Moram priznati da sam neumereno uživao u grafičkom romanu Himawari House koji je krajem prošle godine izdao njujorški izdavač First Second. Nemam neko iskistvo sa ovom kućom koja je, koliko znam, Macmillanov ogranak orijentisan pre svega na autorske grafičke romane, ali znam da među svojim autorima imaju neke meni drage scenariste poput Genea Yanga ili Mariko Tamaki. Himawari House je uradila, kao prvi svoj samostalni projekat gde je bila i autorka scenarija i crteža, Harmony Becker, žena koju sam prošle godine dosta pohvalio za crtež na IDW-ovom grafičkom romanu They Called Us Enemy a koji se bavio memoarskim zapisom iskustva japanskih interniraca (a američkih građana) u američkim logorima tokom Drugog svetskog rata. Beckerova je i sama mešovite rase, majka joj je Japanka i Himawari House je strip koji, vidi se to od samog početka, ima prilično naglašen autobiografski sloj. No, ovo je istovremeno i strip koji decidno NIJE autobiografija Harmony Becker, već fiktivna priča o petoro mladih ljudi koji žive u iznajmljenom stanu u Tokiju i njena sopstvena životna iskustva su samo delić složene, impresivne tapiserije ovog narativa.

U nekim normalnim uslovima bio bih prilično sumnjičav spram američkog autora koji radi strip što po svemu podseća na shōjo manga naslov kakav biste mogli naći u magazinima Hana to Yume ili Nakayoshi, ali Beckerova ne samo da je već sa They Called Us Enemy pokazala da je više nego autentična u pogledu prevođenja japanskog stila kreiranja stripa u američke formate, već je i jedna od velikih tema ovog stripa upravo identitet, etnički, nacinalni i lični, i tenzija između toga kako se taj identitet internalizuje i onoga kako se on eksterno izražava. Utoliko, ako je Himawari House „lažna“ manga, a priznajem da sam na svakih nekoliko strana osećao blagu kognitivnu disonancu što panele čitam s leva na desno s obzirom na to koliko sam crtež i organizacija narativa unutar samih panela deluje autentično japanski, ovo je i poenta samog stripa: autentičnost je precenjena, makar autentičnost koja se posmatra kao striktno poštovanje formi, a koja, argumentuje ovaj strip, samo služi da onima koji su bili „prvi“ da artificijelnu poziciju superiornosti. Autentičnost strasti, poštovanja i ljubavi prema kulturi, bila ona nacionalna ili pop-kulturnog tipa je, reklo bi se da Beckerova kaže, važnija.

Ja sad strip svodim na jedan jednostavan iskaz jer sam takav čovek, neprijatan, imam reduktivan karakter i volim da izvučem „poruku“ svega što sam čitao (gledao, slušao, igrao…) u jednu rečenicu da mogu kasnije u nekom razgovoru da posegnem za tim kao ilustracijom, ali uveravam vas da je Himawari House mnogo manje suv i didaktički nastrojen narativ od ovih mojih sažimanja.

Strip ima glavnu junakinju. Nao je deventaestogodišnja devojka rođena u Japanu od strane lokalne majke, a uz asistiranje, jelte oca Amerikanca koji je tu bio poslom, a koja se, zajedno sa familijom preselila u SAD dok je još bila mala. Utoliko, prvi deo stripa pokazuje intimno a zapravo za mnoge klince zajedničko iskustvo osećaja nepripadanja. Strip nema propovedničku notu kada pokazuje epizode rasističkog zadirkivanja koje je Nao iskusila od strane klinaca u školi, ali vrlo uspelo prikazuje njen unutrašnji život, sa žudnjom da pronađe mesto i okruženje kome će zaista „prirodno“ pripadati i u kome neće slušati pasivno agresivne komentare dece iz većinske zajednice, ali ni osećati nelagodu u društvu weebo nerdova, kavkazoidnih klinaca koji se lože na Japan i njegovu popularnu kulturu i iz sve snage pokušavaju da joj pokažu da kapiraju sve te stvari koja su deo „njene“ kulture.

Nao pre odlaska na fakultet rešava da sama otputuje u Japan i tamo provede godinu dana, sa sasvim eksplicitnom ambicijom da se poveže sa svojim korenima. Tokom ovog perioda ići će u jezičku školu i svoj zarđali Japanski dovesti na korektan nivo, ali njena najveža želja je da naprosto bude na mestu gde će je automatski prepoznavati kao „svoju“, normalnu, onu koja ne treba nikom ništa da objašnjava.

Naravno, ovo se apsolutno ne događa i dobar deo narativa Himawari House se bavi reality checkom koji će, nadam se poslužiti drugim klincima sa sličnim identitetskim tenzijama da podignu svoje razmišljanje na zreliji nivo. Strip savršeno prikazuje način na koji Nao, sa svojim dosta mucavim Japanskim zapravo ima iskustvo još većeg nepripadanja i anksioznih epizoda stida i dezidentifikacije, kada se nađe u zemlji koja je, i pored uobičajene ljubaznosti što se podrazumeva, duboko ukorenjena u nacionalističkoj tradiciji. U jednoj od epizoda, u kojoj doduše ne učestvuje sama Nao već njena cimerka iz Južne Koreje, Hyejung, vidimo perfektno prikazanu frustraciju strankinje koja se iz sve snage upire da koristi njoj strani jezik a gde se ljudi sa kojima priča, čim samo jednu reč ne iskoristi 100% korektno prave da nisu razumeli apslutno ništa od svega što je rekla.

Nao dolazi da živi u stanu (u titularnoj kući Himawari, sa vrlo simpatičnom starijom gazdaricom) sa još četvoro mladih osoba. Tu su dva japanska momka, jedan od njih opušten, dobronameran i uvek spreman da pomogne, drugi jako zatvoren, ćutljiv, čak i prilično neprijatan prema devojkama. Tu su i dve devojke, pomenuta korejka Hyejung koja je otišla iz svoje porodice i države najpre zato što tamo nije imala opciju da o svom životu odlučuje svojim tempom, pa sada kelneriše po Tokiju i sprema se da studira umetnost, kao i Tina, nešto starija devojka iz Singapura koja ne zna šta zapravo želi u životu ali makar želi da to oktrije pod svojim uslovima.

Hemija između petoro cimera prikazana je, pa, skoro savršeno. Beckerova uzima vrlo kompleksan preplet kulturnih istorija i identiteta pet glavnih likova i kreira na njemu jedan ekstremno prirodan, naturalistički ton i dinamiku komunikacije i, uopšte, interakcije između mladih ljudi, a da strip uspeva da uzgred obiđe mnoga klasična mesta shojo i shonen žanrova, uključujući odlaske na lokalni festival, na plažu, ali i momenat kada Nao obuče tradicionalnu jukatu i svi odlepe za njom.

Pripovedni postupak koji Beckerova koristi je impresivan. Ovo je strip koji treba da prirodno prikaže dezorijentisanost, brigu pa i anksioznost likova smeštenih u okruženje čiju kulturu poznaju iz druge ruke i koja će prema njima na mnogo načina biti nastrojena hladno i odbojno, a koji su ipak odabrali da je prihvate kao „svoju“. Likovi u kući pričaju kombinacijom Japanskog i Engleskog – Tina i Hyejung Engleski govore dosta dobro – i Beckerova ne samo da koristi standardne manga-tehnike upotrebe zvučnih efekata, neizgovorenih komentara u razgovorima koji predstavljaju misli protagonista, i karikiranih kadrova-u-kadrovima koji predstavljaju fiktivne scenarije ili kratke flešbekove, nego i gradi čitav jedan impresivan sloj jezičke komunikacije u kome nam razgovore na japanskom predstavlja kombinacijom hiragana pisma i latinice. Kako Nao napreduje u poznavanju Japanskog tako i dijalozi koje vodi sa likovima na ovom jeziku postaju jasniji i čitaocu, sa više engleskih reči koje se pojavljuju u oblačićima, ali i češćim korišćenjem engleskih transliteracija za termine koji su sada već (i čitaocu) poznati.

Ovo ide i u drugim smerovima i Beckerova koristi klasične tehnike „pogrešnog“ spelovanja reči da pokaže likove koji Engleski pričaju sa jakim stranim naglascima ili iskvarenom gramatikom. Iako je autorka na kraju romana ostavila napomenu o tome zašto je ovo urađeno, da se neko, nedajbože, ne uvredi, istina je da je u potpunosti izbegnut onaj podsmešljivi element ovakvog pisanja „stranih“ likova i da se ovde jezik zaista pokazuje kao onaj pozitivni, progresivni alat komunikacije između pripadnika različitih kultura a ne kao alatka za dominaciju nad drugima, kako ga često vide razni nacionalistički i autoritarno nastrojeni entiteti…

Himawari House, strukturalno, prati sve svoje likove i mada je priča uokvirena Naonim dolaskom u Japan i odlaskom natrag u SAD, svi drugi likovi dobijaju mesto „pred kamerom“ i čitalac saznaje mnogo toga i o njihovim istorijama i o unutrašnjem životu. Sve su ovo mladi ljudi koji, jelte, sazrevaju na svoje načine i imaju neke svoje snove, ali i strahove. Ispostavlja se da je momak koga na početku stripa Nao doživljava kao neprijatnog i možda i neprijateljski nastrojenog samo ekstremno stidljiv zbog toga što smatra da je njegov Engleski mnogo lošiji od onog koji pričaju tri devojke u kući i da zato, u tradicionalnom Japanskom stilu, bira da ništa ne govori radije nego da rizikuje da pogreši ijednu reč i doživi poniženje. Njegov brat, pak, koji ni sam ne zna skoro nimalo Engleskog, naprotiv, nema nikakav problem da sedi sa devojkama, priča sa njima na Japanskom i prihvata da njihov Japanski nije savršen.

Strip, kao vežba u ukrštanju različitih kultura ima i mnogo naprosto ljupkih elemenata, počev od obilja različite hrane iz različitih nacionalnih kuhinja, preko načina na koji se obeležavaju praznici i raznih drugih sitnih običaja i, uparen sa omladinskim, emotivnim zapletom – i podzapletima – a koji su naturalistički formatirani i ne upadaju u patetiku, ostavlja zaista snažan utisak na čitaoca. Ukratko, ovo je priča koja se proživljava a ne samo čita i ja sam u njoj, kako već rekoh, uživao. Moj jedini strahe je kuda će Beckerova dalje da ode s obzirom da joj je prvi samostalni rad bio ne samo ovako dobar već i dobar jer je bio utemeljen na nekim njenim formativnim životnim iskustvima. Momenat u kome Nao priča o svojoj majci, ženi koja je na Japanskom u stanju da kreira fantastične niske poetskih ili duhovitih slika, a koja je u Americi prinuđena da govori „tarzanski“ Engleski i bude percipirana kao intelektualno inferiorna je toliko autentičan da ne znam šta će u narednom stripu Beckerove moći da mu parira.

No, o tome ćemo brinuti kada taj strip bude kreiran. Do tada, Himawari House je lepa priča o odrastanju sa aktuelnim temama i izrazito veštom obradom, koju bih svakom preporučio. Amazon je prodaje ovde.