Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Moram da priznam da nas ponekad svemir jednostavno voli, kao da smo to zaslužili. Recimo, prilično sam siguran, proveravao sam, da nismo zaslužili da u trećoj nedelji Februara 2022 godine nakon rođenja Alahovog proroka Ise dobijemo novi album Cecila Taylora. Još manje da će u pitanju biti ne samo interesantan istorijski artefakt što dopunjava poglavlje njegovog života o kome već ponešto znamo, već jedan od najurnebesnijih nastupa koje sam ikada čuo u izvođenju ovog pijaniste poznatog pre svega po urnebesnim nastupima, pa još sve snimljeno sa takvim kvalitetom zvuka da čoveku malo krene da curi pljuvačka niz ivicu usta dok ovo sluša. The Complete, Legendary, Live Return Concert at The Town Hall NYC November 4, 1973 jeste kompletan snimak nastupa Taylorovog kvarteta u Gradskoj, jelte, vijećnici grada Njujorka* napravljen pre 49 godina, a čiji smo deo već imali prilike da čujemo, ali ovo je primer one situacije kada znate da postoji deo koncerta koji niste čuli i decenijama maštate o tome kako li je TO zvučalo i gubite se u slatkim mislima o toma kakva je to ekstaza morala biti a onda se, neobjašnjivo, snimak pojavi pred vama i POTPUNO VAS ODUVA. Nisam mislio da snimak koncerta što je mlađi ni pune dve godine od mene može ovako jako da me odradi, mislio sam da sam već svikao na Taylora posle ovolikih decenija religioznog slušanja njegove neshvatljivo moćne muzike, da sam se malo i imunizovao na uzbuđenje kad ono – ne! The Complete, Legendary, Live Return Concert at The Town Hall NYC November 4, 1973 me je poravnao sa patosom. U što se kaže, pozitivnom smislu.
*ne radi se zaista o gradskoj skupštini, The Town Hall NYC je naprosto ime ovog koncertnog prostora sagrađenog pre skoro tačno sto godina za potrebe živih performansa, od koncerata i recitala, preko javnih govorancija pa sve do bioskopskih predstava. Sa kapacitetom od oko 1500 mesta i dugačkom, burnom istorijom ovo mesto je i danas žustro aktivan prostor i jedan od kulturnih kamena-temeljaca grada Njujorka
Kalifornijski Oblivion Records je prošle godine već objavio Spring of Two Blue J’s, snimak manjeg dela ovog koncerta koji je inicijalno Taylor sam objavio 1974. godine za svoju etiketu Unit Core ali ove dve kompozicije – označene kao dva dela naslovnog komada – čine drugi deo nastupa, i ma koliko da su same za sebe moćne, zapravo ne daju čitavu sliku. Ovaj je album ionako bio skoro pola veka nenabavljiv – jer ga je Taylor uradio u relativno malom tiražu od dve hiljade primeraka i nikada do 2021. godine nije urađen zvaničan reprint – ali pakovanje čitavog nastupa u jednu, zaokruženu celinu, kako je Oblivion Records upravo uradio dodavanjem prve kompozicije, Autumn/Parade je, moglo bi se reći, onako kako bi bog zapovedio da se ovaj album publikuje, pod uslovom da bog ima ukusa za muziku i umesto Mokranjčevih rukoveti ponekad sebi pusti abrazivni, glasni, ali da se ne lažemo BOGOUGODNI fri džez.
„Return“ iz naziva ovog albuma odnosi se na činjenicu da je Taylor prethodnih sedam godina odsustvovao iz Njujorka najveći deo vremena na ime svojih akademskih dužnosti na Univerzitetu Viskonsin i koledžu Antioch u Ohaju gde je predavao. A muzičari sa kojima je pijanista izašao na binu su… pa, neki od najlegendarnijih džezera što su sa njim ikada sarađivali. Kontrabasista Sirone (aka Norris Jones), verovatno najpoznatiji kao deo Revolutionary Ensemble postave iz sedamdesetih godina, je imao dugu i plodnu karijeru svirajući sa nekim od najvećih imena džez avangarde tokom pola veka aktivnosti, a u ovom nekom periodu je sarađivao sa Marionom Brownom, Pharoahom Sandersom, Albertom Aylerom, Gatom Barbierijem, Noahom Howardom (kasnije, u ovom veku će raditi i sa Sabirom Mateenom, i Williamom Parkerom). Ovaj nastup je najstariji (meni poznat) snimak njegove saradnje sa Taylorom sa kojim će Sirone kasnije, pred kraj sedamdesetih godina snimiti nekoliko značajnih albuma, paralelno sa radovima svog Revolutionary Ensemble.
Bubnjeve je svirao Andrew Cyrille, jedini još uvek živ muzičar sa ovog nastupa i za moj ukus jedan od najboljih pet bubnjara koji su ikada svirali free jazz. Cyrille je svirao, što se kaže, praktično sa svima (Carla Bley, Marion Brown, Peter Brotzmann, Billy Bang, Muhal Richard Abrahams, Anthony Braxton, Coleman Hawkins (!), Dave Douglas, Leroy Jenkins, David Murray, Ivo Perelman…) a sa Taylorom je radio od polovine šezdesetih praveći neke od ključnih albuma džez avangarde u njenom prelomnom periodu. Poslednji put će Cyrille sa Taylorom svirati 1999. godine, više od tri decenije nakon njihovih prvih zajedničkih radova.
Konačno, saksofonista je ovde Jimmy Lyons, još jedan čovek koji je preko trideset godina svirao sa Taylorom i mada Lyonsa retko pominju u istom dahu sa njujorškim svecima saksofona – možda i zato što je svirao alt umesto tenora koji je šezdesetih godina bio odabrano oružje Coltranea, Aylera, Sheppa itd. itd. itd. – u pitanju je čovek koji je snimio neke od ključnih ploča ovog perioda, uključujući dva legendarna albuma sa Jazz Composer’s Orchestra.
Ovo je ekipa takvih veterana njujorške džez avangarde da slušalac i pre prvog tona ima pozitivnu anticipaciju. Čak i tako, gotovo je nemoguće unapred razumeti koliko je ovo uraganski nastup. Autumn/Parade je kompozicija sa kojom je nastup otvoren i iako uredno snimljena, nije ugledala svetlo dana sve do ove godine na ime svoje dužine od osamdesetosam minuta a koja je bila predugačka čak i za CD medijum.
I sad, mislite se vi, izdržati osamdesetosam minuta Cecila Taylora, to je svojevrsni izazov. Pijanista je na kraju krajeva bio poznat po ekstremnom intenzitetu i brzini svoje svirke, po inspirisanju svojih saradnika da i sami izvode muziku skoro na granici ljudskih kapaciteta i, svakako, Autumn/Parade je apsurdno žestoka svirka po standardima bilo kog džez sastava onog ili ovog vremena.
A opet, po standardima samog Cecila Taylora, Autumn/Parade je praktično zagrevanje. Ovo je, štaviše ogledni primer kako Taylorova svirka, i muziciranje njegovih saradnika može da sadrži sve one elemente koje za njega vezujemo – mitraljeski tempo, odsustvo tema, atonalnost, perkusionistički stil svirke praktično svih instrumenata – a da rezultat te svirke nije ni paklena buka niti muzika koju bih ja nazvao agresivnom. Taylor i kolege ovde sviraju, pa, zapravo mekano, uživajući u radosnoj, besprekornoj improvizaciji u kojoj svi ravnopravno učestvuju, dodajući jedan drugom fraze i ideje, susrećući se u perfektnim razrešenjima koja zvuče kao da su pripremana mesecima iako izranjaju posle minuta i minuta naizgled potpuno nasumičnog improvizovanja.
Taylor je, kao i uvek, jako brz, kinetičan, na momente maltene kao ubrzani snimak, ali njegova svirka ovde zvuči pre svega radosno, inspirisano i u njoj se ne može čuti stvarna agresivnost. Sirone ga prati u stopu dajući liderovim rafalima na klavijaturi udobnu podlogu i bezbednosnu mrežu, dok Cyrille, i sam apsurdno brz, veliki deo ove kompozicije svira metlicama, svedeno pletući slobodne, fraktalne ritmove oko klavirskih pasaža. Jedan od najboljih Cyrilleovih kvaliteta je uvek i bilo to sa koliko osećaja ovaj čovek svira, pazeći da ne zaseni ostatak ansambla bukom i pogađajući kao majstor akupunkture tačne mikrosekunde kada da ubaci akcente i razrešenja.
A Lyons… Lyons je ovde praktično ptica koja peva, jureći se veselo po dvorani sa klavirom, na momente gotovo doslovno ispaljujući fraze koje podsećaju na Peru Detlića*. Ako za free jazz kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih prevashodno vezujete sumanuto duvanje u saksofon od koga puca dijafragma i izleću vodoskoci znoja, Lyons potpuno ruši ovaj kliše, svirajući meko, brzo, elegantno, duhovito i istovremeno duhovno sred te rafalne paljbe i užarenog metala.
*na koje Taylor spremno odgovara
Posle skoro sat i po ovakve svirke svaki drugi kvartet bi bio srećan da se pokloni oduševljenoj publici i povuče u bekstejdž da kolabira od umora. Ali kako rekosmo, za Taylora i njegovu ekipu Autumn/Parade je bilo samo zagrevanje. Spring Of Two Blue-J’s (Part 1) koja sledi je šesnaest minuta solo klavira tokom kojih Taylor izlaže svoj instrument takvom bombardovanju da se čovek legitimno zapita šta je publika, već ošamućena od prve kompozicije uopšte mislila u tom trenutku. Taylor je ovde gotovo natprirodno brz, ne samo u ređanju nota koje nekako uvek padaju baš gde treba, već i u savršenoj kontroli dinamike i volumena, podećajući da zapravo to što svira sa drugim ljudima nije zato što bi muzika bez drugih muzičara ikako zvučala nepotpuno ili nedorečeno.
I onda kada krene Spring Of Two Blue-J’s (Part 2), rukavice se, što se kaže, skidaju i ovo je još 22 minuta uraganske svirke u kojoj više nema nikakvih rezervi – Sirone sada juri o vratu svog instrumenta kao ptica-trkačica, Cyrille baca najteže bombe koje ima u arsenalu a Lyons, iako nikada ne upada u vrišteći manirizam i imitiranje Aylera ili Coltranea, naizgled vrlo lako ubacuje svoj rad u neshvatljivo visoku brzinu i intenzitet koje diktira razulareni Taylor. Opet, i ova kompozicija je puna stila, lepote i čiste radosti, sa sve prostorom da Sirone i Cyrille malo sviraju sami i pokažu da bi zaista, i sami mogli da drže čitav koncert na svojim plećima.
Reč-dve i o kvalitetu zvuka: David Laura – koji je bio neka vrsta Taylorovog menadžera – je angažovao Freda Seiberta, kasnije jednog od osnivača MTV-a, a u to vreme jednog od osnivača Oblivion Records da nastup snimi i iako se radi o skromnom četvorokanalnom snimku, mora da je Seibert i ko god da mu je pomagao oko postavljanja mikrofona (pominju se Nick Moy i Alan Goodman, ali je, verovatno ključnu ulogu odigrao Tony May koji je davao savete vezane za snimanje) imao napad božanske inspiracije jer je ovo izuzetno lep, dinamičan, topao snimak koji uspeva da nekako istovremeno ima i visok stepen čistote instrumenata ali i da očuva akustiku sale.
Sve u svemu, The Complete, Legendary, Live Return Concert at The Town Hall NYC November 4, 1973 je ploča koju nismo zaslužili ali koju je Seibert ipak odlučio da nam podari. Ne znam kako stoje stvari sa autorskim pravima itd. ali da je ovaj kompletan paket nekako propustio da ikada izroni tokom ljudske istorije, ta bi istorija bila mnogo, mnogo siromašnija. Zato, hvala Seibertu a i samom bogu (tj. Cecilu Tayloru) na milosti koju nismo zaslužili:
