konačno prebivalište, posle puno peripetija pronašao u Parizu gde će i zapravo ostvariti popularnost približno u skladu sa svojim uticajem na žanr ali i snimiti većinu svoje zabeležene muzike.
Bechet je, NARAVNO došao iz skromne ali muzički nadarene porodice. Otac mu je bio šuster koji je paralelno svirao flautu a sva četvorica braće su mu bili muzičari pa je i mali Sidney već sa šest godina svirao u postavi starijeg brata Leonarda (koji je svirao trombon u pauzama popravljanja i vađenja zuba ljudima), pokazao se kao nadaren pa kasnije učio kod Kinga Olivera, Bunka Johnsona, Georgea Baqueta i gomile drugih ranih majstora njuorleanskog zvuka. Vrlo talentovan u improvizaciji, Bechet će ostati prepoznat kao jedan od prvih velikih solera u džezu, paralelno sa Louisom Armstrogom. Armstrong na trubi i Bechet na klarinetu su praktično i bili prva dva velika solo-svirača na lokalnoj sceni na kojoj se u to vreme i stvarao zvuk ovog žanra, a njihova saradnja je i solidifikovala „pravi“ zvuk džeza, sa Bechetovim sviranjem koje je doprinelo odvajanju od regtajm stila postepenim evoluiranjem u pravcu svinga.
Naravno, problem sa Bechetom je čest problem sa JAKO talentovanim ljudima – živeći u budućnosti koju je čuo u svojoj glavi, Sidney je bio žešće naporan za muzičare i, uopšte, ljude u, jelte, sadašnjosti. Obdaren ogromnim talentom za improvizaciju i instrumentom prodornog piska, a sa malo strpljenja i socijalnih veština, Bechet se u njuorleanskim orkerstrima stalno gurao u prvi plan i gomila trubača je smatrala da je momak suviše napadan i da je s njim muka raditi.
Od 1919. godine radio je u Njujorku a onda otputovao na svirku za Kralja Džordža petog, u Londonu sa orkestrom Willa Mariona Cooka, gde je otkrio sopran-saksofon, sličan po formi njegovom klarinetu ali dovoljno različit po zvuku da će se njime opsesti i pretvoriti ga u svoj novi instrument. Bechet je praktično prvi veliki sopran-saksofonista u džezu čime je iskrčio put za probijanje saksofona uopšte u prve redove i titane poput Hawkinsa, Parkera, Rollinsa i sve što je sledilo.
Preseljenje u Pariz 1925. godine mu je donelo ozbiljan životni apgrejd, srećno se poklopivši za interesovanjem za afroameričku muziku i umetnost koje je u to vreme bujalo u Francuskoj, pa je Bechet svirao po celoj Evropi uključujući, kažu, i Sovjetski savez, a u Parizu postao ime koje se prepoznaje. Nažalost, odslužio je jedanaest meseci zatvorske kazne jer je greškom upucao ženu dok je nišanio u muzičara koji je tvrdio da je Bechet pogrešio u harmoniji, a potom je deportovan natrag u Ameriku gde je tokom naredne dve decenije radio neke ekstremno važne stvari, od prvih snimaka onog što će kasnije biti formatirano kao latin-jazz sa Williejem Smithom, pa do jednog od prvih korišćenja studijske tehnike da snimanjem na više više kanala bude čovek koji je sam snimio celu pesmu radeći šest različitih instrumenata.
Bechet će se konačno nastaniti u Parizu za stalno 1951. godine, i pre svoje smrti 1959. tamo će snimiti najveći deo svog objavljenog opusa ali i izdiktirati producentu i radijskom voditelju Alu Roseu svoju autobiografiju. Sam Rose će kasnije reći da je Bechet u sopstvenim očima – ljubazan, saosećajan, darežljiv – bio potpuno drugačiji od Beheta kog je ON poznavao, hladnog, narcisoidnog i okrutnog pogotovo prema ženama. Huh, ko je TO očekivao…
Kakogod, Bechet je jedna od najuticajnijih figura u istoriji džeza – na kraju krajeva, koliko muzičara znate po kojima su nazvani krateri na Merkuru? – i njegov legat ostaje neizmerno značajan i stotinu godina nakon što je on počeo da ga gradi. Breezy Jazz Band iz Milana su kućni bend lokalnog kluba Blue Note (koji JESTE intimno povezan sa legendarnim njujorškim klubom istog imena) i sastav koji tamo radi sving, regtajm, bluz i diksilend. Originalno sastavljeni od četvorice Italijana i jednog Britanca koji dolazi u Milano na svirke, Breezy Jazz Band su potencijalno jedna od najgorih pojava u umetnosti – intepretatori nečega što je apsolutno kodifikovano i univerzalno obožavano, noseći sa sobom i pogolem teret slatke nostalgije, dakle sastav koji ide samo i isključivo na zicer, servirajući publici sto posto citata i nula posto sopstvenog duha u svojim izvođenjima i na snimcima. Srećom, nisu sve potencijalne stvari baš takve kad se realizuju u stvarnosti.
Mr. Bechet je prvi album ovog sastava i uprkos imenu on se ne sastoji samo od kompozicija Sidneyja Becheta, niti je, zaista, u pitanju puko prodavanje nostalgije. Da bude SAVRŠENO jasno, ovo nije ni dekonstruktivno čitanje ranog zvuka džeza, ali jeste u pitanju strastven, dinamičan, naglašeno zabavan rad u ključu starom stotinu godina, sa hvatanjem velikog dela izvornog uzbuđenja i energije koje su nosile stare diksi i bluz kompozicije, ali i sa modernom, svežom interpretacijom.
Naravno, NAŠA percepcija džeza iz onog vremena je po definiciji iskrivljena jer ga slušamo sa primitivnih, lo-fi, mono snimaka spasenih od propadanja radom šačice entuzijasta pa pripisujemo muzici iz dvadesetih godina prošlog stoleća više naivnosti nego što je zdravo. Breezy Jazz Band zapravo svojom svirkom i kvalitetnim, živim miksom, podsećaju da je ovo muzika koja je u sebi imala puno duha, jednog radosnog poigravanja sa zvukom i formom, pa je i album koji su snimili plesan, radostan i uprkos svemu neopterećen niti idejom odavanja pošte velikim prethodnicima, niti idejom da je slušaocu potrebno servirati muziku nerazaznatljivu od onog što su prethodnici radili.
Otud već pesma koja album otvara, naslovna, Mr. Bechet (ne, nije u pitanju aranžman istoimene kompozicije Budda Johnsona) jedan vrlo poletan, zabavan komad „starinskog“ džeza koji ima u sebi dah instant-prepoznatljivosti jezika i senzibiliteta ali koji se drži kao kvalitetna, moderna muzička „stvar“ i bez tereta stogodišnje nostalgije.
Bechetova Promenade aux Champs-Elysees, za razliku od originala, počinje romantičnim uvodom pijaniste Angela Astorea pre nego što pređe u prepoznatljivu temu. Ovim bend jasno pokazuje da ovo jeste njihova interpetacija predložaka, sa prepoznavanjem da je prošlo mnogo decenija u međuvremenu, svirajući Bechetov komad razigrano, ali sa originalnim stavom. Iako se na Fejsbuk stranici benda pominje samo pet muzičara – klavir, bubanj, kontrabas, tuba i saksofon – ovde se jasno čuje i bendžo, koga uostalom vidimo i na novijim fotografijama benda. I treba da se čuje, naravno, iako Bechetov snimak ne sadrži ovaj instrument. To i jeste smisao interpetacije sa smislom a ne pukog ponovnog izvođenja.
Dvočetvrtinski diksi stil se nastavlja i u narednoj El Brellin gde truba i saksofon sviraju teme i solaže, ali puštaju i kontrabas i bendžo da imaju svoje momente, nudeći prijatni plesni gruv sa bubnjarem Paolom Xeresom koji ubacuje odmerene, ukusne ukrase gdegod je to zgodno.
Bechetov bluz Sweet Louisana je sledeći na redu i saksofonista Mamone Domenico temu svira legato, vrlo nostalgično i romantično, izbegavajući direktno imitiranje Bechetovih karakterističnih vibrato stilizacija. Vecchia Darsena je, kako joj i ime govori, posveta milanskom starom pristaništu i još jedan je zabavan, plesan diksi komad koji zaista zvuči kao da je mogao biti sviran dvadesetih godina prošlog veka u nekom ako ne njuorleanskom a ono u čikaškom klubu (istorija nas uči da je u Čikagu klasični diksilend evoluirao uvođenjem tube i bendža umesto kontrabasa i gitare i da su u Čikagu više forsirali solaže).
Marcia Funebre, ili posmrtni marš je izuzetno lepo odrađena tema koja uspeva da postigne ozbiljnost i uzdržanost primerenu konceptu, a da spoji emotivnost kako afroameričkog tako i mediteranskog karaktera vezanu za pogrebne rituale. Jedan od najupečatljivijih komada na albumu i, sa svojim spojem stilova možda i smer u kome bi bilo najzanimljivije da bend evoluira.
Album zatvara aranžman kompozicije What’s going on in Brazil koju je rimski kompozitor Franco Micalizzi napisao za film Non c’è due senza quattro (odnosno Double Trouble, ne sećam se koji je bio distributerski naslov kod nas, a vikipedija tvrdi da je to bilo „Dobre stvari dolaze učetvoro“ čega se ditkinktno NE sećam), jedan od poslednijih filmova koje su Bud Spencer i Terence Hill snimili zajedno i ovo je veoma uspelo prevođenje Micalizzijeve fanki-sambe u dvočetvrtinski diksilend sa samo malo latiničnog šmeka.
Mr. Bechet je, dakle, album izuzetno dobrog raspoloženja i opasne svirke. Njegova ambicija, kako rekoh, NIJE da dekonstruiše, ali ni da bude puko izvođenje tuđe i stare muzike. Breezy Jazz Band uprkos veseloj dispoziciji nalaze dovoljno autorskog prostora u ovom materijalu, držeći se izvorne radosti i dinamike, ali uz sasvim moderan zvuk. Kad se sve moje konceptualizacije stave na stranu, ovo je album izuzetno prijatne, zabavne muzike koja će vam garantovano ulepšati dan. Pa srećan onda i vama praznik.
