Sa dosta interesovanja sam pogledao Furie (aka Hai Phuong), potresnu vijetnamsku dramu o požrtvovanoj majci koju život nije mazio a koja očajnički pokušava da spase svoju ćerku od internacionalnog kriminalnog klana čiji je glavni posao tgrovina decom. Zajebavam se, naravno, Furie je borilački akcioni film iz 2019. godine koji koristi neke od najizlizanijih tropa u istoriji akcionog filma da nam prikaže malo brutalne tuče koju sa pravdoljubivim gnevom isporučuje veteranka Veronica Ngo. Film je produciran od strane nekoliko malih kompanija – kad krene uvodna špica u pitanju kao da je nadmetanje za najužasniji animirani logotip firme – ali je glavni igrač ovde Netflix. Film je imao i bioskopsku distribuciju u SAD (i, pored Vijetnama možda i u drugim azijskim državama), kao prvi vijetnamski film koji se tamo nije zadržao samo na festivalima već ušao u sale širom Amerike, ali da bude jasno, ova produkcija prosto smrdi po direct-to-streaming znoju i ambiciji da bude pre svega film koji će se dopasti zapadnom, američkom gledaocu.

Što, da ne bude zabune, nije nimalo negativna ambicija. Furie je još jedan od onih filmova koji pokušavaju da pronađu pravu meru lokalne egzotike i zanatski kvalitetnog filmmejkinga da američkom i drugom zapadnjaku budu idealan koktel, sve jureći tragom koji je iza sebe pre, evo skoro dvadeset godina iskrčio tajlandski Ong Bak. Kineska – tačnije hongkonška – dominacija u žanru filmova o borilačkim veštinama je tom prilikom ozbiljno načeta i pokazalo se da zapadna tržišta sasvim rado gledaju i filmove iz drugih azijskih zemalja. Indonežanski The Raid je samo još više razvalio vratnice, jelte zapada, nudeći izvrsnu borilačku koreografiju i produkcijsku ozbiljnost kakva je najčešće odsutna iz hongkonških radova.

No, Furie svakako ide i malo previše iskalkulisano u svoju misiju kopirajući bez mnogo kreativnosti brojna rešenja što smo ih videli onoliko puta – uključujući i u Ong Bak – i ovo je film koji se prevashodno spasava na ime zaista kvalitetne fotografije i solidnih borilačkih koreografija. A kojih bi bilo lepo da je bilo više.

Le-Van Kiet, koji je ovo režirao zapravo nije poznat pre svega po pravljenju akcijaša. Njegov prvi film, Dust of Life bio je drama o odrastanju sa zaranjanjem u neke traumatične epizode skorije istorije Vijetnama i jugoistočne Azije – konkretno egzodus vijetnamskih porodica čamcima u osamdesetim godinama gde je narod bežao od opresivnog komunistilkog režima – a nakon njega Kiet je radio malo drame, malo trilere, malo horore, sa sve ekranizacijom Dostojevskog u filmu Gentle. Kao američki đak – diplomirao je na filmskoj školi Univerziteta u Los Anđelesu – koji shvata da je žanrovski film način da ima više posla, Kiet je očigledno odabran za ovu produkciju i jer ima štofa da pravi filmove koji će zanatski i estetski biti prijemčivi američkom oku.

Glavna atrakcija u Furie je svakako Veronica Ngo aka Ngô Thanh Vân, državljanka Norveške rođena u Vijetnamu krajem sedamdesetih a odakle je njena porodica čamcem bežala od komunista i završila u Skandinaviji. Kako je Ngo jedna od „boat people“ izbeglica o kojima je Kiet snimio svoj prvi film (i čija je porodica imala slično iskustvo), verujem da je ovo bio sasvim prirodan spoj između autora i glavne glumice. Veronica Ngo je svoju karijeru ipak izgradila u Vijetnamu u koji se vratila 1999. godine, prvo da učestvuje na takmičenju u lepoti (osvojila je drugo mesto), a onda da glumi i peva. Pored vrlo solidne nacionalne muzičke karijere, ova svestrana žena krenula je i sa televizijskim ulogama, pa prešla na film gde je imala dosta uspeha, uključujući male uloge i u velikim zapadnim produkcijama, uključujući The Last Jedi, Spike Leejev Da 5 Bloods, Netflixov Bright i The Old Guard. Za ovo potonje joj je Furie verovatno solidno pomogao pogotovo što je Ngô Thanh Vân ovo potpisala i kao (izvršna) producentkinja, najavljujući, ako sam dobro razumeo da će joj ovo biti poslednja akciona uloga (pretpostavljam u Vijetnamu). (EDIT nekoliko nedelja kasnije: upravo se dojavilo da se sprema prikvel koji će Ngo režirati ali neće u njemu igrati)

Pre nego što krenem u kritiku samog filma, vredi napomenuti da je vijetnamska kinematografija ne baš u povoju, ali svakako u periodu tranzicije. Nema ni puna decenija otkada su vlasti – na čelu sa tadašnjim premijerom – odlučile da je neophodno ulagati u domaću filmsku industriju, pa je otvaranje multipleks bioskopa širom države i investiranje novca u produkcije koje će se baviti socijalnim pitanjima i lokalnim kulturnim značajkama donelo vidne pomake. Činjenica je, pak, da Vijetnam još uvek nema visoku ekspertizu u ovom domenu kreativne industrije, sa svega par visokih škola na kojima se stiču potrebna znanja pa nije ni čudo da je i ovaj film na zanatskom nivou profitirao od prisustva stranih stručnjaka. Kameru je, recimo, radio Amerikanac Morgan Schmidt, akcione scene koordinirao iskusni francuski kaskader Yannick Ben dok je borilačku koreografiju pravio Kefi Abrikh, kaskader sa dugačkim stažom uključujući u japanskim produkcijama poput Ultramana. Ipak, montažu, scenografiju, muziku, šminku itd. su radili vijetnamski profesionalci i film se može podičiti jednim zdravim, lepim izgledom. Furie ostavlja utisak profesionalnosti pa čak i zanatske rutine a što je pogotovo solidan podvig imajući u vidu da je sve snimljeno za budžet od svega milion dolara. Svakako se mora istaći kvalitet fotografije sa odličnim korišćenjem svetla i boje (akcionim autorima omiljeni neonski prelivi urbanih sredina su upotrebljeni ukusno, a scene rađene u provinciji prosto pucaju od života i energije), ali su i šminka, scenografija, zvuk i montaža svi impresivni, kao da je lokalna ekipa pokazivala šta sve zna da uradi.

Veronica Ngo je svakako centralna atrakcija ovog filma. Sa jakom prezentnošću u kadru i pristojnim rasponom ekspresivnosti i emocija, ona je više nego pristala za ulogu siromašne majke koja u vijetnamskoj provinciji sama podiže ćerkicu i pokušava za život njih obe da zaradi uterujući dugove za lokalnu zelenašicu. Inicijalne scene rađene u malom ribarskom mestu na jugu, Can Tho su urađene izvrsno i mada u njima protagonistkinja već demonstrira svoj borilački svetonazor, film uspeva da nam proda jednu dovoljno naturalističku situaciju. Majka, umorna od svog zahtevnog posla gde se po ceo dan svađa i tuče sa ljudima, uveče preko volje kuva za sebe i ćerku, dete mrzi da radi domaće zadatke i pita majku zašto naprosto ne ulože pare koje imaju u domaći ribnjak, od koga bi živele časnije. Niko nije srećan u ovoj postavci, pogotovo kada uveče ljudi dolaze da lupaju na vrata glavne junakinje da se žale i prete joj što im je rodbini nanela ozlede uterujući dugove.

No, odnos glavne junakinje, Phuong i njene ćerke Mai je i pored svega odnos uzajamne ljubavi i privrženosti i mada dete trpi maltretiranja u školi jer joj je majka samo malecni stepenik iznad kriminalca, jasno je da dve žene jedna drugoj daju snagu potrebnu da se prebrodi svaki novi dan.

Nažalost, već sutradan Mai na pijaci optuže da je ukrala novčanik od jedne žene, dok Phuong pokušava da proda svoje stare minđuše ne bi li stvarno imali para da ulože u ribnjak i okrenu novi list, majka je oštro iskritikuje iako dete nije krivo, i kako već to ide jedno sa drugim, Mai završi kidnapovana od strane bande koja radi za sajgonske trgovce decom.

Jedna od prvih akcionih scena u filmu je produžena jurnjava Phuong za kidnaperima koja podrazumeva nekoliko tuča i vožnju motora i ovo je sve snimljeno vrlo solidno. Scenario, naravno, zahteva da ova potera bude bezuspešna i očajna majka, sa već solidnom količinom modrica uskače u kamion za Sajgon…

Phuong je, saznajemo kroz flešbekove, iz Sajgona i pobegla u provinciju kada je zatrudnela. Bivša striptizeta/ igračica u klubu, bila je već u to vreme poznata po kratkom fitilju pogotovo kada su siledžije u pitanju a sada kada joj je dete kidnapovano, ona pokušava sve, od odlaska u policiju, do prisiljavanja lokalnih kriminalaca da joj ukažu na neki trag.

Film, nažalost, radi vrlo malo na likovima koje Phuong sreće u svojoj potrazi i oni su pre svega lica u prolazu, počev od bivšeg gengbengera koga ona privoli da joj ustupi informaciju nakon brutalne tuče pred njegovom majkom, preko rokstar policijskog inspektora Luonga, pa do Nu Quai, brutalne, tetovirane šefice bande koja kidnapuje decu i prodaje njihove organe. Postoje gestovi u smeru kreiranja izvesne hemije između Phuong i inspektora kao i u građenju gotovo mitološkog antagonizma između očajne majke i ledene, nemilosrdne gangsterske predvodnice koja je i najbolji borac u filmu (well, tehnički, drugi najbolji), ali su oni nedovoljno ubedljivi. Film nije nužno prekratak, ali Le-Van Kiet troši previše vremena na slatkaste flešbekove i emotivne reminscencije, prilazeći opasno preblizu azijskim sentimentalnim ponorima, da bi rad sa glavnim likovima mogao da bude produbljeniji. Potpuno, recimo, bespotrebno, se uvodi lik Phuonginog brata koji nema nikakvu funkciju u narativu i bio je sasvim dovoljan kao lice u flešbekovima ako je bilo potrebno da se protagonistkinji da „humanije“ utemeljenje.

Ali ovo, zapravo uopšte nije potrebno. Motiv majke koja će učiniti sve da spase svoje dete – a pritom, zgodno se pogodilo, ima ekspertizu iz više borilačkih veština – je sasvim dovoljan i čak je i ekstenzivna metafora o tigrici koja će do kraja života loviti lovca što joj je ubio mačiće bespotrebna. Veronica Ngo svu potrebnu humanizaciju odrađuje perfektno već u uvodu kada ona i ćerka drhte u tišini dok im na vrata lupa besni sugrađanin koji preti da će im zapaliti kuću, a dodatna „pravdanja“ za svoju protraćenu mladost mogla je da uruči usput inspektoru Luongu čiji Phan Thanh Nhien i sam dobija premalo vremena pred kamerom da bi bio išta više od kartonske figure na kojoj je nacrtana solidna količina harizme.

Jer, da se ne zaboravi, Furie je pre svega borilački film i izražavanje likova treba da dođe prevashodno kroz borbu. Naravno da jeftine, direct-to… produkcije često moraju da ubacuju „karakterne“ momente kako bi nekako premostile vreme između akcionih set pisova što pojedu najveći deo budžeta, ali Furie taman zagreje stvari na radnu temperaturu a onda ponovo moramo da gledamo Veronicu Ngo kako – doduše sasvim solidno – glumi potresenu majku iako smo svi već kupili tu njenu personu i samo želimo da je gledamo kako jebe kevu zlotvorima.

No, borba u filmu je solidna i možda je glavni problem Furie to koliko je sve u njemu do koske stereotipizirano. Idući tragom Takena i Ong Baka, Furie je priča o potrazi očajne i preduzimljive osobe koja, iz provincije – što i sama nije sasvim nevina, videli smo – dolazi u veliki prljavi grad gde će rasturiti sve samo da spase svoje dete. Ovo je do sada mnogo puta obrađivana postavka i ovaj film naprosto ne uspeva da se izdigne iznad tipskih rešenja koja su, sasvim moguće, neka vrsta testa za vijetnamsku ekipu što pokazuje da ima zanat u rukama kao i bilo koji bugarski, rumunski ili američki film crew, ali koja filmu daju ukus izlizanosti. Dijalozi, poze, gestovi, tranzicije između situacija, sve je to toliko puta viđeno i reciklirano bez praktično ikakvog odmaka da čekanje na akcione scene pada teško najpre zbog tog deja vu osećaja što ispunjava prostor između njih. Film na trenutak pravi trzaj u nekom, recimo, džekičenovskom smeru, sa delimično duhovitim načinom na koji Phuong organizuje svoje bekstvo iz bolnice, ali ovo je epizodica iza koje nema nadgradnje.

Akcione scene su, srećom, prilično dobre. Ne savršene, svakako ne na nivou Ong Baka koji je i dalje, evo, dve decenije nizvodno, zlatni standard za azijsku produkciju izvan Kine, niti na nivou drugih koerografija koje je potpisao legendarni Panna Rittikrai (na primer Chocolate) ali Veronica Ngo, sa svojim prilično krhkim fizikusom pruža iznenađujuće ubedljiv borilački program, unoseći se snažno u udarce i terajući  gledaoca da skoro poveruje da žena od 60 kila može da jednim udarcem pesnice nokautira muškarce od devedeset.

Kefi Abrikh je ovde podastro pred glumce i gledaoca prilično raznovrstan jelovnik tehnika, oslanjajući se pre svega na hongkonške recepte i u nekoliko scena imamo fina baletska obigravanja protvnika jednih oko drugih sa superbrzim razmenama i jasnim razrešenjima situacija. Korišćenja hvatanja i poluga su podsećanje da popularnost MMA, pogotovo njegove BJJ komponente podrazumeva prisustvo ovakvih tehnika i u filmu – a što je pogotovo relevantno za film gde postoji velika razlika u telesnoj masi između protivnika – i mada film tretira neke poteze što legitimno lome zgobove i ostavljaju trajni invaliditet kao tek atraktivne momente u borbi od kojih vam malo padne HP ali vam posle bude bolje, svakako je lepo videti ih izvedene brzo i efektno. Štaviše, jedan od presudnih momenata u bosfajtu pri kraju filma jeste oduzimanje noža iz ruku nečasne protivnice koja ga potegne kada shvati da njena fizička superiornost nije dovoljna da se porazi srčana, posvećena Phuong. Ovo je i fer rešenje jer Hoa Thanh (aka Tran Thanh Hoa) koja igra Nu Quai ima naglašenu fizički prednost u visini, masi, dužini udova i kad ova opasna, tetovirana žena udara, to deluje ekstremno uverljivo (i bolno). Nadam se da ćemo ovu harizmatičnu ženu sa očiglednom borilačkom ekspertizom imati prilike da ponovo negde gledamo.

U kontrastu sa tim, Veronica Ngo deluje dobro, ali film mora da poseže za rezovima kako bi neke elemente koreografije mogao da spakuje u efektne scene. Možda sam samo ja nepovratno deformisan decenijama gledanja Jackiea Chana, pa za njim boraca kao što su Donnie Yen i Tony Jaa ali osetljiv sam na scene u kojima se rez koristi da se glumac „namesti“ za stant, a da se to vidi. Ovde režiser i montažer naprosto moraju da budu na visini zadatka da bi gledalac dobio tečnu, perfektnu sekvencu poteza koju je koordinator borbe osmislio.

Da me se ne shvati pogrešno, većina koreografije u Furie je dobra i moje mrštenje oko rezova je više žal što ovaj film ne može da se poredi sa najboljima u svom žanru nego neka ozbiljna osuda. Ovako kako jeste, više žalim što borbi nema više i što nisu duže jer je ono što dobijamo u filmu 99% izvrsno.

Furie, dakle, impresionira odličnom kamerom i scenografijom, solidnim glumcima i dobrom borbom. Pritom ovo je film koji možda i namerno radi u low-key feminističkoj dimenziji, gde su sve glavne uloge dobile žene a koje imaju izražen protagonizam (i antagonizam) a da to, zahvaljujući ubedljivosti glumica (uključujući malu Mai Cát Vi u ulozi ćerkice Mai) ne deluje kao puko ulagivanje zapadnjačkoj „woke“ publici. Ono što ga zadržava da ne stekne status klasika je taj veoma klišeizirani narativni nivo, malčice previše šlajfovanja sa emocijama i karakternim momentima koji, nažalost, ne vode stvarnom razvoju likova, te činjenica da borba, pošto je dobra, naprosto treba da zauzima više minutaže u filmu. No, za nekakav prvi ozbiljniji rad vijetnamske kinematografije u ovom žanru, bez obzira na oslanjanja na readymade rešenja i možda preterano imitiranje onog za šta se misli da Amerikanci očekuju, Furie je prilično solidan film koji uz te razumne rezerve preporučujem svakom ljubitelju akcije.