Kao što sam pre neki dan pomenuo, upravo se završio Marvelov (mini)događaj za ovu polusezonu, The Death of Doctor Strange i kako je u pitanju prvi „veliki“ rad scenariste koga volim, a koji ima značajne implikacije po aktuelni kontinuitet glavnog Marvelovog univerzuma, mislio sam da je na mestu da napišem reč-dve o ovom krosoveru.

Prvo da obradimo tehnikalije: The Death of Doctor Strange je uredan, prilično kratak „whodunit“ miniserijal sa svega pet nastavaka koji je izlazio od Septembra do Januara, a uz koji je izašlo još nekoliko one-shot stripova vezanih za druge protagoniste u Marvelovom univerzumu, pokazujući implikacije smrti Vrhovnog čarobnjaka planete Zemlje. Neki od tih one-shotova su bolji od nekih drugih, pomenuću ih nešto niže u tekstu.

Jed Mackay je Kanađanin koga sam već više puta pohvalio za njegove Marvelove stripove, bivši srednjoškolski nastavnik koji sada već kao svoju „pravu“ karijeru može da navodi pisanje stripova. Iako je do sada uglavnom radio manje prominentne likove, poput Black Cat ili Taskmastera, pokazao je da izuzetno vlada materijom i da je i od ovih trećepozivaca u stanju da napravi simpatične, relatabilne heroje čije se pustolovine rado čitaju. Pogotovo je Black Cat pod Mackayjevim vođstvom po prvi put u karijeri imala sopstveni serijal i ovde je scenarista, kako sam već argumentovao, prilično zablistao.

No, kako Mackay trenutno radi Moon Knighta, a koji je već najavljen kao naredni Marvelov veliki televizijski projekat* i kako je dobio mogućnost i da se ne samo igra sa tako velikim imenom kao što je Doctor Strange nego i da ga, jelte, ubije, ovo su signali da čovek ima poverenje Marvelovih urednika i neće me iznenaditi da ga za godinu ili dve vidimo u ulozi kreatora „glavnog“ krosovera za letnju sezonu, onako kako je to za ovu godinu najavljeno da će biti Kieron Gillen.

*well, striming projekat

Iako Mackay do sada nije pokazivao ambicije da radi stripove koji radikalno menjaju status kvo velikih likova, sa The Death of Doctor Strange je dobio u ruke ne samo jednog od starih Marvelovih likova za kojeg su mnogi sentimentalno vezani na ime njegove psihodelične istorije i kreatora takve težine kakvu je imao Steve Ditko, već i lika koji u trenutnoj Marvelovoj filmskoj produkciji igra značajnu ulogu a koja će, kako se četvrta faza MCU zahuktava posle Eternalsa biti samo još značajnija.

Utoliko, nije značajno to da je Doctor Strange pošteno i ljudski ubijen u ovom stripu, koliko je značajno da je ovo mogao da napiše baš Mackay. Hoću reći, superheroji, pa makar i ono bazirani na magiji umiru prilično redovnim tempom i iako je Doctor Strange na ime svog filmskog „angažmana“ poslednjih godina imao nekoliko serijala koje su pisali visokoprofilni marvelovi scenaristi (Jason Aaron, Mark Waid), svakako se ne radi o liku koji ima težinu jednog Kapetana Amerike ili Iron Mana. A i oni su obojica umirali u poslednjih desetak godina. Sa Doctorm Strangeom su radikalnije promene status kvoa i prirodnije, intrinzično, jer se radi o liku koji predstavlja jedinu magijsku branu planete od napada sa drugih ravni postojanja i ekstrinzično jer je u pitanju lik bez previše strastvenog fandoma koji pod lupom proverava svaki detalj svake epizode i diže ustanke na internetu kad god nešto u stripu odstupi od do tada zvaničnog kanona. Waid je, u serijalu Dr. Strange, Surgeon Supreme, između ostalog, vratio protagonisti punu motoričku funkcionalnost šaka pa se Stephen Strange vratio svojoj, da tako kažemo, prvoj ljubavi, hirurgiji i upražnjavao je poslednjih par sezona paralelno sa svojom ulogom magijskog zaštitnika Zemlje.

Mackay piše The Death of Doctor Strange delom kao „murder mystery“, dakle kao zagonetni narativ u kome mali tim Strangeovih saradnika (na čelu sa… well… samim Strangeom iz mlađih dana, strateški izmeštenim iz svoje vremenske linije baš za potrebe ovakvih post-mortem istraga) istražuje ko je od brojnih Doktorovih neprijatelja skupio ne samo hrabrost nego i potrebnu magijsku moć da ubije jednu ovakvu pojavu*, dok sa druge strane njegov strip istražuje šta se, zapravo, dešava, kada naprasno, bez naslednika, umre osoba čije je postojanje bila jedina brana magijskim napadima, ma šta napadima, INVAZIJAMA iz drugih ravni i dimenzija.

* ma šta pojavu, LJUDINU

Iako je Mackay do sada velikim delom pisao „street level“ likove u Marvelu, čovek je sasvim prilagođen i stripu u kome magovi i natprirodna bića diskutuju o neverovatnim realnostima s onu stranu poimanja običnog uma, o magijama i pojavama od kojih bi „normalna“ osoba spas potražila u ludilu. Iako je ovo relativno komplikovan narativ jer u njemu valja prikazati i borbu za prevlast koja nastupa u vakuumu moći, ali i dati svemu dublji, „detektivski“ zaplet i pokazati ne samo ko je počinio krivično delo (od koga strada ne samo cela planeta Zemlja nego i za nju vezane mistične dimenzije) već i kako bi i zašto iko imao stvaran motiv da ovako nešto uradi.

Može se argumentovati da je otkriće počinioca relativan antiklimaks – video sam ljude po internetu da se žale – utoliko jer se ne radi o nekome ko uživa status zaista značajnog arhineprijatelja Doktora Strejndža, ali ovakva kritika donekle promašuje poentu čitaog stripa. The Death of Doctor Strange je interesantan narativ upravo jer pokazuje veliku promenu u odnosima moći između neverovatno moćnih magijskih jediniki zato što je jedna osoba bila podstaknuta od igrača iz pozadine da počini delo kome nije mogla da vidi krajnje konsekvence. „Stvarni“ negativci u ovom stripu su autentično zastrašujući i zadovoljavajuće „bolesno“ intonirani tako da i borba koja se na raznim mestima na planeti razbukti dok zemaljski heroji (Avendžersi, X-Men itd.) odbijaju invazije demona i drugih onostranih bića deluje dostatno očajnički i sa velikim ulozima na kocki.

Ovde ću ukratko pomenuti i neke od tie-in one shotova koji su listom potpuno nebitni za praćenje centralne priče i služe samo da u okviru novonastale situacije (Zemlja pod udarom sa svih strana) pokažu kakvi su junaci ti neki drugi likovi. Blade, recimo, dobija zanimljivu priču smeštenu u aktuelni status kvo gde Drakula i njegova vampirska nacija žive u Pripjatu, napuštenom gradiću u blizini nuklearne elektrane u Černobilju, i gde je Blade neka vrsta nevoljnog čuvara reda. Ovo je solidno napisana igra (nasilnog) šaha između Bladea i Drakule koju potpisuje Danny Lore a odlično crta Dylan Burnett. Si Spurrier radi krosover između X-Men i Black Knight(ov)a i mada je Britanac veoma dobro opremljen da piše i o jednima i o drugima, a i priča ima zanimljiv zaplet, preokrete i rasplet, imam utisak da je ovo prekratak narativ u kome se razvoj likova dešava prebrzo i bilo bi lepo da je ovo bio makar miniserijal od tri epizode. Bob Quinn na crtežu i Israel Silva na kolorima daju zanimljiv, dinamičan, mada taman strip. Spider-man tie-in mi je bio i ponajbolji jer je ovo pisao sam Mackay a on je, kako već rekoh, vrlo dobro ugođen sa street-level herojima. Ovde zapravo nema „pravog“ Spajdermena već Black Cat i Ben Reilly treba da izvrše legat Doktora Strangea koji podrazumeva rešavanje „sitnijih“ magijskih problema za koje je ovaj znao da će nastupiti posle njegove smrti, ali i jednog sasvim nemagijskog. Ovo je topla, humana (naravno, zabavna) priča u kojoj se sam Strange razotkriva kao čovek sa mnogo razumevanja za male ljude (i male, lude zle čarobnjake) i neke od stvari koje Reilly i Felicija rade su dirljive. Marcelo Ferreira na olovkama, Wayne Faucher na tušu i Andrew Crossley na koloru daju jedan lepuškast, dinamičan strip.

Sam sržni serijal ima nadahnuto i dovoljno iznenađujuće finale da čitaoca sa investicijom u lik i delo Doctora Strangea ispuni uzbuđenjem, pa i nekim tananijim emocijama. Kogod da je, jelte, na bilo koji način video najave za stripove u narednim mesecima zna da Strange ovde, uprkos genijalnom prekretu koji kreira, na kraju biva zaista mrtav (onoliko koliko je smrt ubedljiv fenomen u superherojskim stripovima) a emotivno razrešenje sa Cleom, ljubavlju njegovog života je ispisano ubedljivo i deluje sasvim zarađeno – i kreira interesantnu premisu za nastavak serijala o Vrhovnom magu, samo sa novim licem u ovoj ulozi.

U ovom stripu sam uživao već od prve strane ne samo zato što Mackay piše odličnog Strangea i još boljeg Batsa (psa-duha koji u poslednje vreme živi sa Strangeom) već i jer ga je crtao Lee Garbett. Britanac ima divan, s jedne strane old school stil, koji je sa druge strane ugođen sa modernim pripovedačkim potrebama. Garbett neke slike radi u visokom nivou detalja i dalje mestima ili ljudima  puno karaktera, ali drugde, gde je to potrebno, redukuje nivo detalja da bi nam dao dinamične a ništa manje karakterne kompozicije i scene. Antonio Fabela na koloru svemu daje vibrantnu, moćnu dimenziju a Cory Petit, standardno, nudi izvrstan letering.

The Death of Doctor Strange je miniserijal koji mogu da čitaju i ljudi što nisu preterano upućeni u detalje odnosa i kontinuiteta u Marvelovom univerzumu 616. Svakako, neka imena i njihova važnost u opštem stanju stvari između više ravni realnosti će biti nepoznanice, ali sržni zaplet i rasplet ne zavise suviše od enciklopedijskog poznavanja ovih podataka. Sama ličnost Doktora Strejndža, ovde majstorski prikazana u dva svoja faceta – zrelog, pomalo zapitanog a opet iskusnog i moćnog „starog“ Doktora i, mnogo manje iskusnog, pomalo zbunjenog, ali ledeno efikasnog „mladog“ Doktora – u velikoj meri nosi ovaj strip, sa ansamblom koji obezbeđuje dodatna terciranja, humoristička ili dramska, kao i sa negativcima koji deluju zaista opasno. Uz zaista veoma lep crtež, kolor i letering, ovo je priča koju treba uzeti makar u formi kolekcije kada izađe. Do tada, evo Comixology stranice.