Superman – Son Of Kal-El, novi tekući serijal o Supermenu krenuo je prošlog Jula i do sada naređao sedam redovnih brojeva i jedan godišnjak, i, kao i uvek kada se pradigma o Supermenu menja iz, reklo bi se korena, izazvao sasvim solidnu porciju kontroverzi i negativnih reakcija među čitaocima. Ako smo išta naučili o strip-publici nakon izuma interneta, to je da onaj konzervativniji sloj u njoj, koji sebe smatra starom gardom i „pravim“ ljubiteljima „stvarnih“ vrednosti superherojskog stripa nije ni malo oduševljen kada se išta radikalno menja kod likova koje vole već decenijama. Još manje kada se promene percipiraju kao unošenje ideološkog sadržaja što treba da privuče publiku koja tradicionalno ne čita superherojski strip.

Da budemo fer, to i jeste jedan od glavnih razloga za promene – izdavači na kraju krajeva ne kriju da rade sve što mogu da privuku nove čitaoce, sasvim svesni da ne mogu baš zauvek da računaju na ljude koji su već decenijama njihovi kupci i da se zanavljanje potrošačke baze naprosto podrazumeva za ijedan posao koji želi da radi i u budućnosti, a kako je superherojski strip sada zaista postao deo kulture glavnog toka (velikim delom, naravno, na ime popularnosti superherojskih filmova) tako su i eksperimenti sa osavremenjivanjem i podmlađivanjem nekih ikoničkih likova sve više pravilo, sve manje izuzetak.

Sad, jedno je kada se radi o nešto manje značajnom liku kao što je Ms. Marvel (mada…) a sasvim drugo kada pričamo o najvećem superheroju svih vremena – Supermenu. Naravno, promene vezane za Supermena su istorijski uvek donosile jake emocije i reakcije u fandomu, od Man of Steel ributa polovinom osamdesetih, preko smrti i vaskrsenja u devedesetima pa je svakako moglo biti očekivano da dobijemo i porciju hejta i neverice povodom najnovije DC-jeve odluke da Supermena u ulozi, jelte, Supermena, zameni niko drugi do njegov sin – Jon Kent.

Na skali skandala i nezgrapnih ributa, ovo je možda i najelegantnije rešenje do sada, potez koji ne samo da nije zahtevao ekstremnije intervencije na kontinuitetu* već je i Jona Kenta, koji tokom poslednjih nekoliko godina izrastao u voljen lik stavio u jednu uzbudljivu, a zasluženu ulogu.

*najveći deo potrebne pripreme već je odrađen tokom proteklih nekoliko godina sa ubrzanim sazrevanjem Jona Kenta zahvaljujući relativitetu, kao i sa ikoničkim Superman and the Authority Granta Morrisona kojim je „stari“ Supermen kredibilno objasnio razloge za smenu generacija i svoj odlazak u svemir u nove avanture

Moram da kažem da je i moja, apripori pozitivna, reakcija na pokretanje ovog serijala došla upravo zbog toga što mi se čini da je Jon Kent dobio jedan od najređih poklona koje likovi u superherojskim stripovima mogu da dobiju, a to je sazrevanje približno onim tempom kojim sazreva i njegova ciljna grupa među čitalačkom publikom. Uveden kao lik u toku događaja Convergence 2015. godine, iako je morao da pretrpi određena retkonovanja već u narednih nekoliko meseci, Jon Kent je praktično od početka veoma dobro funkcionisao kao simbol sazrevanja ne samo Supermena kao lika već čitavog njegovog okruženja – uključujući njegovu vezu i brak sa Lois Lane, čiji je plod legitimno došao u formi sina, jelte, naslednika najvećeg superheroja na planeti.

Utoliko, sasvim je i fer reći da je za ovih sedam godina Jon Kent od „pravog“ deteta postao uverljiv tinejdžer i da su čitaoci koji su, recimo, imali desetak godina kada su se prvi put susreli sa njim sada i sami mlade, gotovo odrasle osobe, te da je razvoj svetonazora lika, ali i okolnosti u kojima on i dalje odrasta i sazreva na dobar način pratio ono što se događalo u životima samih čitalaca.

Naravno, treba imati razumevanja i za one druge, za publiku koja je fiksirana na „svoju“ verziju Supermena i ne želi da vidi da joj se ona oduzima. Na kraju krajeva ako neko vaše stripove čita trideset ili četrdeset godina – zaista nije fer, da ne pominjemo da ne deluje poslovno pametno, da mu se kaže kako više nije poželjan. Srećom, DC to nije ni uradio pa iako se tekući serijal Superman završio tridesetdrugim brojem mesec dana pre debitovanja Superman – Son Of Kal-El, signalizirajući time da je serijal o Jonu Kentu sada zaista „pravi“ Supermen, istina je i da avanture „originalnog“ Supermena ko god da želi, i dalje može da prati u serijalu Action Comics – tradicionalno drugom tekućem serijalu o Supermenu – koji je bez ikakvih prekida nastavio da se bavi njegovim pustolovinama u kosmosu.

Drugim rečima, ovo nije ribut a nije, nužno, ni stvarna smena generacija. Brojni likovi u Superman – Son Of Kal-El sa puno ubeđenja kažu da će se Supermen vratiti na Zemlju i ponovo preuzeti svoju ulogu zaštitnika sveta, pa čak i sam Jon Kent izražava sličnu nadu iako mu je otac „zvanično“ predao, jelte, štafetu, i Superman – Son Of Kal-El za sada prevashodno treba tumačiti kao eksperiment. DC je sebi ostavio dovoljno odškrinuta vrata da na prvi znak neuspeha vrati „tatka“ tamo gde mu je uvek bilo mesto a Jona ražaluje na ulogu koju bi tradicionalno igrao aktuelni Superboy, i, mislim, ne vidim da tu igde postoji problem. Ako se Marvel uspešno kockao sa Milesom Moralseom i sada kao rezultat imamo dva ravnopravna Spajdermena* sa sopstvenim ansamblima, zapletima i pričama, ne vidim zašto i DC ne bi pokušao da ima i jare i pare i ponudi nam dva Supermena koji imaju različite životne puteve.

*uz naravno još masu Spajdermena drugog razreda, evo u prošlonedeljnom izdanju Marvel Previews videli smo da i Spider Punk uskoro dobija svoj prvi samostalni serijal…

Opet, kako se danas sve izmeće u kulturni rat gde žrtve padaju na sve strane, i kako već nekoliko godina unazad imamo prepoznatljiv konzervativni pokret Comicsgate koji, eto, protestuje protiv nametanja progresivističke politike superherojskim stripovima, ne treba sumnjati da se i ovde zaratilo. Inače, ovo je verovatno nešto najlepše što sam ikada napisao o Comicsgateu koji su, u stvarnosti, gomila socijalno neuklopljenih likova što prati šačicu prevaranata, a čiji aktivizam se u najboljem slučaju realizuje u maltretiranju autora stripova po društvenim mrežama.

Tako sam pre par nedelja video da Tom Taylor, jedan od svakako najpozitivnijih ljudi u superherojskom biznisu kaže da ga svakog dana kada se uloguje na tviter dočeka lavina mržnje i uvreda. Tom Taylor je, nagađate i scenarista Superman – Son Of Kal-El, pa se to nekako sve uklapa jedno uz drugo.

Uklapa se jer, iako Taylor uglavnom piše veoma dobre stripove, on spada u one autore koji svaki od njih koriste da nimalo stidljivo provuku i neku progresivnu političku agendu. Ponekada je to uzgredno (npr. kritika kraudfanding prevaranata u Friendly Neighborhood Spider-man), a ponekada je to u samom centru priče: X-Men Red je bio strip o mutantskoj revoluciji kakav Brian Bendis nikada nije napisao, Suicide Squad je imao transrodne likove i govorio o modernom imperijalizmu i političkoj hirurgiji koju velike nacije izvode nad malim nacijama, a nedavno opisani Nightwing se u ogromnoj meri bavi socijalnom odgovornošću najbogatijih pripadnika savremenih zapadnih društava.

Utoliko, DC je svakako znao šta radi kada je Tayloru poverio rad na Superman – Son Of Kal-El. Na kraju krajeva veliki izdavač je skoro u isto vreme potpisao ekskluzivni ugovor sa Taylorom pa je jasno da je odluka o progresivističkoj agendi ovog stripa dobila amin sa samog vrha.

Ono što je zanimljivo je, naravno da je Supermen, istorijski, strip sa progresivističkom agendom od samog svog početka. Grant Morrison je dosta pisao o socijalističkom svetonazoru originalnog Supermena i sam je rekonstruisao u svom radu na Action Comics početkom prošle decenije, a i posle njegovog odlaska sa ovog stripa je Supermen postavljan kao saveznik potlačenih i marginalizovanih pripadnika američkog društva, sa sve učestvovanjem u protestima protiv korumpiranih vlasti. Otud je Taylorovo pozicioniranje Jona Kenta kao klinca koji je PRIRODNO usmeren da pomaže slabijem, da se suprotstavlja nepravičnom autoritetu gde ga prepozna, da bukvalno otkaže poslušnost policiji kada smatra da ona zloupotrebljava silu naprosto dosledna ekstrapolacija političke dimenzije koja u Supermenovim stripovima u slabijoj ili jačoj meri postoji od samih početaka a poslednjih je desetak godina bila sasvim legitimno izražena.

Taylor koristi priliku smene generacija da i sasvim organski postavi pitanja (i pruži neke odgovore) koja se tiču promene senzibiliteta i političkih percepcija i same publike koja danas čita superherojske stripove (i, generalno se bavi gik-kulturom). Jon kent i njegov otac imaju nekoliko vrlo lepo formatiranih dijaloga u kojima Jon oca maltene prekoreva što nije uradio više za svet, na šta mu ovaj ne bez izvesnog stida kaže da se uvek osećao kao došljak, i da on, kao rođen na Zemlji ima obavezu da zaista i uradi više, ali i napominje da su klimatske promene, korupcija i generalna socijalna nejednakost malo teži protivnici nego što je kosmički zavojevač broj 278 koga je makar moguće poštenim krošeom ošajdariti po vilici.

Jon ipak želi da se bori upravo protiv ovakvih problema i ovo manifestno saopštava, bez obzira što shvata da se više ne igra na jednostavnom, naivnom superherojskom igralištu gde bi mu jedina briga bio kriptonit.

Njegova ideja vodilja je ta da uprkos kompleksnosti problema kao što su klimatske promene ili korupcija ili siromaštvo, uvek postoji način da se identifikuju osobe koje imaju moć da smisleno na njih utiču a koje iz različitih razloga – najčešće iz interesa – biraju da to ne učine. Ovo je možda tačno, možda i ne sasvim tačno, ali je sasvim legitiman literarni motiv koji, uostalom, omogućava da se priče u Superman – Son Of Kal-El formatiraju kao akcioni trileri a ne kao puke hronike NVO aktivizma.

Taylor se u solidnoj meri oslanja na motive koje je postavio tokom svog kratkog serijala Suicide Squad pa je jedan od važnih podzapleta u ovom stripu tretman izbeglica u SAD koje, prelazeći Tihi okean tamo traže azil zbog političkog progona u ostrvskoj naciji Gamorra. U refleksiji na situacije iz stvarnog života – a što je Taylorovo zaštitni znak – Jon Kent spasava neke od ovih nesrećnika od sigurnog utapanja samo da bi njihov tretman na američkom tlu bio manje, recimo, humanitaran a više, pa, birokratski, sa sve privođenjem i držanjem u pritvoru, ali zatim i odlučivanjem da se na zahtev vlade Gamorre ovi ljudi vrate na svoje ostrvo gde će im se suditi za protivzakonite aktivnosti.

Naravno, čitaoci sa malo jačim stažom znaju da Gamorra originalno potiče iz Wildstorm univerzuma – koji je danas deo DC-jevog glavnog univerzuma – a kada vide da je Henry Bendix danas predsednik Gamorre, biće im jasno o kom nivou političke korupcije pričamo. Bendix je negativac kalibra Lexa Luthora – sa sličnim tehnokratskim ambicijama i odsustvom etike kada je u pitanju, recimo, eksperimetisanje na živim ljudima – pa je i sasvim prirodno da u ovoj priči on i sarađuje sa Luthorom. Odlazak „pravog“ Supermena sa planete i ostavljanje radnog mesta srazmerno neiskusnom Jonu raspiruje i Bendixove i Luthorove ambicije u isto vreme i strip legitimno kombinuje politički triler sa klasičnim superherojskim zapletom dajući nam i uzbuđenje i akciju i solidan rad sa likovima. Jon je od prvog dana stavljen na ozbiljna iskušenja i u „superherojskom“ smislu – sa svežim i originalnim zamislima kako dohakati maltene neranjivom superheroju – ali i u karakternom i moralnom.

Taylor ovde piše nekoliko vrlo memorabilnih epizoda – pogotovo je razvoj Jonovog odnosa sa Luthorom u godišnjaku odlično urađen – uključujući pokušaj atentata na celu porodicu Kent a Jon kao lik zaista kvalitetno „radi“ kroz te epizode i ta iskušenja, suočavajući se sa izazovima koji legitimno stavljaju Supermena i njegove moći, ali i karakter na probu. Utoliko, pisanje stripa o gotovo svemoćnom superheroju tako da bude uzbudljiv i da čitalac oseća legitiman strah Tayloru sjajno ide od ruke.

Ono gde je Taylor tradicionalno slabiji je u radu sa marginalizovanim grupama. Već sam to pisao na nekoliko mesta i koliko god da ću ga uvek bez rezerve hvaliti za to kako se trudi da pripadnike populacija sa društvene margine prikaže kao delatne i dostojanstvene, toliko ću i smatrati da je red da se ukaže da on često nema dovoljno mašte u prikazivanju tih pripadnika tih, jelte, populacija i da su neretko u pitanju tek progresivistički stereotipi. Tako i ovde izbeglice sa Gamorre deluju kao vrlo idealizovani, neuverljivi levičarski klišei, nedovoljno različiti od „stvarnih“ Amerikanaca ili zapadnjaka da bi čitalac zaista osetio dah drugosti koju treba da prepozna ili uvaži. Ovo nije VELIKA zamerka, ali jeste konstanta zamerka koju imam na Taylorove stripove i pošto se čovek toliko trudi oko reprezentacije, mislim da je važno ukazati da ona može da bude značajno boje urađena, sa pokazivanjem nečeg što je autentično drugačije od zapadnjačke kulture.

Ironično, pored svih ovih elemenata koje sam pomenuo, najveći odijum na internetu (i već pominjane proklamacije da ovo „nije MOJ Supermen jer moj Supermen voli Lois Lane i liže pičku!“) izazvao je vrlo nevin i zapravo sporedan romantični podzaplet u kome Jon Kent sa mladićem sa kojim je proveo određeno vreme i prošao kroz nekoliko stresnih situacija, podeli jedan sladak poljubac. To da je (novi) Supermen biseksualan (ili, ko zna, u fulu gej) bi trebalo da je toliko prirodna stvar za jednu od najmoćnijih osoba na svetu koja je pritom iskusila više različitih kultura i vremenskih epoha nego 99,9999% svih drugih ljudi, da skoro da ne bi trebalo da uopšte o tome razgovaramo. Ali, eto, ovaj detalj, koji nikako nije u centru priče je, naravno, izazvao najviše reakcija – negativnih i pozitivnih, naravno – a što nam govori gde se danas zaista vode najveće bitke u kulturnim ratovima.

Naravno, videti da lik koji je star svega nekoliko godina u realnom vremenu i koji je do juče, maltene, bio predpubertetski klinac, ima erotski život, pa još sa muškarcem jeste notabilan događaj u savremenom superherojskom stripu, a još više kada je u pitanju sada „jedini“ Supermen koga Zemlja ima, pa je svakako na mestu i pohvaliti DC što se uopšte upustio u ovakvu avanturu. Ako imate problem sa gej ili biseksualnom orijentacijom, ajde, budala ste ali i budale treba da čitaju stripove, pa eto, ovo nije strip koji na njoj insistira ali je i ne izbegava, te treba videti koliko ste u stanju da progutate ovako nešto zarad inače solidnog superherojskog narativa.

A on jeste solidan. Nije u pitanju najbolji Taylorov strip koji sam do sada čitao, ali Superman – Son Of Kal-El bez greške ima njegov trejdmark koktel dobrog humora, socijalne kritike i – ne manje važno – dobro osmišljenih superherojskih izazova. Kako sam već pomenuo, ovo potonje je pogotovo značajno s obzirom da pričamo o superheroju za koga se često kaže da je teško pisati zaplete jer ga je skoro nemoguće ugroziti i Taylor stalno nalazi vrlo sveža i smislena iskušenja da u njih smesti Jona, sa konstantno izvrsnom karakterizacijom koja protagonistu pokazuje kao vrhunski moralnu osobu što svoju moć koristi pre svega kao štit za slabije od sebe, pa čak i svoje neprijatelje često tretira sa empatijom i razumevanjem što je daleko iznad proseka superherojskog stripa.

Crtač najvećeg broja epizoda do sada je bio John Timms, kostarikanski majstor sa već više uspešnih projekata za DC (uključujući Harley Quinn i Young Justice). Njegov rad na ovom stripu je, očekivano, obeležen ogromnom dinamičnošću tabli i samih kompozicija. Ovo je strip o snazi i brzini u velikoj meri i Timmsov crtež je dobro ugođen sa tim prioritetima, a da istovremeno, kada elementi sapunske opere, porodične drame i romanse dođu na red, njegove čiste linije i odmerena senčenja rade dobar posao. Kolore radi Gabe Eltaeb, čovek koji se istesao radeći na Dark Horseovim Star Wars stripovima (kao, uostalom i sam Taylor) i njegove jake, dinamične boje savršeno pristaju uz ton i energiju ovog stripa. Letering radi Dave Sharpe i kao i uvek, ovo je vrhunski profesionalan i nenametljiv posao.

Superman – Son Of Kal-El nije najbolji strip koga DC izdaje u ovom trenutku ali jeste jedan od najvažnijih i svakako strip koji svojim kvalitetom opravadava svu težinu kulturnog rata što ju je kreativni tim na sebe preuzeo smelim menjanjem kursa ali i doslednim praćenjem Supermenovih iskonskih motiva. Bio sam veoma srećan i zainteresovan kada je Taylor prošlog proleća najavio da kreće u avanturu zvanu Superman – Son Of Kal-El i za sada nisam razočaran, naprotiv. Ovo je dobar, zanimljiv superherojski strip koji u Supermenov mitos uvodi dobrodošla osveženja – a bez inače standardnih mesarskih rešenja što publiku treba da „šokiraju“ kakva smo navikli da očekujemo i kakva nam u poslednje vreme redovno serira, recimo, Bendis – i koji mi je zadovoljstvo da pratim iz meseca u mesec. I vi ga možete pratiti na ovoj Comixology stranici.