Pročitao sam Chartwell Manor, još jedan grafički roman objavljen za Fantagraphics, ovog puta u leto prošle godine, a čija naslovna strana neupućenom čitaocu šalje vrlo jasnu poruku blurbom samog Roberta Crumba koji kaže: „This is – well, okay, I’ll say it: A MASTERPIECE! Truly.“ Ko smo mi da se ne složimo sa Krambom, pitam a znam da će svi da ćute i gledaju u pod. Naravno, upućeniji u američku scenu andergraund stripova znaće da je ovaj strip nacrtao i napisao Glenn Head, jedan od značajnih autora u polju andergraund/ autorskog stripa koji je tokom poslednjih 30-40 godina ostavio važan trag u američkim stripu svojom kombinacijom nadrealističkog, ekspresivnog crtačkog stila i autobiografskih tema kojima se vraćao u svojim najvažnijim radovima.

Glenn Head je iz Medisona Nju Džersiju, rođen 1958. godine u dosta imućnoj porodici sa ocem koji je bio uspešan i ambiciozan poslovni čovek i majkom koja je imala pune ruke posla sa četiri ćerke i jednim sinom. Sin je, već se može nagađati, bio i malčice na svoju ruku, sa manje interesovanja za školu a više interesovanja za stripove i rokenrol, pa kasnije, kako već sve to ide, za alkohol, pornografiju i psihodelike. Sam strip Chartwell Manor pokazuje da je mladi Glenn bio nadaren za crtanje ali da mu, recimo, matematika nikada nije išla. Zbog toga je i proveo dve godine svog školovanja u internatu Chartwell Manor u Nju Džersiju, strogoj, disciplinovanoj školi za (mahom) dečake gde je autentični britanski direktor (i nastavnik) naplaćivao imućnim porodicama solidnu cenu u zamenu za častan napor da od njihovih načelno problematičnih sinova napravi odgovorne ljude sa dobrim ocenama i perspektivom da nastave školovanje u nekoj skupoj odbrazovnoj ustanovi.

No Glenn je istrajao u svojoj ideji da je matematika dosadna i da je crtanje ono što ga zanima pa je na kraju očev novac platio studije kod Arta Spiegelmana i mada je mladi crtač tokom osamdesetih imao periode kada se borio sa siromaštvom pa i beskućništvom, posle izvesnog vremena su njegov talenat i, da se razumemo, radna disciplina, prepoznati i Head će pored samizdat stripova poput Bad News raditi i sa Robertom Crumbom (crtajući za njegov magazin Weirdo), pa zatim u devedesetima redovno objavljivati za Fantagraphics ali i crtati karikature i stripove za mejnstrim publikacije poput Wallstreet Journala, New York Timesa, Playboya, Sports Illustrateda i još mase „pravih“ novina i magazina. To sve ne zvuči mnogo „andergraund“ reći će neko, i zanimljivo je ovde podsetiti se da je Head zapravo deo generacije koja je stasavala uz pank rok i čiji je odos prema comix radovima iz šezdesetih bio da je sve to „hipi smeće“ nerelevantno za današnju generaciju. Head kaže da su i Spiegelman i njegova generacija sabe smatrali „avangardom“ koja se distancirala od comix primitivizma koliko god je mogla. Dakle, sam Head je na neki način bio izuzetak, prenosilac baklje comix undergrounda u osamdesete i mejnstrim kulturu, sa doslednim percipiranje samog sebe kao underground umetnika.

Head je paralelno u osamdesetima počeo da radi i kao urednik za strip-publikacije, i tu bio prepoznat kao kvalitetan i uspešan, sa nominacijama za Harvey i Eisner nagrade.

Kao jedan od Headovih ključnih radova prepoznat je Chicago, memoarski grafički roman objavljen za Fantagraphics 2015. godine a koji govori o njegovim godinama nakon napuštanja roditeljskog doma i napora da se probije u strip-industriji, a koji se na neki način prirodno nastavio na njegove prethodne autobiografske stripove poput Avenue D i Guttersnipe (pa i Head Shots, a koji je više bio studija samog njegovog karaktera kroz skice).

Čovek bi rekao da posle karijere koja se u velikoj meri oslanjala na prepakivanje sopstvene prošlosti u umetničkoj formi – možda i više nego ijedan drugi autor njegove generacije, a nije da tu nedostaje autobiografskih stripova, naprotiv – publika zna maltene sve što treba da se zna o Glennu Headu i njegovim formativnim godinama, iskustvima, dobrim i lošim koja su od njega napravila ono što je danas, ali Chartwell Manor, grafički roman o kome danas pričamo, baš zato dolazi kao šamarčina iz mrtvog ugla.

Urađen na više od 230 strana, u izvanredno snažnom, jako kontrastnom crno—belom crtežu punom detalja i karaktera, ovaj strip, kako i sam Head kaže, ne priča čitavu priču o njegovom životu, ali priča njen veliki deo, baveći se nečim što je očigledno bio jedan od centralnih događaja što je oblikovao Headovu ličnost za vjeki vjekov. Sam Head u kratkom uvodniku pominje reč „trauma“ i kaže da je ovo jedini put da ćemo je videti u celoj knjizi (ne laže) i Chartwell Manor je, iako se bavi temama koje su danas sve, čini se, aktuelnije, i u popularnoj kulturi i u javnom prostoru inače, intoniran na vrlo old school način. Drugim rečima, ako smo navikli na specifično milenijalski stil suočavanja sa traumom, koji je, ako smem da napravim vrlo široke generalizacije, često fokusiran na osnažujući diskurs, opraštanje sebi i učenje da sebe volite uprkos, jelte, svemu, Chartwell Manor nam pruža jednu drugačiju vrstu introspektivne vežbe. Ovo je sličnije proverbijalčnom gledanju u ambis dovoljno dugo da primetite da ambis gleda u vas, strip koji metodično pokazuje opsednutost glavnog junaka dešavanjima koja su ga obeležila za ceo život i nemogućnost da ni kao dete ni kao odrastao muškarac zaista izađe na kraj sa posledicama tih dešavanja. Čak ni da ih zaista racionalno shvati.

Nije baš preteško pogoditi da se radi o seksualnom zlostavljanju bez obzira što u intervjuima koje je Head davao povodom izlaska ovog stripa ljudi koji ga intervjuišu kažu da su zapanjeni da nije bilo niti naznake ovakvog životnog iskustva u prethodnim njegovim radovima. Head kroz Chartwell Manor prikazuje na jedan  vrlo metodičan, maltene istoricistički način, kroz šta su on i drugi dečaci (uzrasta između osam i petnaest godina) prolazili u internatu kojim je „vladao“ direktor snažne harizme i ubedljive persone. No, ovo nije dokumentarni strip i Head, takođe u intervjuima, manifestno kaže da je protiv dokumentarističkog pristupa u stripu, da je ovo medij koji je po prirodi stvari artificijelan (mada veli da čak i dokumentarni film, koji snima „stvarnost“ njom zapravo manipuliše kroz montiranje) te da je ovo njegova interpretacija njegovih sopstvenih emocija. Pristupio je, veli, izradi ovog stripa sa ambicijom da napravi priču koja će biti onoliko verodostojna koliko je to fizički moguće, ali pre svega, vredi naglasiti, u pogledu onoga što je sam Glenn osećao prolazeći kroz svoje školovanje u Chartwell Manoru, te onoga što su ostali dečaci osećali.

U tom smislu, Chartwell Manor je, prirodno, mučan narativ u kome niko od likova – uključujući samog Glenna, koji se ovde, kao i u Chicagou, zove Glen – nije postavljen kao idealan, bezgrešan i, na kraju krajeva, kao neko ko demonstrira uzor po kome bi čitalac trebalo da se ponaša, ali ovo je narativ koji ne „kreira“ emociju koristeći dramske alatke, u njemu nema „scenskih“ stilizacija  i štagod da je prikazano i prepričano, dolazi direktno i gotovo neprerađeno iz samog Glenna koji stvari što su mu se dogodile i što su se događale njegovim školskim drugovima analizira na jedan srazmerno „hladan“ način.

Ovo je komponenta tog old school senzibiliteta koji sam gore pominjao, Head zaparvo Chartwell Manor, svesno ili nesvesno, piše i crta u velikoj meri u „slacker“ ključu koji je svoju samorealizaciju doživeo u kasnim osamdesetima i ranim devedesetima, prevashodno na filmu, ali je zapravo vrlo lako prepoznati njegove korene u underground comix radovima Gilberta Sheltona, Roberta Crumba i njihove generacije gde je slacker stav prema svetu i ljudskom društvu kombinovan sa psihodelicima, efektima seksualne revolucije kasnih šezdesetih i nasleđem beat pokreta. Utoliko, Chartwell Manor prikazuje protagonistu koji je relativno lenj, nezainteresovan za „normalnu“ društvenu intergaciju (što je još značajnije budući da Head potiče iz relativno imućne porodice), rad da krši sve standardne društvene norme kao dečak (cigarete, piće, pornografija), a koji će izrasti u čoveka što će se prvo boriti sa alkoholnom adikcijom, a čija opsednutost pornografijom i drugim formama profesionalnog seksa (striptiz barovi, prostitucija…) ima snažne posledice na njegov društveni i porodični život.

No, s druge strane, značajna ambicija ovog stripa, a koju Head realizuje sa intenzivnim uspehom, je pokazivanje da su i on i njegovi drugovi iz Chartwell Manora praktično bili predoređeni da imaju „polomljene“ socijalne trajektorije u odraslim godinama svog života na ime činjenice da su ih roditelji percipirali kao decu kojima je potrebno malo discipline, a onda ih ostavili na milost i nemilost seksualnom predatoru koji je tokom dve decenije zlostavljao generacije dečaka.

Dragoceni doprinos ovog stripa tekućoj diskusiji vezanoj za seksualno zlostavljanje, pogotovo maloletnika i pogotovo u institucijama od poverenja (kao što su obrazovne ustanove, a naročito ugledne kao što je Chartwell Manor, nazvan po kući u kojoj je živeo sam Winston Churchill) je prvo ta Headova relativno „hladna“ prezentacija onog što se dešavalo. Nije ovo strip bez emocija, naprotiv, ali jeste strip bez „emo“ akcentovanja. Klasičniji „comix“ stil koji Head prirodno baštini daje čitaocu gotovo polaroid-prikaz života u internatu gde je uvek sutra novi dan, prilika da se puši ili pije dok nastavnici ne gledaju, da se beži u grad i da se prave sranja i gde dečaci jedni sa drugima prolaze kroz dečačke rituale u kojima se o mnogim stvarima ne priča iako one stalno vise u vazduhu.

Utoliko, praksa fizičkog kažnjavanja koju je direktor škole Lynch preneo u Nju Džersi iz Engleske, a zatim njegovo obasipanje učenika pažnjom i toplom emocijom, kroz ponovljene izjave da ih voli, tvore zatvoren krug zlostavljačke prakse koja traje godinama i gde dečaci sebe stalno zatiču u konfliktu emocija. Često se, nažalost i dan-danas, kada bi trebalo da, u proseku, imamo više znanja o fenomenu seksualnog zlostavljanja, postavlja pitanje ne samo zašto zlostavljani maloletnici ćute nego i zašto često, reklo bi se od svoje volje pa i sa entuzijazmom, provode mnogo vremena sa svojim zlostavljačem. Nismo li pre nekoliko nedelja i sami svedočili gnusnim komentarima na fotografije u ovdašnjim tabloidima gde su nekakvi „urednici“ i „novinari“ našli za shodno da ukažu da se Milena Radulović i druge žene koje su prijavile zlostavljanje od strane svog nastavnika glume, Mike Aleksića, osmehuju na nekim fotografijama sa njim, a tokom perioda u kome tvrde da su, kao maloletne, bile zlostavljane?

Head nije ni psiholog ni sociolog ni antropolog već crtač stripova, ali njegova analiza ovog fenomena je tako precizna, jasna i ubedljiva da bi Chartwell Manor trebalo uvesti u školsku lektiru kako bi svet* jednom za svagda bio svestan kompleksnosti zlostavljačkih situacija, POSEBNO kada se radi o maloletnicima, POSEBNO kada zlostavljanje dolazi od figure autoriteta.

*makar, jelte ona njegova najbolja varijanta, srpski svet

Naravno, autoritet je samo komponenta ove priče i Head i sam primećuje kako je Lynch, njihov direktor, bio zapravo osoba sa mnogo socijalnih veština pa i harizmom – tako da je na kraju krajeva uspevao da tokom davdeset godina radi to što je radio a da ga roditelji i dalje doživljavaju kao čoveka od poverenja i instituciju od ugleda – a da su učenici poslati u ovu školu gotovo listom bili u deficitu sa pažnjom i naklonošću koju bi dobijali u svojim porodicama, pa da su njegove ponovljene izjave naklonosti i ljubavi, koliko god čitaocu delovale manipulativno i artificijelno, zapravo postizale željeni efekat kod dečaka što su još bili u razvoju.

Utoliko, iako dečaci pričaju o onom što im se dešava među sobom, ovo su razgovori u kojima se uglavnom ritualno navlači maska hrabrosti i mada svi priznaju da im je neugodno, ta vrsta grupne terapije na kraju svima daje nekakvu snagu da nastave dalje, ubede sebe da sve to nije tako strašno, pa da i okrenu na šalu i preguraju vreme do kraja ove faze školovanja.

No ožiljci ostaju i kasniji delovi stripa pokazuju Heada tokom kasnih sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih godina, ali i prve decenije ovog veka, i njegovu trajektoriju skidanja sa alkohola, prolaska kroz njujorški lavirint beskućnika, seks-radnika i heroinskih zavisnika, ali i ponovljenih vraćanja u roditeljsku kuću (u jednoj od kasnih epizoda sa svojom ćerkom koja je krasno devojče opsednuto Sunđer Bobom) i nemogućnosti da se i u jednom trenutku stvarno razgovara o onome što je preživeo kao trinaestogodišnjak. Čak ni kada susretne školske drugove, iako se razgovori neizbežno vrate na ovu temu, ne postoji presudni momenat u kome bi ovi sada odrasli ljudi doneli jasnu odluku da se uradi nešto konkretno, a što bi na neki način prekinulo ciklus zlostavljanja za koji su svi svesni da ga Lynch i dalje vrti. Sa roditeljima su razgovori još neugodniji, sa Glennom koji ne uspeva do pod stare dane da prevali preko usana šta je bio konkretan problem u školi u kojoj stalno ponavlja da je bio nesrećan i da prebacuje roditeljima što su ga tamo strpali. Naravno, kada na kraju i uspe da ocu bez uvijanja, direktno kaže šta mu se dešavalo, ovo priznanje se tretira uz humor i jasnu neizgovorenu poruku da je Glenn sada odrasla osoba i da ne treba da se bavi stvarima iz detinjstva. Štaviše, neke prethodne epizode koje strip prezentira vrlo precizno prikazuju taj „rugged“ mentalitet old school Amerike, gde otac svom sinu objašnjava da ako ima problem treba sam da ga reši i da ne očekuje da će drugi da mu ga rešavaju, te da oslanjanje na psihijatre i savetodavne službe nije za prave ljude koji imaju unutrašnju snagu.

Strip, dakle, ekstremno precizno mapira sve elemente bliskog okruženja, ličnosti zlostavljača, autoriteta institucije, na kraju krajeva onog što nazivao socijalnim normama, da pokaže zašto osoba koja je bila zlostavljanja prvi put doživljava stvarno olakšanje kad posle toliko decenija sazna da je zlostavljač umro i fantazira o pišanju po njegovom grobu.

Headov prikaz sopstvenog života nije ni na koji način ulepšan i ovo je strip koji ga pokazuje kao socijalno tek polufunkcionalnu osobu koja je na neki način isključena iz „normalnog“ društva zbog psiholoških posledica zlostavljanja i nemogućnosti da nađe stvarnu podršku u najbliskijem okruženju. A opet, ovo nije strip opterećen samosažaljenjem i pukom kontemplacijom o sopstvenom usudu, već ubedljiv, „stvaran“ prikaz života delatne osobe koja možda ne radi u tom životu sve kako treba, ali koja, bez obzira na neprekidni pritisak što ga proizvodi trauma iz adolescencije, trasira neki svoj put kroz vreme. Istinitost Krambovog komentara o tome da je ovo remek-delo pronalazim najpre u tome da strip nikada ne napušta taj duh svakodnevnog življenja u kome, bez obzira na sve što se desi (raskidi, razvodi, lomovi), vreme ide dalje i ne zadržava se na teatralnim, dramatičnim inscenacijama emotivnog života protagoniste. Hoću reći, ovo nije optimistički, niti zaista osnažujući narativ, već je njegova snaga u tome da podseća na onu ekstremno važnu istinu da se osoba koja je traumu preživela, nije njom do kraja definisana bez obzira što joj stalno visi nad glavom. Dostojanstvo lika koga gledamo kako masturbira, uzima narkotike, pada, povraća itd. u mnogo scena u ovom stripu, dakle, nikada nije narušeno, a to je, mislim, ekstremno važno.

Naravno, sa čisto estetskog, bezinteresnog apsketa, Chartwell Manor je briljantan umetnički rad*. Headovo pripovedanje je duboko ukorenjeno u ’60s comix predlošcima, ali njegova opsesivnost u pogledu detalja i kreiranja opipljive predstave vremena i mesta su osobeni i zaslužni za njegov položaj u istoriji američkog stripa. Svakako nije preterano reći da su Headovi radovi – njihov autobiografski fokus i jedna časna, neuvijena, ne-narcisoidna samorefleksija – na presudan način uticali na generacije autora. Recimo, radovi Eda Brubakera iz devedesetih o kojima sam pisao ovde su očigledno pod ogromnim Headovim uticajem a on je samo jedan od primera.

*iako na jednom od panela vidimo mladog Glenna kako kaže „jebeš ti umetnost, ja pravim STRIPOVE“

Crtački, Head kreira neke nezaboravne scene u ovom stripu (sa sve gostovanjem nekih ključnih comix figura na pojedinim tablama), pokazujući da urnebesni, psihodelični stil underground stripova šezdesetih ne da nije pprevaziđen u drugoj deceniji narednog veka već da maltene nema ničeg prijatnijeg za oko od njega. Možda su samo u pitanju moj podugački staž i poodmakle godine ali epizoda u kojoj glavni junak popuši džokavac posoljen PCP-jem je nešto ispod čega bi se i sam Robert Crumb, verujem, rado potpisao. No, i sasvim normalne scene „običnog“ pripovedanja su obeležene Headovim pažljivim radom tušem i ljubavlju za detalje koja obezbeđuje da se Chartwell Manor posmatra maltene kao tapiserija, strip bogat slikama ali i teksturom, pa i zvukom i mirisom. Zvukom rokenrola (konkretno Rolling Stonesa) i mirisom, pa, brze hrane, puno kafe i benzina. Remek delo? Sasvim moguće. Proverite sami, putem Amazona.