Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Za ovu Nedelju imamo nešto lagano, prijatno, milozvučno i – domaće. Mislim, za promenu. Ipak se interesantan džez kreira i svira diljem ovog geografskog prostora, a Novi Sad nije baš slučajno jedna od najvrelijih tačaka na našoj džez-geografskoj karti. Treći album sastava Dragon’s Fuel, nazvan Fruška Džungla, predstavlja prilično jasan korak napred i u stranu za ovaj sada već ne ni TOLIKO mladi okrestar i nadam se da će vam pomoći da dostojno obeležite ovogodišnji Međunarodni praznik rada.
Da je Novi Sad vrela tačka, da ne kažem hotspot, domaćeg džez-preduzetništva je možda čisto subjektivna percepcija, ali izvinićete me što se toliko ložim na Borisa Kovača da smatram da, gde god on da se nalazi, tu mora biti i centar sveta. Borisovo gravitaciono polje mase nakupljenog minulog rada ali i neumorne istraživačke, analitičke i sintetičke energije je tokom decenija pomoglo da se upoznam sa radom mnogih muzičara (i muzičarki gaddemit) koji su na ovaj ili onaj način sarađivali sa njim. Naravno, jedan od njih je svakako Lav Kovač, Borisov sin, vrstan bubnjar i saradnik u više projekata a koji već, evo šestu godinu, predvodi i sopstveni sastav, Dragon’s Fuel. Oformljen u kvartet postavi, sa bubnjem, kontrabasom i dva saksofona, Dragon’s Fuel je povezao neke iskusnije i pedigriranije članove novosadske džez scene (poglavito Kovača i saksofonistu Vojislava Savkova) sa svežim snagama u likovima kontrabasiste Marka Čurčića i drugog saksofoniste Predraga Okiljevića. Najveći deo kompozitorskih dužnosti u bendu pada na, zanimljivo, ritam sekciju gde Kovač i Čurčić i dalje pišu najveći deo materijala, mada je za ovaj, treći album, Okijević napisao jednu kompoziciju. Koja je meni možda i najbolja ali o tome malo niže.
Ono što vredi reći je da je bend, na ime ugleda svojih članova svakako mogao da očekuje solidno interesovanje na lokalnoj sceni, mada je, kako Zlatan u svom prikazu prethodnog albuma, Pomorandže, ukazuje, relativno ležeran stav spram komunikacije sa javnošću možda kumovao i relativno sporom putovanju Dragon’s Fuel od anonimnosti do zauzimanja mesta koje im na osnovu demonstriranog kvaliteta pripada. No, ne može se reći da tu nije bilo podrške. Bend je nastupao u uvodnom delu Ring Ring festivala 2018. godine i ako se to može oceniti kao prirodno na ime slavne istorije ovih muzičara sa ovim festivalom, vredi ukazati i da je bend svirao Beogradski Džez Festival 2019. godine i na neki način time „overio“ svoj status ne samo interesantne već legitimne muzičke zvezde na našem skromnom ali ponosnom džez-nebu.
Sad, poslednje dve godine intenzivne poremećenosti javnog života su uticale na sve muzičare a pogotovo na one kojima su česti živi nastupi bili ne samo način da privuku publiku već i da dinamično evoluiraju svoj muzički izraz i filozofiju. Dragon’s Fuel su svakako jedan od ovakvih sastava, no album Fruška Džungla pokazuje da se u Bukovcu i Novom Sadu nije sedelo skrštenih ruku. Album je snimljen prošle godine i upravo izašao za Horz, etiketu nazvanu po starom slovenskom božanstvu kojom upravlja istoimeni kolektiv čiji su Kovač, Čurčić i Okiljević aktivni članovi, pored nekih internacionalnih saradnika.
I ne samo da se nije sedelo skrštenih ruku. Fruška Džungla nije tek Pomorandže part 2, mada se jasno prepoznaju već imanentni stilski i filozofski delovi identiteta ovog sastava. Ovo je album sasvim očigledne evolucije u razmišljanju i zvuku.
Najočiglednija promena je to da Dragon’s Fuel više nisu kvartet nego kvintet. Ulazak perkusioniste Ivana Burke u stalnu postavu doneo je dosta osetan novi zvuk i kvalitet za Dragon’s Fuel i muzika je dobila novu, zanimljivu dimenziju. Burka je, naravno, jedan od novosadskih veterana džeza i avangarde sa zaposlenjem u Srpskom narodnom pozorištu i istorijom saradnje sa uglednim liderima kao što su Lazar Novkov ili Szilárd Mezei.
I kod Novkova i kod Szilárda Burku pamtim po sviranju marimbe i ona je možda i najprominentniji novi element muzike Dragon’s Fuel, dajući Fruškoj Džungli element „exotica“ pristupa koji vezujemo za rad Martina Dennyja, ali kasnije i za mnoge njegove nastavljače i poštovaoce uključujući i ljute avangardiste poput Johna Zorna. Mislim da je fer povezati Frušku Džunglu sa ovim muzičkim senzibilitetom jer mi se čini da se radi o sličnom slobodnom kombinovanju muzičkih nasleđa sa veoma različitih geografskih lokacija u muzici koja pre svega treba da inspiriše prijatne i ugodne senzacije, bez nekakvih ambicioznih worldbeat ili fourth world zaranjanja. Sam bend kaže da je album romantizovan i pitoreskan omaž biljnom i životinjskom svetu arhi-džungle Fruške gore i, ako hoćete, možate ga čitati i kao prirodan parnjak recentnom dokumentarnom filmu i albumu Borisa Kovača (na kome je Lav takođe svirao) a koji se više bavio ravnicom ali imao nimalo uvijene omaže životinjama, tlu, njihovoj plodnosti.
Utoliko, Fruška Džungla je, možda malo i iznenađujuće, više album prijatnih ambijenata a manje album tema i soliranja. Sa dvojicom perkusionista u postavi i muzikom koju je daleko najviše napisala ritam-sekcija svakako očekujete naglašenu ritmičku komponentu i nje, da bude jasno, ne manjka, naprotiv, ali Frušku Džunglu karakteriše pre svega to koliko naglašeno tiho muzičari sviraju većinu vremena. Ovo je, dakle, više reflektivna ploča, mesto za kontemplaciju, nego poziv na ples i na praćenje narativa.
Nije da tu nema nikakvog muzičkog narativa, naravno, već druga kompozicija, Mali Bali, sa svojih deset i po minuta pacifičkih atmosfera ima prizvuk kinematskog saundtraka, a kako dolazi nakon uvodne Welcome koja je zaista samo intro, može se govoriti o prvom poglavlju priče. No, Dragon’s Fuel kao da se većinu vremena zadržavaju pre svega na kreiranju konsekutivnih prostora za refleksiju i vrlo su uzdržani u razvijanju muzike daleko od postavljenih tema. Dobar deo kompozicija je zasnovan na lepom ritmu, lepoj temi koju prave kontrabas i marimba i saksofonistima koji tu temu prihvataju i oko nje improvizuju, trudeći se da održe originalni senzibilitet, raspoloženje i dinamiku.
Naravno, kada svirate tiho, imate mnogo prostora za gestove koji se u glasnijoj muzici ne bi čuli a koji ovde mogu da budu neočekivano potentni akcenti – pa su korišćenja različitih perkusija, akustičnih i elektronskih dobrodošla u punktuaciji ove muzike, a saksofonisti su u stanju da od propisnog džez-soliranja dođu do praktično ambijentalnih petlji koje se dešavaju tik iznad praga svesti.
Album je snimljen i miksovan veoma pažljivo upravo da se iskoristi potencijal te jake dinamike zvuka i prirodnih boja instrumenata – Lav je bio zadužen za snimak i miks a mastering je uradio sa Dimitrijem Jakovljevićem i obavio vrlo solidan posao, čuvajući prirodnost postave ali omogućujući muzici da u punoj meri ispuni tu ambiciju kreiranja fiktivnih lokaliteta i ambijenata u kojima se dešavaju male, ljupke priče.
To „male“ je i moja najveća zamerka ovom albumu. Dragon’s Fuel su ekipa sa, čini mi se, znatno više, jelte, goriva u rezervoaru nego što se demonstrira na ovoj ploči. Drugim rečima, iako su kompozicije ljupke i lepe, one veoma retko idu dalje od postavljanja teme, njenog ponavljanja i jako smernih, svedenih varijacija. Saksofonosti imaju najviše mogućnosti da razvijaju zadate teme, i dok je njihova međuigra uvek jako prijatna, čovek prosto očekuje da će se prvo jedan pa onda drugi konačno odlepiti od centralne teme i istražiti te neistražene teritorije koje Džungla praktično po definiciji obećava.
Ovo se najubedljvije desi baš na Okiljevićevoj kompoziciji Salaxia sa njenim energičnim ritmom i slobodnijim, strastvenim soliranjem na tenor saksofonu, no većina materijala na albumu je ekspresivno svedenija i fokusirana na kolektivno kreiranje atmosfere i držanje tema.
Moj subjektivni utisak je da će Dragon’s Fuel u ovoj kvintet-postavi do punog sazrevanja doći na sledećem albumu, no za sada je Fruška Džungla, sa tim jako lepim zvukom i ljupkim temama, te crtežom Zorana Janjetova na omotu, nesumnjivo simpatična ponuda ne samo za jedan vikend.
