Priznajem da nisam znao šta da očekujem, pa da sam imao i blagu bojazan odlučujući se da pogledam film Ulysses, prvu ekranizaciju ključnog romana Jamesa Joycea, pa i čitavog dvadesetog veka, makar na zapadnoj strani Zemnog šara, koju je 1967. godine režirao američki režiser, scenarista i producent Joseph Strick.

Strick je bio zanimljiva ličnost i nikako ne neko ko bi mi bio prvo ime na pameti da sam šezdesetih godina prošlog veka bio živ i kognitivno sposoban da razmišljam o potencijalnim autorima koji Joyceovom monumentalnom romanu mogu da udahnu adekvatan filmski život. Strick je prve dodire sa filmskom produkcijom imao još  kao mlad dečko, dok je radio kao pomoćno osoblje u Los Angeles Timesu, a kada je, kažu napravio svoj prvi film. Nakon Drugog svetskog rata, koji je služio u ratnom vazduhoplovstvu, a gde je imao ulogu fotografa iz vazduha, Strick je kameru koja je otpisana kao vojni višak 1948. godine upotrebio za svoj prvi „pravi“ rad, Muscle Beach, kratki dokumentarni film o bilderima iz Južne kalifornije. Iako ovo deluje kao da se Strick spremao za karijeru stunt-filmmakera, negde između Herzoga i Angera, njegova trajektorija tokom pedesetih godina najpre se ticala niza uspešnih kompanija koje bismo danas zvali startapovima, a koje su kreirale i proizvodile razne električne uređaje. Strick se tu pokazao kao solidno uspešan biznismen sa njuhom za inovaciju i zdravim poslovnim instinktima ali on je i sam u intervjuima objašnjavao da je u ovo ušao isključivo zato da bi namakao sredstva sa kojima će snimati filmove onako kako on želi.

Da bude jasno, film je za Stricka bio mnogo više od strasti, on ga je praktično smatrao „glavnim“ savremenim umetnički medijem. U jednom intervjuu je on tako objasnio da je i njegov rad za novine bio samo usputna stanica na putu ka tome da postane režiser filmova – to je bila jedina uloga koju je za sebe u životu zaista želeo. Tvrdio je da su u njegovim očima i najveća literarna dela inferiorna u odnosu na najbolje filmove, da ga ona ne mogu dotaći na isti način i da ga filmovi interesuju pre svega zbog svog kapaciteta za „instant komunikaciju“, bez umetanja reči između onog koji poruku šalje i onog koji poruku prima.

Hoću reći, kao neko ko bi se usudio da se rve sa Joyceovim Uliksom, knjigom nad, jelte, knjigama, koja ne samo da je sastavljena od skandaloznog broja, jelte, reči, već i koja je jezik u literaturi iskoristila na načine što skoro da nisu imali nikakve veze sa onim što su radili njegovi savremenici, kreirajući praktično fraktalnu teksturu značenja, aluzija, referenci, zagonetki, rima, aliteracija, metrika i poetika, Strick mi nekako nije delovao kao prava osoba na pravom mestu.

No, Stricka su smatrali i jednim od najliterarnijih autora svog doba, čoveka koji je svesno i prkosno stajao izvan filmske industrije, sa nimalo prikrivenim antagonizmom spram ljudi iz studija koji su se plašili bilo čega što bi izlazilo iz srazmerno uskih okvira trenutne komercijalne produkcije. Kako je i sam rekao u istom intervjuu, nazivajući           ljude na visokim pozicijama u holivudskim studijima „polupismenim“, kada je pokušavao da ih zainteresuje za adaptaciju jednog od romana Marcela Prousta, nekoliko njih nije znalo ko je to.

Strick je, naravno, nalazio načine da pravi svoje filmove pa i snimio nekoliko cenjenih produkcija, između ostalog adaptaciju Millerove Rakove obratnice i Joyceovog Portreta umetnika u mladosti. U par navrata je u Britaniji radio i u pozorištu, režirajući za Royal Shakespeare Company i  Royal National Theatre, a kao autor dokumentarnih filmova ostavio je iza sebe vrlo zapažene radove, poput The Savage Eye iz 1959. godine, eksperimentalnu produkciju koja je rađena gerilski i mešala dokumentarni materijal sa dramskim elementima, ali i Interviews with My Lai Veterans iz 1970. godine za kojeg je dobio i oskara.

Adaptacija Uliksa je došla kao prirodan rad za autora koji je tokom te decenije već dobio dosta pohvala, kao deo cinema verite pokreta, ali i kao neko ko ima sposobnosti – i smelosti – da se hvata u koštac sa delima iz savremenog literarnog korpusa. Adaptacija Genetovog pozorišnog komada Balkon iz 1963. godine bila je očigledna demonstracija Strickove ambicije i spretnosti, pa je scenario za Uliksa napisan zajedno sa Fredom Hainesom – a što je dvojici autora zaradilo i nominaciju za oskara – a film je, kako kažu „sa skromnim budžetom“ (oko 900.000 dolara) snimljen na lokaciji, u Dablinu i prvo pušten u bioskope u Americi proleća 1967. godine da bi mesec i po dana kasnije njegovo prvo evropsko (?) prikazivanje na Kanskom festivalu bilo praćeno popriličnim skandalom.

A što je, da se ne lažemo, jedini primeren način da se Joyceov magnum opus uopšte privoli na veliki ekran. Ljudi danas pričaju o „nefilmljivim“ predlošcima – i obično citiraju Mooreov strip Watchmen od koga je, da podsetimo, napravljen skupi holivudski film i kasnije televizijska serija – i aplaudiraju kada neki studio u Holivudu ispovrće maltene doslovno kamione novca da se napravi nova verzija Herberotve Dine ili Tolkienovog Gospodara prstenova, ali Ulysses je roman koji je toliko utemeljen u jeziku, njegovom ritmu, zvučnosti i poetskim kapacitetima da saopšti više informacija u isto vreme, nudeći čitaocu slojeve i slojeve mogućih, verovatnih i neverovatanih značenja, da je sama pomisao da se ovo nekako može adekvatno preneti u medijum filma pomalo i sumanuta na prvi pogled.

Jedna deo kritike je svakako mislio isto pa je Strickova adaptacija bila dočekana na nož u nekim prikazima koji su objavljeni 1967. godine, gde je nazivan ponižavajućim za roman, dok su drugi primetili da je u pitanju samo „čitanje teksta, uz slajdove.“

Naravno, Uliks je u svojoj književnoj formi među normalnim svetom čuveniji na ime svojih površnih elemenata nego na osnovu svoje suštine koja je, da se složimo, umotana u mnogobrojne slojeve značenja, aluzija i zagonetki (sam Joyce je rekao da je količina kriptičnih referenci koje namerno stavlja u tekst tolika da će se akademici doslovno vekovima sporiti oko toga šta je hteo da kaže). Inicijalno izlazeći u nastavcima u američkim novinama, pa onda pogođen kritikom da je opscen i da se to kosi sa tamošnjim zakonima, Ulysses je svoj prvu kompletnu ediciju dobio tek u Francuskoj – nije neko veliko čudo da u Ujedinjenom kraljevstvu niko nije hteo da objavi roman Irca, ma koliko cenjen bio, za koji se već čulo da je praktično pornografski. U SAD je ovo potvrđeno i sudski pa je njegovo izlaženje u novinama prekinuto a postojeće a neprodate i neuručene kopije novina sa do tada objavljenim tekstovima su spaljene.

Ljudi koji za Ulysses znaju na ime njegovih manje „skandaloznih“ elemenata uglavnom umeju da ponove onu floskulu da je ovo toliko detaljno ispisan roman da bi se, kada bi danas ceo Dablin izgoreo do temelja, mogao u potpunosti verno rekonstruisati na osnovu ovog romana.

Ovo je naravno, netačno i zvuči kao roman koji ionako niko ne bi hteo da čita, čak i da ne mrzi Irce onako kako su u ono vreme bili omrznuti u Engleskoj ali i u dobrom delu SAD. Ono što jeste tačno je da je Uliks bio neka vrsta vrhunca modernističke proze, često ga navode kao njen literarni sažetak, a čime se može govoriti i o tome da je u pitanju i neka vrsta preteče postmodernog romana. Jer, Uliks je, nimalo prikriveno, kako mu i naslov kaže, dobrim delom roman o literaturi i mnogim njenim večnim temama ali je, istovremeno, u mnogome on i jedan sažet, ne taksativan ali iznenađujuće sveobuhvatan pogled na zapadnu kulturu i misao počev od antičke civilizacije pa do ranog dvadesetog veka. Kao takav, on se može čitati na gotovo bezbroj načina – a što su mnogi i radili, Derrida je recimo imao predavanje o tome koliko se puta rečca „da“ ponavlja u ovom romanu i zašto je to značajno – i da uvek iz njega dobijete nešto novo.

Mala personalna ilustracija značaja ovog romana za mene samog je ta da sam ga čitao 1999. godine, nakon NATO bombardovanja, radeći kao ulični prodavac umetničkih slika u Beogradu a gde je kombinovanje Joyceovog pristupa Dablinu kao mikrokosmosu u kome se seku istorija, kultura, i umetnost, te psihologija, seksualnost i tanatologija zapadne civilizacije, sa konstantnim razgovorima sa potencialnim mušterijama, intelektualcima ali i prolaznicima koji su samo bili privučeni nečim na slikama, pijancima i drugim uličnim svetom, za mene kreiralo jedan bogat set impresija i materijala za refleksiju koji, evo, ni skoro četvrt veka kasnije nisam istrošio.

Drugim rečima, Uliks je za mene knjiga koja živi, ne samo knjiga koju sam jednom pročitao, pa sam otud imao prilično sumornu predrasudu u vezi sa Strickovom dvočasovnom crno-belom adaptacijom u kojoj igraju irski glumci, a snimio ju je austrijski majstor fotografije Wolfgang Suschitzky.

Ispostavilo se da su Strick i kolege na kraju zapravo imali sasvim zdravu ideju kako se uhvatiti u koštac sa Joyceovim nesagledivim romanom i kada se u opisima filma kaže da je on tek u širem smislu baziran na Ulyssesu, ovo je i tačno i netačno. Netačno jer radnja filma veoma verno prati „radnju“ ili makar scenosled romana i prenosi popriličan deo teksta – mahom dijaloga i unutarnjih monologa – direktno iz knjige. Tačno jer su Strick i Haines ovde naprosto morali da odaberu jednu nit koja se kroz roman provlači ili, makar, u svakom trenutku po samo jednu nit iz isprepletanih snopova mini-dešavanja, referenci, aluzija, zagonetki i poetskih vratolomija koje je Joyce utovarivao na svaku stranu, i da ovo uspostave kao „radnju“ filma.

Utoliko, Strickov Ulysses Joyceov veličanstveni rad na neki način svodi na nekoliko tema koje su u njemu vidne i značajne ali koje bilo koji čitalac romana može – sa argumentima – proglasiti za sporedne u odnosu na dublja značenja i refleksije koje Ulysses krije. Da li će vam to smetati zavisi od toga kakav ste čitalac. Ulysses je, mislim, jedno od onih definitivnih umetničkih dela dvadesetog veka u kome se spaja nekoliko prelomnih filozofskih koncepata koji su ovom veku dali identitet – od smrti autora, pa sve do teorije rizoma Deleuzea i Guattarija – i Strickovo čitanje je, time, legitimno utoliko što sve ono što on pronalazi u Uliksu i vrlo spretno, vrlo efikasno postavlja na film, zapravo ima istinitost koju bi Joyce – autor što je svom tekstu udahnuo sasvim nezavistan život, nadajući se da će kroz akademske rasprave on živeti vekovima – sasvim sigurno i sam prepoznao.

Je li Strickovo čitanje na momente prebukvalno? Može da tako deluje, ali treba imati na umu i kada je film nastajao. Prilično česta ponovljena insistiranja na rasističkom odnosu Engleza prema Ircima, a onda samih Iraca prema Jevrejima imaju svoje nepobitne korene u romanu, ali su ovde na neki način izvučena u prvi plan sa očiglednom ambicijom da se filmu obezbedi dimenzija savremene socijalne kritike.

Sa druge strane, Strickov akcenat na odnosu Leopolda Blooma i njegove supruge Molly (Milo O’ Shea i Barbara Jefford), komplikovana priča o preljubi-sa-prećutnim-odobravanjem, korišćenje motiva „cuckolda“ tj. rogonje, Bloomov nikada izgovoreni ali jasni lament za izgubljenim sinom i neka vrsta pseudo-usvajanja Stephena Dedalusa (Maurice Roeves), njegova zarobljena, pritajena a opscena seksualnost, sve su ovo elementi koji, ponovo, iako važni za roman u meri da predstavljaju ono što se može nazvati njegovim „zapletom“, su u filmu izraženije tretirani kao pogonski mehanizam, energija za kreiranje drame potrebne ovakvom medijumu, iako su u romanu oni mnogo zaravnjeniji i podređeni eksperimentima sa jezikom i istraživanju kulture i ljudske psihologije.

No, ovo na krau zapravo funkcioniše iznenađujuće efektno, pogotovo sa filmom koji postepeno napušta svoju estetiku prizemljenog, „verite“ pripovedanja o običnim ljudima u Dablinu u ulazi u smele dramske, pa i komične minijature koje časno prate i odgovaraju na Joyceovo skakanje između literarnih žanrova i pripovednih postupaka u romanu. Od druge polovine film se pretvara u otvoreno alegoričnu, na momente farsičnu ali uvek spretno vođenu priču koja se razvija naizgled na osnovu slobodnih asocijacija u tekstu i Strick i montažer Reginald Mills ovde prave brojne bravure prelaženjem iz kadra u kadar i scene u scenu onako kako „normalan“ film, pa čak ni normalan novotalasni film nije imao običaj da radi.

Završnica posle noći u kojoj Bloom preživljava i suđenje ali i Dedalusovo odbijanje da prihvati ulogu Telemaha Bloomovom Odiseju je maestralna sa čitavim Mollynim unutarnjim monologom rekonstruisanim kroz seriju kratkih, perfektno asociranih scena koje prate njene sve nepovezanije, sve više meandrirajuće misli dok pada u san. Ovaj deo je jedan od najcitiranijih i najanaliziranijih delova romana, sa prefektnim prikazom onoga kako je Joyce pisao tok svesti – pa je i svođenje Strickovog rada na filmovanju ove scene na „čitanje teksta sa slajdovima“ svakako preoštra kritika. Sa druge strane, Joyceov (ne)iznenađujuće progresivan tretman ženske psihologije i seksualnosti je i danas zlatni standard za literarne radove i Strickov tretman ovog sloja teksta je praktično besprekoran. To da je film cenzurisan na samom Kanskom festivalu – brisanjem „najvrelijih“ delova teksta iz titlova – i da je Strick, kome nisu rekli da će biti ovakvih intervencija, usred projekcije ustao i glasno objavio da je ovo cenzura, zatim se zatrčao u projekcionu kabinu i tamo, suočen sa „komitetom“, kako je nazvao grupu zaposlenih na festivalu, uleteo u frku iz koje je izvukao deblji kraj, uključujući bacanje niz stepenice i slomljeno stopalo – to je deo mitologije kinematografije dvadesetog veka i podsećanje na vreme kada su se ljudi i fizički borili za sovju umetnost. Mollyin dijalog je kasnije u nekim bioskopskim verzijama zamenjivan serijom nerazaznatljivih zvukova da bi se izbeglo dodeljivanje „X“ rejtinga od strane britanske komisije za filmsku cenzuru, da bi film na kraju ipak bio prepoznat kao umetničko delo u celini i prikazivan bez izmena 1970. godine.

Ovo je i dobro podsećanje da malo toga može da podigne kosu na glavi konzervativnijem gledaocu od prikaza ženske seksualnosti. Naravno, Uliks se ne može – i ne sme – svoditi samo na ovaj element, iako je taj element, kao i mnogo toga drugog u njemu, dragocen, pa tako ni ovaj film ne smemo posmatrati samo kroz prizmu njegove izvanredne završnice. No, moram da kažem da sam posle dva sata Strickove beskompromisne kanonade sa ekrana bio više nego zadovoljan. Ulysses je prvo i samo jedno čitanje Joyceovog remek-dela ali ovo je čitanje neopterećeno monumentalnošću svog zadatka, snažno, beskompromisno, majstorski izvedeno, konfrontativno i – duhovito. Teško da bih išta više od njega mogao da poželim.