Pročitao sam prvih jedanaest epizoda* DC-jevog serijala Nightwing, a koje je napisao Tom Taylor, i ovo je superherojski strip koji bih svakome preporučio, pogotovo u ovo vreme praznovanja, lepih želja i optimizma. Zvučaće kao kliše ali Nightwing je poslednjih desetak meseci bio strip uz koji se smejete, uz koji plačete, uz koji vas je malo i blam da pomislite kako vas podseća da ljudi nisu baš imanentno LOŠA bića i da to što je potrebno puno posla da svet bude podnošljivo mesto samo znači da nećemo u skorije vreme patiti od dosade i dokolice.

*tj. od broja 78 do broja 87 tekućeg serijala, plus godišnjak

Nightwing je jedan od onih serijala koje DC izdaje jer je u pitanju dovoljno marketabilan superheroj iz bliske Betmenove orbite da se njegov magazin prodaje taman toliko da isplati svoje troškove i možda zaradi neki dinar odozgo, ali sa kojim retko dobijate jako nadahnute ili eksperimentalne radove. U poslednjih deset godina Nightwing je izlazio praktično bez prestanka, ali sem tokom perioda kada ga je pisao Tim Seeley, to je zaista bio strip čije ste priče mogli da prepričate maltene odmah nakon što bi vam oko okrznulo naslovnu stranu.

Da ne bude zabune, ne mislim da je to nešto samo po sebi loše. Zapravo, imajući u vidu da veliki broj tentpole stripova koje DC izdaje praktično živi od toga da remeti status kvo i donosi revolucionarne promene u živote svojih junaka, pomalo je i umirujuće imati stalno u cirkulaciji jedan zdravo konzervativan serijal sa kojim praktično uvek znate na čemu ste i kome se uvek možete obratiti za malo stare dobre street level akcije bez straha da će Darkseid ili Neron da vam upadnu na žurku. I, kako je Betmen poslednjih nekoliko godina akcentovao neke sasvim druge stvari, imati Dana Jurgensa na scenarističkim dužnostima u Nightwingu je zaista delovalo umirujuće i familijarno, ako već i pomalo ustajalo.

U svako slučaju, DC je osetio potrebu da tu ipak nešto protrese pa je od broja 78 na serijalu novi kreativni tim. Australijskog scenaristu Toma Taylora sam gore već pomenuo i on je naš stari znanac a za ovaj projekat ponovo mu se pridružio izvanredni španski crtač Bruno Redondo pa je ekipa koja je od serijala Injustice napravila onakav fenomen ovde ponovo na okupu.

Priznajem da sam u vreme izlaska drugog Injustice serijala fantazirao o tome da Taylor i Redondo dobiju sopstveni Justice League serijal jer su pokazali kako im sjajno ide kreiranje ansambl-stripa. No, ispostavilo se da će njih dvojica ponovo biti ujedinjeni na drugoj ansambl-priči, odnosno na serijalu Suicide Squad sa kraja 2019. godine a koji je bio kratkog veka, no ne i slabog kvaliteta. Taylor je, uostalom, DC-ju kreirao jedan od najvećih hitova koje su imali poslednjih nekoliko godina, upečatljivi DCEASED i on je čovek koji u ovoj firmi maltene sam sebi može da ispisuje čekove – upravo su sa njim potpisali i ekskluzivni ugovor – pa je, kako sam i nedavno spekulisao, brzi završetak Taylorovog i Redondovog Suicide Squad verovatno najpre bio posledica želje da se tim u ovom stripu približi onome što je publika gledala na filmu a Taylor i Redondo su očigledno već u tom trenutku imali planove za Nightwinga.

Ako među čitaocima ovog teksta ima ikoga ko se plaši da čitanje serijala započne od 78. broja, odmah da umirimo te strahove. U prvom redu, Nightwing je ZAISTA naglašeno konzervativan serijal u kome se sa godinama – pa i decenijama – malo toga zbilja menja. Ako ste najmaglovitije svesni da je Nightwing zapravo Dick Grayson, prvi klinac koga je Betmen uzeo za saradnika pod imenom Robin a koji je kasnije izrastao, zamomčio se, te osamostalio i odselio iz Gothama u susedni grad Blüdhaven da se tamo bori protiv kriminala pod imenom Nightwing – to je praktično sve što treba da znate. Taylorov i Redondov rad počinje nakon dosta burnih događaja u kojima je Grayson izgubio pamćenje i jedno vreme se nije bavio Nightwingovanjem, sa nežnim pivotiranjem na stare, klasične pozicije, a u okviru „mekanog“ resetovanja DC univerzuma sa Infinite Frontier. Dick je, dakle, ponovo u Blüdhavenu, a grad je ponovo pun korupcije, nasilja, siromaštva i šefova bandi koje već decenijama kontrolišu i organizovani kriminal, ali i policiju i ključne političare u gradskoj hijerarhiji.

No, ako znamo Toma Taylora, a znamo ga, onda znamo i da on nije autor koji će pisati strip uronjen u cinizam, beznađe i viđilanzitam što dolazi sa mesta koje je samo milimetar ili dva udaljeno od nihilizma. Na kraju krajeva, kad je pisao Suicide Squad to je bila priča o grupi marginalizovanih, rodno vrlo divergentnih jedinki iz trećeg sveta koje se bore za pravdu, a njegov Wolverine se i dan-danas pamti kao strip u kome se pojavljuje stvarni žderavac kome je ime – Džonatan. Čak su mu i Injustice i DCEASED, stripovi bazirani na nedvosmisleno nihilističnim premisama (Šta ako Supermen postane zli tiranin? Šta ako maltene čitavu populaciju planete Zemlje, uključujući Betmena, rastrgnu zombiji?) na kraju bili tople i optimistične priče, za ime sveta!

Neiznenađujuće, i njegov Nightwing je strip koji ideju o street-level heroju čiji su najveći adut snažna desnica i sarkastični komentar upućen protivniku posmatra kroz svežu prizmu odgovornosti i ambicije da se dela proaktivno, ne samo reaktivno. U ovom smislu, zanimljivo je da Taylor sa Nightwingom radi ono što ljudi već godinama insistiraju da bi bio najprirodniji smer za samog Betmena: korišćenje ogromnog kapitala koji ima na raspolaganju ne za efikasniju borbu protiv simptoma (uličnog kriminala) već uzroka (socijalne isključenosti, siromaštva, slabog pristupa zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju za određene delove populacije itd.).

Utoliko, Dick Grayson je ovde sasvim solidan kandidat za protagonistu koji svoj „white guilt“ pokušava da upotrebi na konstruktivan način. Dok je Betmen legitimno ušančen u svojoj karakterizaciji kontrol frika koji, svakako, razume da novcem može da se učini mnogo dobra za zajednicu i kada ne navlačite kostim, ali istinski ima tu potrebu da nadzire, nadgleda, prikuplja podatke i bude spreman za SVAKU eventualnost, Grayson je neko ko je odrastao ne sa jednim već sa tri oca, počev od ubijenog Johna Graysona, preko Betmena do Alfreda Pennywortha, batlera koji je već decenijama srce Bet-familije i očinska figura ne samo za silne Robine koji su protutnjali kroz Wayne Manor već i za samog Betmena. Utoliko, njegovo izlaženje na kraj sa traumom je legitimno zdravije od onog što Betmen radi, pa je i spremnost da milijarde dolara uloži u socijalne i razvojne programe u Blüdhavenu u skladu sa njegovim karakterom.

Sad se vi malo preračunavate i spremate se da pitate OTKUD zapravo momku rođenom u porodici cirkuskih artista MILIJARDE, kad i sam u jednom momentu u 79. broju kaže da u novčaniku ima dajbože trideset dolara a vidimo i da mu je stan – sofisticirana elektronska oprema protiv provale na stranu – onako, baš „momački“, dakle, da jedva ima nameštaj i čiste krevetske čaršave, ali ovo se vrlo zgodno uklapa sa smrću Alfreda Pennywortha kojoj smo svedočili u Betmenu, a koji je svojim testamentom zaveštao sve pare što ih je, kao deoničar Wayne Enterprises, uredno ređao na bankovnom računu decenijama, zadovoljan da radi kao batler, pomoćnik, bolničar i surogat otac za porodicu najvećih superheroja na istočnoj obali – upravo Dicku. Ovo je ispisano uverljivo i čak i malo dirljivo i automatski suočava Dicka Graysona sa odgovornošću na koju, očigledno, nije nikako spreman.

Ovo jeste Taylorov forte, ta sposobnost da spaja motive iz stvarnog sveta sa klasičnim superherojskim pričama, a u ime promidžbe progresivnih socijalnih i političkih ideja. Ljudi koji ga ne vole su ili izrazito desnije na političkom spektru ili naprosto misle da Taylor ove stvari radi isuviše bukvalno, a što je u nekim slučajevima i sasvim tačno. No, u Nightwingu imamo srećan spoj dobro pogođene karakterizacije glavnog lika i ubedljivog zapleta u kome u realnom vremenu gledamo korupciju i siromaštvo u Blüdhavenu i gde je Graysonova odluka da nešto ZAISTA učini za svoj grad prirodna.

Taylor radi nekoliko stvari da bi ovaj narativ o socijalno progresivnom Nightwingu prodao čitaocu. Prvo je da zaista dobijamo pogled sa nivoa ulice – iako u ovom stripu figurišu i glavešine najvažnijih mafijaških porodica u Blüdhavenu, dobar deo akcije koju isprva gledamo tiče se običnih siledžija, a onda Taylor dodatno humanizuje svog protagonistu pokazujući da on, iako zapravo odrastao u izobilju nakon što ga je Betmen usvojio, novac zaista ne doživljava kao nešto o čemu se razmišlja i što se priželjkuje. Ovo jeste elegantan način da se bez reči sugeriše da je odrastajući uz Betmena/ Brucea Waynea (i Alfreda!), Grayson dobio ono idealno vaspitanje u kome je materijalno bogatstvo oko njega iskorišćeno da se u njemu razviju plemenitost i kritičko razmišljanje, a Taylor ga uspešno i „prirodno“ stavlja u situacije gde ima kontakte sa Blüdhavenovom populacijom beskućnika i njegova komunikacija sa njima je neposredna, nenameštena i vrlo ljudska. Na kraju krajeva, plauzibilno je da će čovek koji je proveo najveći deo prethodne dekade sprečavajući ulične siledžije i sitne krimose da muče i pljačkaju sirotinju imati razvijenu empatiju prema toj sirotinji.

Naravno, i ovde se može reći da Taylor olako poteže beskućnike kao marginalizovanu populaciju koji je odabrao da prikaže „pred kamerom“ onako kako je radio sa etničkim i rodnim manjinama u X-Men ili Suicide Squad i da on nema neposredna iskustva sa njom, a još manje imanentno pravo da govori u njeno ime i to jesu kritike koje treba imati na umu svaki put kada superherojski stripovi potežu za manjinama. Hoću reći, nekada to jeste prosti „virtue signalig“ i pranje savesti od „bele krivice“ ali kod Taylora se svakako oseća jedna iskrena, zaista humana dimenzija kada radi ovakve stvari i treba prepoznati prvo da on nije Amerikanac i da su njegovi stripovi često kritika američkih nedostataka na koje ostatak sveta vrti glavom u neverici i neodobravanju, te, drugo, da veliki broj superherojskih stripova na kraju krajeva nema na svojoj strani njegov talenat da te marginalizovane populacije prikaže makar dostojanstveno ako već ne 100% autentično. Mora i to da se broji.

No, nije samo to u centru ovog stripa i zapravo u Nightwingu se tokom ovih desetak brojeva već svašta dogodilo, a što uključuje i ozbiljan flešbek na vreme čak i pre Dickovog rođenja i ozbiljno retkonovanje njegove porodične istorije (srećom, na najmanje iritantan način) i vezivanje sudbine Blüdhavena čvršće za njegovo porodično nasleđe makar obećava da Taylor ovde ima na umu dugoročnije planove sa ovim serijalom (a što je i sam potvrdio na tviteru).

Druge stvari koje su bitne je da je, pomalo iznenađujuće ili ne, Nightwing sada i sam neka vrsta ansambl-stripa. Dick Grayson i Barbara Gordon se ovde konačno pošteno (i prirodno) smuvaju, a pored nje, kao maltene ravnopravnog ko-protagoniste, ovde se dosta prominentno pojavljuju i Robin (Tim Drake), dve aktuelne Batgirl devojke, a kameo pojavljivanja imaju i, naravno, Betmen, Supermen, pa u godišnjaku i Red Hood. Najvažnije od svega? U 78. broju Dick udomljava uličnu džukelicu kojoj daje ime Haley, mada joj onda Tim Drake daje i primereni „ulični“ alias, Bitewing, i ako ste voleli žderavca Džonatana, obožavaćete kujicu Haley, a koja ima i sasvim lepu minutažu pred kamerom. Drugi važni likovi u ovom stripu su novi i ubrajaju novu gradonačelnicu Blüdhavena Melindu Zucco (nije bez razloga to isto prezime nosio kriminalac koji je ubio Dickove biološke roditelje), njenu ćelavu i opasnu telohraniteljku, ali i novog negativca po imenu Heartless a koji je nekakav gadni psihopata što ide unaokolo i čupa srce beskućnicima.

Iako ovo poslednje deluje kao nešto što biste očekivali od ovog stripa u ekstremnim devedesetima, Taylor vrlo pažljivo balansira ton tako da uvek na kraju dobijate dozu autentične ljudske topline i optimizma. I mada Redondo crta MOĆNU akciju kad Nightwing krene da se tuče, jedan od najupečatljivijih momenata u prvoj priči je kada se gomila rečnih brodova odazove na Nightwingov poziv u pomoć preko radija da pomognu u spasavanju beskućnika od požara na dokovima Blüdhavena.

Prva, dakle, priča u ovom serijalu zauzima šest brojeva i daje nam novi status-kvo za Nightwinga, odličan ansambl, zanimljive izazove, kao i intrigantne negativce, pa bih ja to nazvao izvrsnim početkom. Naredna tri broja otpadaju na tie-in za Betmenov Fear State i događaju se u Gothamu. Ovo nije crtao Redondo već Robby Rodriguez pa ne pričamo o istom widescreen šmeku, ali je u pitanju solidan strip koji izleda pristojno a i Taylor, iako je očigledno manje zainteresovan za nešto što decidno NIJE deo njegovog plana za Nightwinga, ovde ubacuje dosta dobrih karakternih momenata i dalji razvoj odnosa između Barbare i Dicka kao i sasvim pristojnu kritiku društva stalnog nadzora. Za sada najnovija epizoda, u broju 87 je standalone priča o tome kako Nightwing i Barbara spasavaju kuče Haley od zlih i glupih kidnapera, i ako sad treba da hvalim Redonda, a treba, ovo je verovatno epizoda sa kojom je najbolje početi. Napisana tako da su sve scene spleševi od po dve strane gde se u okviru jedne kompozicije protagonisti kreću sa leve na desnu stranu i imaju smislene interakcije, ova je epizoda primer vrhunskog majstorstva u kome crtač i scenarista rade u savršenoj sinergiji i pružaju jedan perfektno odrađen narativ kroz pripovedačku tehniku koja je toliko rizična da je viđamo ekstremno retko. Ako se i dalje sa radošću sećate momenata u Fractionovom i Ayainom Hawkeyeju kada su njih dvojica radili ovo isto, zamislite sada ceo broj urađen na tom nivou majstorstva.

No, Redondo je fantastičan i izvan ovog eksperimentalnog pristupa. Sa godinama njegov je rad postao još čistiji, linije JOŠ sigurnije, a anatomija i kompozicije još izvrsniji i ovo je crtač čiji stripovi imaju praktično posterski kvalitet a da se tome ne žrtvuju dinamičnost i čistota samog pripovedanja. Saradnja sa koloristom po imenu Adriano Lucas još dodatno ulepšava Redondov crtež, dajući mu vibrantnost i energiju kakvu do sada nije imao. Ovo je, ukratko PRELEP superherojski strip koji i po čistoti i čisto tehničkom kvalitetu naracije daleko nadilazi uobičajeni prosek za treću deceniju XXI veka.

Nightwing je dah svežine u i inače solidnoj DC-jevoj ponudi ovih dana. Taylorovo insistiranje na humanizmu i optimizmu, manjak straha da u svoje stripove stavi stvarne socijalne probleme, pa makar ponekada njegove rasprave o njima delovale i naivno, sve su to stvari koje kod njega volim i cenim bez obzira na to da li su uvek jednako uspešno plasirane. Taylor je do sada napravio dovoljno stripova gde je poruka do čitalaca stigla u pravoj formi da nemam ni najmanju zamerku na to da on sa svaki sledećim pokuša da nešto kaže umesto da samo ponavlja superherojske standarde koje su drugi, decenijama ranije, postavili. Povrh toga, Nightwing je solidno duhovit strip gde se čak i šale koje nisu MNOGO smešne spasavaju tme što su likovi dobronamerni i ispoštovaće ih da ne povrede osećanja onih što su ih smislili. Ova vrsta samosvesti kod Taylora mogla bi da bude iritantna, ali nije, simpatična je, i to onda scene poput one u kojoj Heartless pita Nightwinga da li on svaku borbu prati naracijom, a ovaj odgovara „Samo one dosadne“, čini tako savršenim. U praćenje Nightwingovih društveno odgovornih avantura možete se uključiti klikćući na ovaj link do Comixology stranice.